Akademija ne treba da se bavi politikom

Srpska akademija nauka nedavno je iznenađujuće lako i brzo izabrala novog predsednika: Nikola Hajdin je dobio 65 glasova, gotovo dva puta više od dotadašnjeg predsednika Dejana Medakovića; ponovio se ishod prvog kruga glasanja kada se za predsednika SANU kandidovao i Ljubiša Rakić.

Kod ovog naučnika svetskog glasa, čije je osnovno opredeljenje teorija konstrukcija i koji je mnogo poznatiji kao slavni graditelj mostova, nema pompeznosti i patetike nekih prethodnika: jasan i jednostavan, lucidan i mudar, tek će odmahivanjem ruke i polurečenicom prokomentarisati pretenciozne misionarske poruke koje su u prethodnoj deceniji stizale iz SANU.

Akademija je bila meta mnogih kritičkih napada: po nekim mišljenjima, u tzv godinama raspleta suviše se oglašavala i podupirala Miloševićevu politiku, ali se istovremeno, o mnogim važnim pitanjima nije oglašavala ili ne dovoljno glasno i artikulisano… Tvrdo jezgro SANU godinama je uspevalo, prvenstveno zahvaljujući režimskim medijima, da mnogim časnim i mudrim ljudima u Akademiji oduzme reč. Neki su još 1991. javnosti uputili Apel protiv rata.

Olivera Milosavljević, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, zaključuje da će „ova generacija akademika, na žalost pasivne većine, u budućnosti biti obeležena preko aktivne manjine. Kao nijedna generacija akademika u proteklih 115 godina.“

Novi predsednik SANU nema komentara na ovaj sud i, očigledno, ne bi da se vraća na memorandumsko poglavlje, ali ne krije da mu je istinski žao što se u javnosti nedovoljno zna o mnogim značajnim naučnim radovima članova SANU, kao što je najširoj javnosti nepoznato i da je još 1992. na Skupštini SANU dve trećine aktivnih članova tražilo Miloševićevu ostavku jer je to, kako je pisalo u peticiji, „osnovni uslov da se narod i zemlja Srbija izvuku sa dna na kojem se nalaze i da krenu putem oporavka i povratka u savremeni svet“.

Kod profesora Hajdina nema ni trunke narcisoidnosti, toliko negovane od nekih pojedinaca u ovoj nacionalnoj instituciji: on se jedini u predizbornoj utakmici nije oglašavao, jedini nije pričao o svom liku i delu, a kamoli govorio o drugima… I za ovaj tekst daje nam disketu sa slikama mosta preko Save, mosta u Sremskoj Mitrovici, mosta u Plocku, mosta u Sloveniji, na disketi je i jedna brana…

Novi predsednik SANU upravo se vratio iz Poljske: pre nekoliko godina pobedio je na anonimnom konkursu za izgradnju mosta koji će povezivati dve obale Visle kod grada Plocka. Razgovor počinjemo njegovom omiljenom temom.

„VREME„: Dugo se čekalo da počne izgradnja ovog mosta, kakav je to most?

HAJDIN: Ovaj most je projektovan u sistemu konstrukcije sa kosim kablovima sličnom onom koji je primenjen na Železničkom mostu u Beogradu i na drumskom mostu u Novom Sadu. Ovaj izuzetno atraktivan sistem je u mostogradnji dostignuće novijeg datuma i predstavljaće dominantan sistem u XXI veku. Bili smo među prvima koji su hrabro i bez predrasuda razvijali i unapređivali taj sistem.

Most ima raspon od 375 metara (od pilona do pilona) i svetski je rekord za mostove s kablovima u jednoj vertikalnoj ravni. Već sad se može naslutiti da će most predstavljati i izuzetno estetsko dostignuće. Radovi su počeli prošle godine, ali veoma brzo napreduju, već prema izgrađenim stubovima može se naslutiti izgled ove kolosalne građevine.

Koliko često odlazite u Poljsku?

Most sam projektovao sa inženjerom Bratislavom Stipanićem i zajedno vodimo brigu o izgradnji. On je dosta mlađi od mene i odlazi u Plock gotovo dva puta mesečno, a ja otprilike jedanput u dva meseca na dva-tri dana.

Vaš izbor za predsednika SANU, ali i potpredsednika Stevana Koičkog, Mladena Srbinovića i Nikole Tasića neki doživljavaju kao naznaku mogućih promena u vladajućem sistemu vrednosti. Šta mislite da treba menjati u SANU? Čujem da je jedna od odluka da se radi timski…

Nije to nikakva odluka. Mi smo se jednostavno dogovorili, poučeni prošlošću i nerazumevanjem javnosti šta je mišljenje Akademije, a šta mišljenje nekog časnika, posebno kada je reč o Akademiji kao ustanovi, da ono što se odnosi na Akademiju međusobno uskladimo. Mišljenje pojedinca mora da bude jasno obeleženo. Kad se radi o naučnoj i profesionalnoj aktivnosti, njegovo je pravo da dejstvuje onako kako želi. Neke elemente prakse verovatno ćemo menjati. Akademija je, međutim, ustanova dugog trajanja koja oprezno menja pojedine odredbe Statuta kad se na to odluči kvalifikovana većina, što nije tako lako postići.

Govorite o neophodnosti podmlađivanja SANU: kako mislite da to ostvarite?

Tu ne postoji nikakav čarobni štapić. Naše su čvrste namere da u okviru postojećeg Statuta izaberemo što više kvalitetnih naučnika i umetnika za šta postoje realne mogućnosti. Za uspešan rad Akademije to je daleko najvažanije pitanje. Potrudićemo se da podstaknemo odeljenja da predlože veći broj kandidata za koje procene da su najbolji, a da kasnije glasanje na Skupštini to i potvrdi. Nadamo se da su ovog puta više nego ikad članovi Akademije svesni potrebe o podmlađivanju i da će izbori u punoj meri biti uspešni.

Kako SANU vidi sebe, Srbiju i svet oko sebe?

Osnovni zadaci Akademije su da neguje i razvija nauke i umetnost. Ona to čini preko svojih odeljenja za koja smatra da su kompetentna za pojedine oblasti. Pri tom bih posebno naglasio da su članovi Akademije birani na osnovu onog što su radili i uradili i u tom smislu je Akademija reprezentativna ustanova. Članovi SANU pored toga rade i na univerzitetu i u drugim organizacijama nauke, umetnosti i privrede, tako da Akadamija vidi sebe kao jednu kariku u opštim naporima za unapređenje zemlje.

Učešće Akademije u javnom životu, prema mom shvatanju, treba videti i u normativnom radu koji se tiče organizacije nauke i naučnog rada u zemlji, na unapređenju školstva i drugih kulturnih delatnosti u meri koja je primerena ovoj visokoj ustanovi.

Akademija pod povoljnim okolnostima može dosta da učini u prezentaciji naše nauke i umetnosti u svetu koristeći veze sa sličnim svetskim ustanovama, pri čemu ne treba zanemariti lične kontakte pojedinih članova SANU. Na taj način ćemo bolje sagledati sebe u svetskoj nauci i kulturi.

Vi ne govorite o politici… Da li se slažete da je osnovna tačka podela među akademicima mesto i uloga SANU u političkom životu?

Uopšte ne. Prvo da ponovim da je Akademija naučna i umetnička institucija i da nije njen zadatak da se bavi dnevnom politikom, pa takve podele, kad je reč o aktivnosti koja se odnosi na Akademiju, nema ili je ne bi trebalo da bude. Izvan Akademije njeni članovi deluju i politički ako to žele i to je njihovo pravo.

Gotovo svi mediji su citirali vašu izjavu „Biti Srbin nije zanimanje„. Da li biste ovu svoju misao elaborirali?

Mislim da ovo nije nimalo originalna misao, ali mislim da dobro pogađa činjenicu da se svako rađa kao pripadnik neke nacije i da to nije ni u kom slučaju njegova zasluga, i praviti od toga nešto što liči na „zanimanje“ nije nimalo ukusno, barem kako ja gledam na te stvari.

Kako će SANU obnoviti pokidane veze sa svetom?

Ovo je krupan zadatak koji stoji pred nama. Akademija je i u toku dugih godina izolacije imala veze i naučne kontakte sa nekim akademijama u Evropi. U poslednje dve godine učinjen je izvestan napredak da se pokidane veze sa najvažnijim akademijama ponovo uspostave. Naše su namere da u punoj meri oživimo kontakte i saradnju sa najvećim brojem inostranih akademija i naučnih organizacija. Pri tom ćemo posebnu pažnju posvetiti saradnji sa akademijama u okruženju u zavisnosti od međusobnih želja. Za naučni rad i razvoj nauke od izuzetne su važnosti veze sa inostranim akademijama, počev od međusobnih informacija o rezultatima rada pa do zajedničkih projekata. Mi računamo i na finansijsku pomoć u okviru različitih međunarodnih programa za izučavanje posebnih oblasti, a pre svega na finansijsku pomoć i podrški države, ali i Evropske unije.

Ljudi i mostovi

Vaš novosadski most Sloboda, vrhunac svetske mostogradnje, prepolovio je „tomahavk“ aprila 1999. Mnogi su mnogo dramatičnije doživljavali rušenje mostova nego drugih zdanja… Taj most je bio vaš najveći uspeh, da li je to možda bio i najteži trenutak u vašoj profesionalnoj karijeri?

Često su me to pitali, i kako je vreme odmicalo drugačije mi se odslikavao taj trenutak. Svakako da je to bio velik šok, ali se to nikako ne može meriti sa gubicima ljudskih života i tragedijom koju su preživeli oni koji su izgubili najdraže.

Optimista sam po prirodi: posle nekoliko dana obišao sam porušeni most i nakon razgledanja onoga što je ostalo neoštećeno od konstrukcije zaključio sam da se taj most može i mora rekonstruisati. Uspeli smo da dobijemo donaciju Evropske unije, nadamo se da će rekonstrukcija biti završena dogodine.

Sve češće se čuje da većina beogradskih mostova (uključujući i vaš Železnički most) zahteva hitnu sanaciju. Da li se na ovom planu nešto radi?

Za mostove se često misli da su večiti objekti koji mogu da se sami brinu o svom dobrom stanju. Možda to uverenje vuče koren iz doba pretežno kamenih mostova. S druge strane postoji čitava nauka i praksa o održavanju i sanaciji mostova koju mi ne poštujemo. Ponašamo se po uzrečici „dok traje nek’ traje“… Međutim, trajnost mosta zavisi isključivo od njegovog održavanja: dobro održavani mostovi traju stotinak godina, ako ih neko u međuvremenu ne poruši u ratu ili ne stradaju na drugi način.

Nebriga o mostovima dvostruko se plaća, sanacija zapuštenog mosta košta često nekoliko puta više od troškova za redovno održavanje, a to se nama po pravilu dešava. Pančevački most i Gazela traže najhitniju sanaciju.