Čitate li „potresne“ dnevnike iz Zvečke, ovijeh dana feljtonizovane u onom dnevnom antiekološkom tabloidu koji je, iz misterioznih, a svakako perverznih razloga dobrovoljno postao dežurni otpad za svo đubre jedne zlikovačke epohe, za vaskoliku što „levu“ što „desnu“ jalovinu koja u njemu izvoljeva uredno objavljivati razna svoja Smatranja Sa Nezaslužene Slobode? Autor ovih ganutljivih Zapisa iz mrtvog doma, ovih parasibirsko-izgnaničkih dogodovština sa zvečanskih njiva kod Obrenovca – gde je po službenoj dužnosti pekao rakiju, brao kruške karamanke i družio se s Radničkom Klasom, otkrivši pod stare dane kako ova, nećete verovati, Teško Živi – nevoljni je junak prvih „Nuspojava“ nakon pada Miloševića: građanin i „profesionalac“ zvan Milorad Komrakov, za prijatelje (?!) Miki. Tačnije, junakom tog mog davnog teksta bila je ona ojađena Gomila Ljudskog Mesa koja je Petog oktobra tako krvnički izbubetana i sistematski olešena da je pravo čudo što se sve nije završilo i tragičnije po nju: da ne beše nekih razumnijih demonstranata da ga zaštite, mogao je Komrakov i da nikada ne ustane sa asfalta po kojem su ga bodro razvlačili iznervirani, prisilni višegodišnji konzumenti/apstinenti njegovih radioaktivnih info-pomija. Bez obzira na neizmerno i rečima zapravo neiskazivo gađenje prema svim tim Dvonožnim Pihtijama koje su „informativno“ opsluživale manijakalnog, sociopatskog masovnog ubicu iz Požarevca, taj mi je prizor ostrvljenog siledžijskog mrcvarenja tela jednog ljudskog bića (a telo je uvek nedužno! i zaslužuje apsolutnu, bezuslovnu zaštitu!) bio duboko odvratan, kao što je morao biti odvratan svakome ko je u stanju da barem potisne i iskontroliše ono nisko i prokleto koje zasigurno prebiva i čuči negde u svakome od nas, kao neprijatna zaostavština naših dalekih, četvoronožnih predaka (dobro, ovde ne računam one gorde srećnike koje je, jelte, onomad stvorio g. Boga in person, tokom jedne nedelje pune svakojakih uzbuđenja i specijalnih efekata)… Zato sam nešto o tom gađenju i napisao, masovnoj osvetničkoj opijenosti uz nos. Protivan svakom fizičkom nasilju, hteo sam samo da kažem da NIKO ne zaslužuje takvu sudbinu: ako je neko kriv, postoje civilizovane kazne za njegove grehove: nekom otkaz, nekom zatvor, nekom doživotna… Red je red! Trajni gadljivi prezir svakog normalnog insana podrazumeva se. I tako bi svi bili srećni, a pravda namirena. A i društvo bi ovakvim humano-legalističkim postupanjem pokazalo da je dovoljno sazrelo da ume po normalnim i fer pravilima da se razračuna s vlastitim ne-baš-mirišljavim nusproduktima. Tja: u ime gorljive replike mom „naivnom humanizmu“ dobio sam hrpu poruka u kojima je zagovarana starozavetna pravda, uz prigodno spominjanje naturalne razmene očiju i zuba s Dušmanima, a sve u „bratskoj“ razmeri jedan-kroz-jedan.
Osamsto dana kasnije, javna Komrakovljeva naricaljka nad vlastitom hudom sudbom (batine, bolovanje, izmišljeno i apsurdno radno mesto međ’ poljskim miševima u Zvečki, na kraju i na jedvite legalističke jade ipak zasluženi otkaz; by the way, malo pitanje za slavno (post)“Slobino“ nezavisno pravosuđe: šta je s krivičnom prijavom po službenoj dužnosti za Komrakova & co., a zbogradi „podsticanja nacionalne, rasne i verske mržnje“, između ostalog? A? Hoće li to u ovom milenijumu?) slika je i prilika sudbine „tekovina revolucije“ (ili samo oteklina?!), one koja se možda i nije dogodila, ili je barem ugušena tiho, jastukom. Otuda ovo nije priča ni o Komrakovu ni o Zlu kojem je služio – o tome se već „sve“ zna. Kao da smo o nečemu drugome deset leta pisali?! Mnogo je zanimljivije ono što Komrakovljev slučaj govori o naravi sadašnjeg poretka i „istorijskog trenutka“, onako kulturološki i civilizacijski, što reče onaj iz „Štefice Cvek“. Javni zombi-angažman Milorada K. glede vlastitog „slučaja“ – to jest, činjenica da je to odjednom „tak normaljna“ stvar, na koju čak ni ne reaguje niko osim rodbine pobijenih u zgradi TV Beograd – jedan je od belodanih simptoma Velikog Zaborava: nema danas te Sline koja ne može „legitimno“ da se javno samopredstavlja kao čista, jutarnja rosa! A „tome je tako“ jerbo ovde nikada nije ozbiljno raščivijano šta je uopšte bilo ono u čemo je Srbija (sa okolinom i rodbinom) živela i umirala tokom devedesetih: normalan demokratski poredak sa izvesnim, avaj, „zastranjenjima“, „greškama“ i „preterivanjima“ zbog kojih je naposletku pao, ili sramna vladavina Udruženih Nitkova koji su Srbiju em osramotili zločinima počinjenim u njeno ime, em ojadili tako vešto da se neće oporaviti još zadugo? Jer, ako je ovo prvo u pitanju, onda hajde da tražimo da nam vrate „Slobu“ iz Haga, pa da ga ponovo izaberemo za prešjednika, taman se čovek lepo odmorio (i raskrstio s „mangupima u redovima“), biće orniji za rad na Obnovi i Izgradnji? Ako je, pak, ovo potonje u pitanju, odakle onda ovolika sveprisutnost „revizionističkog“ diskursa u medijima, uz prigodno „rehabilitovanje“ zlikovačkih čauša, medijskih i ostalih, recimo kroz srcedrapajuće feljtone o njihovim grozomornim Patnjama pod Nenarodnim Režimom zlih slugu Novog svetskog poretka? E, o tome se u ovoj priči radi: o (ne)postojanju minimalnog društvenog konsenzusa Srbije o samoj sebi i svojoj recentnoj istoriji.
Neko će sigurno reći: čemu toliko buke oko kukavnog, nepismenog nagvaždanja jednog odioznog, isluženog marginalca u nekakvom treš-tabloidu? „Žuta štampa“, međutim, svugde je u svetu apoteoza konformizma: ona barata samo opšteprihvaćenim vrednostima, onim u šta veruje Večiti Malograđanin. Recimo, u Engleskoj govno-tabloidi za polupismene strateški podržavaju „ideju“ da su Francuzi gomila idiota koja smrdi na beli luk i ne ume da govori, a Nemci neizlečivi esesovci u gojzericama i sa hozntregerima, povazdan naliveni pivom i kobajama. Ako je ovde vaskoliki šarenkasti đubre–press ovoliko premrežen Jadanjima i Smatranjima ovejanih zlikovaca i „patriota“ iz Starog Srpskog Poretka, onda nam to govori sve ne samo o masovnom „stanju svesti“ nego i o kukavičkoj naravi Novog: to je poredak koji nije samog sebe ni domislio, ni definisao (čak ni u odnosu na prethodni), čak ni do kraja uspostavio: jer, da jeste, ovi bi bili u Mišjoj Rupi, svom prirodnom izvanzatvorskom staništu. Pitajte, uostalom, građanina Komrakov Milorada, krivično neprogonjenog Pravednika iz Beograda: taj je u Zvečki umal’ doktorirao na staništima miševa u zimskom periodu!
