Ime bez države

Vest, objavljena uoči Nove godine, da se Predlogom prelaznih odredbi u zakonu za sprovođenje Ustavne povelje državne zajednice Srbije i Crne Gore predviđa prestanak rada Muzeja istorije Jugoslavije na dan donošenja Povelje ubrzo je demantovana. Iz Muzeja je saopšteno da je Inicijativni odbor za zaštitu Muzeja istorije Jugoslavije koji se ovim povodom oglasio – dezinformisao javnost, kao i da su njegovo osnivanje pokrenuli nedovoljno obavešteni i od Muzeja neangažovani pojedinci. Saopšteno je i da ovaj Muzej ostaje sa statusom državne institucije od izuzetnog značaja. A šta će se desiti sa ostalim saveznim ustanovama kulture i sa onima u čijem nazivu je odrednica – jugoslovenski?

DOK SE SITUACIJA NE RAZJASNI: „Mi smo pod saveznom vladom, zavisimo od budućeg Saveta ministara. Ali, nesporno je, mi ćemo se baviti istim poslom kao i do sada“, kaže za „Vreme“ Lilijana Ratković-Trifunović, pomoćnik direktora Arhiva Jugoslavije i podseća da su „države propadale a arhivi su ostajali“. Arhiv Jugoslavije, čuva 22.000 metara građe od 1918. godine, dakle dokument o svim Jugoslavijama. „Ta građa se čuva i obrađuje, a pored ove osnovne delatnosti mi objavljujemo i izlažemo naše fondove. Bez našeg posla nema ni nauke, ni ekonomije ni kulture jedne države. Uz to, mi smo punopravni članovi Međunarodnog arhivskog saveta i imamo dosta sporazuma sa arhivima u svetu.“ Kakvo će biti novo ime ove institucije, gospođa Trifunović kaže da ne zavisi od njih. „Taj naziv mora da prati ime nove državne zajednice, tako da će se o tome odlučivati kada se usvoji državna povelja, pa onda zakon o sprovođenju povelje. Interno, mi smatramo da bi i nama odgovarao naziv Državni arhiv, uobičajen u svetu. To bi bilo prirodno i primereno jer, de fakto, mi to i jesmo.“

Osnivač Saveza udruženja likovnih umetnika Jugoslavije (SULUJ) je država i očekuju da će tako i ostati zbog pravila u međunarodnim organizacijama. Naime, ne bi valjalo ukidati SULUJ i ostati samo na srpskom i crnogorskom udruženju, zato što je dozvoljen samo jedan predstavnik iz svake zemlje, kaže Dragoslav Krnajski, sekretar SULUJ-a. „Tako je, na nedavnoj Generalnoj skupštini Internacionalne asocijacije umetnika u Grčkoj samo predstavnik ULUS-a imao pravo glasa a predstavnik crnogorskog udruženja mogao je samo da prisustvuje skupu. Zato smo mi zainteresovani da se sastanemo sa kolegama iz Crne Gore i da definišemo odnose kako bismo ostali u međunarodnim asocijacijama.“ Da li će promeniti naziv? „Ako je država definisana kao Zajednica Srbije i Crne Gore, onda će i naše udruženje biti udruženje umetnika Srbije i Crne Gore“, kaže Krnajski uz insistiranje da je on privremeni sekretar SULUJ-a, dok se situacija ne razjasni i dok se ne izaberu novo udruženje i rukovodstvo.

SULUJ ima i Galeriju, osnovanu pre osam godina. „Tada je savezna vlada finansirala neke projekte i više nikada. Mi smo praktično ničiji, pogotovo od odluke republičkog ministarstva da ne finansira udruženja“, kaže Ivona Rajačić-Barandovski, poslovni sekretar Galerije. „Čak su hteli da prodaju prostorije u kojima radimo, u okviru prodaje saveznih nekretnina. Ali, naravno, mi smo delatnost SULUJ-a, pa ćemo snositi njihovu sudbinu.“

SRBI I CRNOGORCI: Opstanak Jugoslovenske galerije umetničkih dela, osnovane 1956. godine kao savezne ustanove, neizvestan je, ali ne zbog nove države. „Nas trenutno niko ne finansira, mi smo nakon transformacije države ostali bez osnivača. Imamo dva izložbena prostora, prostor na Andrićevom vencu vraćen je Beogradskom univerzitetu i nedavno smo od njih dobili potraživanje za mesečnu kiriju od 90.000 dinara. Po ugovoru možemo da se bavimo samo obrazovnom i kulturnom delatnošću. Ako smo neprofitabilna ustanova, gde da nađemo taj novac? To je kao da nas reketiraju. Grad neće da nas preuzme, iako je naš doprinos beogradskoj kulturi znatan. Pet radnika nije primilo platu pola godine. Očajan sam, ostaviću sve, zaista ne vidim drugo rešenje“, kaže Miroslav Rodić, direktor Jugoslovenske galerije. Što se budućeg naziva tiče, Rodić kaže da će insistirati na postojećem nazivu „zato što nosi u sebi ideju a ne državu, a ideja ne može da se uništi“. Podseća da se ideja jugoslovenstva u umetnosti prvi put pojavila na likovnim salonima gde su zajedno izlagali srpski, hrvatski i slovenački slikari. „A to je bilo i pre nego što je nastala država.“ Rodić pita i da li institucije kulture koje su se oblikovale kroz ideju jugoslovenstva mogu sebi sad da dozvole da je se odreknu kako bi bile u toku s društvenim trendovima. „Kako da se sad zove Galerija? Srba i Crnogoraca? To je neozbiljno!“

Kolektiv Jugoslovenskog bibliografskog informacijskog instituta, po rečima direktora Radomira Glavičkog, za sada ne namerava da menja naziv. Razlozi za takvu odluku i preciziranje roka njenog trajanja, kaže Glavički, u sferi su onoga što on ne želi da objašnjava, pa zato preporučuje da napišemo „nema objašnjenja“. Da li će poštovati eventualnu odluku ili preporuku savezne ili republičke vlade ili Ministarstva o promeni naziva? „Oni nama ne mogu da menjaju ime, mi smo samostalna ustanova“, ističe Glavički i to pojašnjava raspoloženjem Ministarstva za kulturu i informisanje prema Institutu: „Ministarstvo nas od Nove godine neće finansirati zbog štednje. Dobili smo njihovu odluku, bez obrazloženja.“ O tome kako će se izdržavati, Glavički ne želi da priča za novine. Jugoslovenski bibliografski institut bavi se izradom bibliografija za SRJ, to je međunarodni centar za izdavanje SSN i SBN brojeva, sarađuje sa sličnim institucijama iz inostranstva, što ovom institutu garantuje opstanak i u novoj državnoj zajednici. Odnedavno imaju i dve nove delatnosti, Centar za promotivne aktivnosti i Biografski centar za ljudske resurse. Imaju i podatke iz SFRJ svrstane u katalogu stranih publikacija i podatke od XIX veka. „Mi smo važna institucija, nastavićemo tradiciju Jugoslavije.“

KINOTEKA I JDP: Jugoslovensku kinoteku osnovala je država 1949. godine. Od 1971. godine je na republičkom budžetu. „Od tog trenutka mi smo praktično filmski arhiv Republike Srbije i oni će imati konačnu reč povodom našeg naziva“, kaže Dinko Tucaković, direktor Muzeja Jugoslovenske kinoteke. U martu su predložili kompromis: „S obzirom na to da je u svetu poznat brend Jugoslovenska kinoteka, bilo bi neumesno gasiti to ime, a pošto pripadamo republičkom ministarstvu kulture i informisanja, predložili smo naziv Jugoslovenska kinoteka – filmski arhiv Srbije.“ Tucaković kaže da su tako pokušali da spasu tradiciju i da se uklope u društvene tokove. „To bi bilo civilizovano rešenje koje miri i jedno i drugo vreme. Takođe, mi čuvamo filmove svih Jugoslavija do sada, korpus koji imamo je jugoslovenska tradicija, pa bi bilo glupo da se ta tradicija ugasi“, smatra Tucaković.

U Jugokoncertu su pre inicijative za promenu imena države izrazili osnivaču, Skupštini grada, želju za novim imenom. „Činilo nam se da previše asocira na neko drugo vreme i neki, na primer, GOS koncert koji je postojao u Moskvi. Naša želja nije imala političku konotaciju“, kaže Biljana Zdravković, direktor Jugokoncerta. „Za promenu imena nadležan je osnivač, pretpostavljam da će Skupština grada usaglasiti mišljenje sa resornim ministarstvom koje će dati tumačenje zakona. Mi ćemo se držati zakona, a zasad imamo razne predloge za novo ime. Ono bi trebalo da bude praktično, prevodivo na strane jezike, komunikativno sa svetom, prepoznatljivo. Moja želja je da se na neki način ime Beograda ugradi u ime institucije.“ Biljana Zdravković podseća da je ova ustanova više puta menjala naziv, u zavisnosti od toga u čijoj je nadležnosti bila i koju je teritoriju pokrivala. „Bili smo Koncertna poslovnica Srbije, pod imenom Jugokoncert pokrivali smo celu SFRJ, promena imena nije nam strana.“

Odluku o osnivanju Jugoslovenskog dramskog pozorišta, donesenu 1947. godine, opisao je povodom dvadesetpetogodišnjice ove ustanove Slobodan Selenić: „Ona je po mnogim svojim osobinama tipska i birokratska posledica mehaničke logike po kojoj će se najbolje pozorište dobiti ako se najbolji umetnici iz svih pozorišta okupe na jednom mestu.“ Novom pozorištu je zadato da ima repertoar na visokom literarnom nivou i da ga ugledno iznese na scenu, što je, komentarisao je Selenić, namera svakog pozorišta. Zato, kaže on, „može se tvrditi da su programski principi Jugoslovenskog dramskog toliko opšti da zapravo i nisu to ili, makar, da nijedno od osnivačkih načela nije zaslužno što je Jugoslovensko dramsko izraslo u značajan teatar i uglednu ustanovu Beograda, već da je pre, uprkos osnivačkim načelima, ovaj umetnički kolektiv vrednim rezultatima ugradio sebe u našu pozorišnu kulturu“.

Jugoslovensko dramsko, sada gradsko pozorište, ove godine proslaviće 55 godina od prve premijere u novoj zgradi i, barem tako žele, sa postojećim imenom. „Da li vi imate bolju ideju kako da se zovemo“, pita Branko Cvejić, direktor JDP-a. „Ne vidim nijedan razlog da ne nastavimo tradiciju. Uostalom, jugoslovenska ideja je mnogo starija od jugoslovenske države, postoji od dvadesetih godina XIX veka.“ Cvejić ne veruje u mogućnost da će ime nametnuti zakon, smatra da bi to značilo osnivanje novog pozorišta. „Ima raznih pritisaka, ima zainteresovanih koji bi hteli da se neko njihov nađe u imenu. Mislim da treba da postoji JDP, kao što postoji više od pola veka. Da se ne shvati pogrešno, ne govorim ovo kao jugonostalgičar. Izuzetno je malo tradicije u ovom narodu i mislim da je svaka, pa makar tradicija od 55 godina, važna.“ Predstavljanje u inostranstvu pozorišta čiji naziv sadrži ime države koja ne postoji, smatra Cvejić, neće biti problem. „Ne vidim ništa čudno u tome. Ne postoje ni ljudi čijim se imenima naziva nešto, pa to postoji. Bojan Stupica, Vahtangov – na primer. Ako je umrla Jugoslavija, ne mislim da treba da umre Jugoslovensko dramsko pozorište.“