Slušati Kejva znači posedovati izvestan kredibilitet kada je u pitanju muzička kultura, ali i ona koja bi se mogla nazvati opšte POP-popularnom (dakle, od izmišljanja filma na ovamo). To je svakako i najiritantnija stvar u vezi sa ovim autorom – neumoljiva potreba da njegovo spominjanje uvek razgraničava ozbiljno od neozbiljnog, poetsko od patetičnog, duboko od plitkog, unutrašnje od spoljašnjeg… A zapravo bi se čitava njegova karijera mogla sažeti u opasku da se radi o lečenom narkomanu iz Australije koji pod stare dane postaje kancelarijski Elton Džon.
Jasno je da se u opservacijama ovog tipa može govoriti i o putu od trejnspotovanog Igija Popa („Kada sam počinjao pokretale su me ribe i piće“ N.K.), do polušansonjerskog Džonija Keša andergraunda, ili o Džimu Morisonu koji se nije udavio u kadi („Bio sam student umetničkog fakulteta, a onda mi se desio punk“ N.K.), ili o inteligentnom obliku Robija Vilijamsa s one strane muzike (da podsetim, obojica su imali duet sa Kajli Minog, ljubavne veze sa top modelima, a rado su viđeni motivi na majicama tinejdžerki širom sveta). Najbolje je, svakako, staviti sve te opaske jednu pored druge i onda čitati između redova.
PRESTO MILOSRĐA: Jedna od najvažnijih biografskih činjenica nije da Kejvu nije bilo prijatno u školi niti da nije bio baš popularan, već da je on i dan-danas – živ. Dodati da je on sada situiran porodičan čovek koji čak ima i kancelariju (dakle, ne atelje) za rad, samo dodatno komplikuje sud o njegovoj ukupnoj karijeri i umetničkom opusu. Mladalačko stradanje radi umetnosti i umetnosti radi stradanja našli su svoj mir unutar ovog četrdesetpetogodišnjaka, i to pre nego što se on našao dva-tri metra ispod zemlje, što i jeste ključni moment njegove karijere. Ali gde tačno upreti prstom? Nik Kejv je do jednog trenutka živeo svoje opsesije ljubavlju, smrću, religijom, demonima, zločinima, a od jednog trenutka je samo počeo da se tog života seća, da ga sanja (pa čak i kroz noćne more), da ga sagledava, analizira i opet proživljava. Ali, od sada zauvek u trećem licu – kao ON Nik Kejv, ne više kao JA Nik Kejv. Čini se da ne bi bila prevelika greška taj ključni trenutak nanišaniti na raskošnu, orgijastično-sakralnu (o, da!), egzorcističku Mercy Seat. Pisana iz perspektive osobe osuđene na smrt električnom stolicom, pesma otkriva dovoljno elemenata koji će u budućnosti sačinjavati skoro sve njegove pesme – teatralnost koja će katkada prelaziti i u ceremonijalnost (Weeping Song sa albuma The Good Son), neprekidno preplitanje motiva zločina i kazne, sve uz dostojevskijevsko „patosiranje“ (album Murder Ballads), satirično genetsko modifikovanje priča o Isusu i sveta u kome je on idol i onih kojima je on idol (God Is In The House sa No More Shall We Part), cinizam, briljantnu liričnost („I go shuffling out of life/Just to hide in death awile“ iz Mercy Seat), i konačno, neugasivu potrebu da se svet opisuje u trećem licu. Iako je Mercy Seat pisana u prvom licu jasno je da Kejv samo zauzima nečije mesto i koristi ja-perspektivu da bi iz čiste fantazije pred nas izvukao njen kičmeni stub.
Međutim, ova naoko očigledna teza pada u vodu onog trenutka kada se setimo onih najlepših Kejvovih momenata koji kao da su izrasli iz sjajnih holivudskih ljubavnih melodrama četrdesetih i bili uvek i samo njihovo naličje – The Ship Song, Loom Of The Land, albumi Let Love In i Boatman’s Call. Još više strasti na još oštrijoj ivici noža, strasti prohujale nakon što su provrele u vihoru, uvek u pokušajima da se vrate kroz vreme u jedan trenutak koji je, i kad se išlo ka njemu, bio nedostižan. Evo, opet, male sličnosti sa Robijem Vilijamsom – i jedan i drugi bi da budu novi Frenk Sinatra. Prvi, jer mu glamur nameće neprihvatljive ambicije bazirane samo na spoljašnjem, dakle glamuroznom, a drugi, jer shvata da se srca mogu lomiti tek kad su slomljena. I dok Robi biva ubedljiv samo dok svi znamo da je vašar u toku, Kejv zvuči kao da su Sinatra i Bog postali jedno, ili kao horor film u kome su se lepotica i zver zavoleli kao Romeo i Julija.
Sada bi se trebalo vratiti onoj solidno očiglednoj tezi o pesmi Mercy Seat i njenom značaju i suprotstaviti je šansonjeru Kejvu – da li aura sa kojom se on kreće (više u očima drugih, nego pred samim sobom) stoji iznad glave koja bi da petparačku ljubavnu liriku ispiše ukrasnim slovima od zlata, ili o nezbrinutom demonu koji nemoćan da voli sanja najiskrenije trenutke svih naših ljubavi.
IZ INTIME: Ukoliko ostavimo po strani četiri ploče koje je Kejv snimio pre Tender Prey, jer su se na njima i u njemu tada tumbali skoro svi bitni autori roka, od Elvisa, preko Roja Orbisona, Sinatre, do Džima Morisona, Igija Popa, Lu Rida, Jana Kertisa, sam Tender Prey je Kejva zapravo izveo na stazu rafiniranih, njegovih dela na kojima su sva kejvovska interesovanja vešto izbalansirana. Trilogijom The Good Son, Henry’s Dream i Let Love In, sve remek delo do remek dela, Kejv varira i utvrđuje svoje junake, njihove ljubavi i zločine, svoje frojdovske opsesije, kao i svoju poziciju zavodnika-stranca u vrlo vrlo tamnoj noći. Nakon toga teme se nožem dele na svet spolja (Murder Ballads, koji je nastao u studiju zahvaljujući zbirkama folk pesama) i svet iznutra (Boatman’s Call), da bi novi, kancelarijski, Nik izašao pred nas formulastičnim pločama No More Shall We Part i Nocturama. Vil Oldham, trenutno aktuelni tugovnik bez razloga, izjavio je da „Nik Kejv vođen komercijalnošću, stalno okružen istim muzičarima, ne rizikuje mnogo svojom muzikom i radi po formuli“, ali Kejvova obrada i izbor Iz Intime na ovim albumima ne počivaju na nemoći autora da odoli sopstvenoj potrebi da sve crnohronične svakidašnjice (Hans Kristijan) andersonovski uzdigne u susret sa Neminovnim Krajem, makar i ironično.
Izmiren sa svojim demonima, Kejv je zapravo i konačno ustao sa sopstvenog Mercy Seata na kome je dugo sedeo i razmišljao. Ta njegova izmirenost leži i u predvidljivoj glazuri njegova dva poslednja albuma i u samoprihvatanju iskoraka sa scene na kojoj je ionako bio u mraku, ili pod stroboskopom, svejedno. Dopustio je da od njegovog tela koje je nekada bubnjalo kricima ostane samo glas, stih, Reč (kao u kakvoj komercijalnoj fantaziji o Bogu), kao u šansonjera koji je spoznao samu bit svog poziva.
