Odgovor tužnom tužiocu

Pošto mi je u startu bilo nelogično da se neko „kao stalni čitalac“ toliko poziva na ugled „Vremena“ a u svom pismu koristi nepriličnu retoriku da bi dokazao kako pišem neistine o tužilaštvu, novinarska radoznalost naterala me je da potražim ko je autor pisma „Propust ili namera“ („Vreme“ br. 634) koji se predstavio kao „građanin/tužilac Radovan Lazić iz Beograda“. Na više mesta su me prijatelji upozorili da trenutno traje reizbor zamenika tužioca i da neće biti lako još izvesno vreme da se utvrdi ko je ko u Tužilaštvu. Istraživanje mi je olakšao sam građanin Lazić, koji tvrdi u pismu da je „i sam tužilac“ i „da su mu lično poznate neke stvari“. Dakle, u startu sam odbacio mogućnost da je građanin Lazić neki žutokljunac u Tužilaštvu, naprotiv da je u toj službi nešto duže jer su „mu lično neke stvari poznate“. Koristeći se takvim sistemom eliminacije i traganja po zvaničnim listinzima srpskog pravosuđa, građanina/tužioca Radovana Lazića nisam uspeo da pronađem na „adresi Beograd“, ni u Okružnom ni u republičkom tužilaštvu. Ali se jedan Radovan Lazić ipak pojavio na listingu Ministarstva pravde – kao opštinski tužilac u Bačkoj Topoli.

Ako, dakle, Bačku Topolu uzmemo kao referentan podatak, pitanje koje se nametnulo je kako su to opštinskom tužiocu iz B.T. „lično poznate neke stvari vezane za rad republičkog tužilaštva u Beogradu“. Odmah sam kao motiv građanina/tužioca Lazića odbacio lično hvalisanje jer to ne pristaje jednom dugogodišnjem redovnom čitaocu „Vremena“. Ubrzo sam zadovoljio znatiželju vezanu za tako dobru informisanost jednog opštinskog tužioca o „stvarima“ na republičkom nivou. Naime, građanin/tužilac Radovan Lazić, kao uostalom i svi čitaoci dnevnog lista „Blic“, mogli su 14. februara da pročitaju tekst u kome republički javni tužilac Siniša Simić svojom izjavom demantuje navode tog lista od prethodnog dana. Prostim upoređivanjem izjave republičkog javnog tužioca Siniše Simića („Blic“, 14. februar) i pisma Radovana Lazića („Vreme“, br. 634 od 27. februara), vidi se da je građanin/tužilac Lazić doslovce prepisao delove izjave tužioca Simića. Tako Lazić u pismu „Vremenu“ (istim rečima kao i Simić u izjavi „Blicu“) kaže „…da su tužioci tom prilikom obavestili Evropsku komisiju o problemima i teškoćama, nasleđenim iz prethodnog perioda…“, „… važno je napomenuti da je republički javni tužilac stupio na dužnost nepunih pet meseci posle razgovora sa Komisijom…“, „…Tako su u 18 od 25 okružnih tužilaštava došli novi ljudi, kao i u 37 od 102 opštinska javna tužilaštva…“ a zatim se kaže „čudno je što se ne citira deo izveštaja Komisije u kojem se kaže: Tužilaštvo se stalno razvija, pri čemu novi državni tužilac nastoji da postavi prave ljude na prava mesta…“. Alal vera resavskoj prepisivačkoj školi i hvalisanju o „ličnom poznavanju nekih stvari“.

Uostalom, hteo bih da dobro upućenog građanina/tužioca Radovana Lazića (koji u pismu „Vremenu“ tvrdi da je „Republičko javno tužilaštvo poslalo uputstvo opštinskim tužilaštvima da ni u jednom krivičnom postupku ne odustaju od krivičnog gonjenja i da ostanu kod svih podignutih optužnih akata za krivično delo utaje poreza“) upitam da li mu je možda poznat dokument pod nazivom „Komentar jednog ‘nesrećnog’ zakonskog rešenja“ a povodom Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Taj dokument poslat je faksom u drugoj polovini januara bez zaglavlja (ali sa prepoznatljivim potpisom) okružnim tužilaštvima i policijskoj upravi za borbu protiv organizovanog kriminala, pa ukoliko nije upoznat, savetujem građanina/tužioca Lazića da se na tim mestima raspita za papir i uveri u autentičnost potpisa. A čitaocima „Vremena“ stavljam na uvid nekoliko citata kojima potvrđujem navode iz svog teksta da je republičko tužilaštvo u nezvaničnom obliku (bez zaglavlja, ali sa potpisom) savetovalo svojim lokalnim ograncima da odustanu od daljeg gonjenja utajivača poreza:

– „…Kako danom početka primene ovog zakona članovi 139. st.1. t.3. KZRS i 154. KZRS prestaju da važe, a nema odredbi o načinu na koji će se okončati započeti postupci, to se primenom člana 4. Krivičnog zakona Jugoslavije, koji propisuje obavezu primene blažeg zakona, svi započeti postupci za navedena krivična dela mogu okončati samo oslobađajućom presudom ili odbijajućom presudom usled odustanka javnog tužioca od daljeg krivičnog postupka…“

– „…U konkretnom slučaju to znači da se može primeniti samo zakon koji je blaži po učinioca jer krivična dela za koje je pokrenut krivični postupak, usled ovakvog određenja Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, više ne postoje…“

– „…Ovakvim određenjem zakonodavac je praktično amnestirao sve počinioce krivičnih dela iz člana 139. st. 1. tačka 3. i člana 154. KZRS, jer pored toga što nije odredio na koji će se način okončati započeti postupci, nije odredio ni retroaktivnost odredbi članova kojima se propisuju poreska krivična dela…“

Što se tiče izveštaja Evropske komisije za regionalne projekte, mogao bih građaninu/tužiocu Radovanu Laziću satima da citiram njene ocene. Evo nekih karakterističnih, za koje Komisija ne kaže da nisu njene:

– „…Tužioci su neodlučni u preduzimanju akcija na svoju ruku i još uvek očekuju jaku podršku. Naročito je teško goniti korupciju, pranje novca i druge teške prekršaje povezane s organizovanim kriminalom..“

– „…Za žaljenje je što se tužioci ne smatraju delom sudstva…“

– U praksi i uprkos hijerarhiji, Javni tužilac Republike Srbije ne izdaje opšte smernice za obezbeđenje jednakog sprovođenja krivičnog zakona , iako član 13. Zakona o tužilaštvu određuje da Republički javni tužilac izdaje obavezujuća uputstva za akcije svih JT. Cilj ovih instrukcija je legalnost i uniformnost akcija…“

– „…Pre godinu dana Državnom tužiocu dostavljeno je 46 slučajeva zloupotrebe budžetskih fondova, ali on do sada još nije reagovao. U ovom trenutku teško je ustanoviti da li je razlog za to politički pritisci, nedostatak resursa, zato što je novi tužilac stupio na dužnost pre pet meseci ili neki drugi razlog…“

– „…Državni tužilac nema strateški plan za borbu protiv organizovanog kriminala. Tužioci su navikli da budu pasivni. U tužilaštvu ili sudovima nema centralnih baza podataka…“

I na kraju, nigde u tekstu nisam napisao da je sudija Pljakić sudija Ustavnog suda, kako mi to prebacuje građanin/tužilac Radovan Lazić, kome iskreno savetujem da počne temeljnije da čita „Vreme“.