O metodologiji, poštenju i skandalima

Osećam profesionalnu obavezu da odgovorim na pismo dr Koste Nikolića objavljeno u „Vremenu“ od 19. decembra, kojim on reaguje na moj intervju tom listu („Vreme“, 5. decembar 2002) u kome sam iznela neke kritičke primedbe na udžbenik istorije za 4. razred gimanzije, čiji je on koautor.

1. U intervjuu sam govorila o poglavlju u udžbeniku čiji je naslov „Londonski ugovor“, želeći da pokažem da autori udžbenika netačno iznose da je prilikom sklapanja tog ugovora Srbiji nuđena Velika Srbija, čije teritorije detaljno navode (Bosna i Hercegovina, Slavonija, Srem, Bačka, južna Dalmacija i severna Albanija). Tom prilikom izjavila sam da te teritorije nisu Londonskim ugovorom ponuđene Srbiji i da se radilo o tajnom ugovoru između sila Antante i Italije na čiji sadržaj Srbija nije imala nikakvog uticaja niti su je o njemu zvanično obavestili njeni saveznici.

U svom pismu dr Nikolić navodi da je Pašić tokom marta i aprila 1915. bio obaveštavan o detaljima pregovora između Antante i Italije, čime želi da ospori podatak o tajnosti Londonskog ugovora. Nije sporno da je Pašić od srpskih poslanika i Frane Supila dobijao neke informacije o tome šta se nudilo Italiji. Kako kaže M. Ekmečić, to su bili samo krnji okrajci koje su diplomate napabirčile. Ali, poenta nije u tome šta je on saznavao od svojih poslanika. Poenta je u tome da Srbija nikada o tim pregovorima niti o potpisivanju ugovora nije bila oficijelno obaveštena. Budući da nije bila ni obaveštena, nije joj se ništa ni moglo ponuditi. Na osnovu onoga što je napisano u udžbeniku, moglo bi se zaključiti da su navedene teritorije u aprilu 1915. Srbiji zvanično ponuđene, što nije tačno.

2. Da bi dokazao tezu iz udžbenika, dr Nikolić u svom pismu „Vremenu“ pominje ponude koje su saveznici nudili Srbiji krajem jula i tokom avgusta 1915, a koje se mogu dovesti u vezu sa teritorijom Velike Srbije. Problem je sada striktno metodološki i hronološki. Moja kritika odnosi se na činjenicu da se te ponude u udžbeniku vezuju za Londonski ugovor, koji je potpisan 26. aprila 1915. Samim tim, sve što je Srbiji ponuđeno nekoliko meseci pošto je ugovor sa Italijom već bio potpisan ne spada pod poglavlje u udžbeniku posvećeno tom ugovoru. U udžbeniku je to podvedeno pod Londonski ugovor da bi se stekao utisak da je to bila zvanična ponuda Antante Srbiji koja je trebalo da bude uneta u saveznički ugovor. Taj predlog iz leta 1915. bio je samo jedna od mnogih kombinacija koje su u to vreme postojale, pre svega kao posledica pritiska na Srbiju da Bugarskoj preda delove makedonske teritorije.

3. Pišući u svom pismu o ponuđenim teritorijalnim kompenzacijama Srbiji iz jula-avgusta 1915, dr Nikolić se poziva na knjigu prof. Đorđa Stankovića Nikola Pašić, saveznici i stvaranje Jugoslavije (Zaječar, 1995). Tu sada imamo problem sa selektivnim korišćenjem literature. Tačno je da prof. Stanković navodi predlog Edvarda Greja da se Srbiji, kao nadoknada za teritorije koje bi u Makedoniji ustupila Bugarskoj, ponude oblasti Bosne i Hercegovine, Srema, Bačke, deo jadranske obale od Ploča do deset km južno od Cavtata, severna Albanija i Slavonija, uz važnu napomenu da bi to bilo moguće ukoliko savezničke države tim teritorijama budu raspolagale posle rata (u intervjuu sam navela i da se radi o teritorijama Austro-Ugarske, o čijem su kraju članice Antante donele odluku tek na proleće 1918). Međutim, dr Nikolić je propustio priliku da javnost obavesti i o onome što prof. Stanković navodi dalje u tekstu, čime je zloupotrebio tu knjigu i, ponovo, stvorio pogrešnu predstavu. U zaključku tog dela prof. Stanković piše: „Grejova politika bila je puna protivrečnosti i neiskrenosti. Nudeći Srbiji navedene teritorije pokazivao se kao diplomata koji otvara pitanje rasturanja Austro-Ugarske, iako se o tome nije uopšte ozbiljno razmišljalo u zvaničnim krugovima, bio je ‘spreman’ da stvori Veliku Srbiju, a Franu Supilu je 30. avgusta predlagao, ukoliko na to pristane Srbija, da se Engleska založi za ‘samoopredeljenje Bosne i Hercegovine, Slavonije, južne Dalmacije i Hrvatske’!“

Bez navođenja i tog pasusa ne može se razumeti izuzetno složena diplomatska borba koju je Srbija vodila sa svojim saveznicima, a bez razumevanja te složenosti može se lako ući u tendenciozne i pojednostavljene tlapnje o Velikoj Srbiji.

4. Još jedan veliki problem sa čitanjem knjiga! U svom intervjuu navela sam da je srpska vlada tačan tekst Londonskog ugovora saznala tek pošto ga je Lenjin objavio, odbacujući dotad važeće principe tajne diplomatije. Želeći da me politički diskvalifikuje, dr Nikolić je taj navod ismejao, povezao me i sa samim Džugašvilijem, sve to nazvao groteskom. Pozivajući se na knjigu Vreme netrpeljivih prof. Andreja Mitrovića naveo je da to nije učinio Lenjin, već da su načela američkog predsednika Vudroa Vilsona presudno uticala na odbacivanje tajne diplomatije na Pariskoj mirovnoj konferenciji. Tu stvarno sad imamo veliki problem – dr Nikolić nije ni otvorio knjigu prof. Mitrovića, bar da proveri ono što tamo piše. Da je otvorio, našao bi podatak da je tajna diplomatija prvi put odbačena u Dekretu o miru, Lenjinovom tekstu koji je usvojen 8. novembra 1917. godine. Posle toga „sovjetska vlada je uskoro počela da objavljuje dokumenta tajnih diplomatskih arhiva carstva“ (A. Mitrović, str. 23). Čuvenih četrnaest tačaka Vudroa Vilsona upućene su Kongresu SAD 8. januara 1918, i on tada nije obznanio tekstove tajnih sporazuma, a sama mirovna konferencija u Parizu započela je sa radom tek 1919. godine.

5. Još malo o čitanju knjiga. Kolega mi spočitava to što kritikujem najnoviji srpski udžbenik istorije, a ne ulazim u komparativnu analizu hrvatskog udžbenika. Prvo, mislim da za našu javnost nije toliko važan hrvatski udžbenik jer se na osnovu njega ne predaje u Srbiji. Drugo, kolega nije upoznat sa činjenicom da se poslednjih godina rade isključivo komparativne analize udžbenika i to upravo zbog toga da bi se piscima udžbenika ukazalo na iste zamke u koje upadaju. Navešću samo neke novije knjige u kojima su objavljene i moje analize: The image of the „other„-neighbour in the school textbooks of the Balkan Countries, Atina 2001; Teaching the History of Southeastern Europe, Solun 2001, Clio in the Balkans. The Politics of History Education, Atina 2002.

Pismo dr Nikolića samo je potvrdilo kako funkcioniše mehanizam zloupotrebe istorijskih činjenica i kako se, selektivnim korišćenjem podataka, stvara nova konstrukcija istorije. Time je i pred širokom javnošću pokazao metod koji je primenjen u udžbeniku.