Hlađenje glave

Vanredno stanje je verovatno predupredilo kolaps institucija 12. marta. Izbegavanje haosa u tom trenutku je dalekosežno važno. U tom pogledu, u prvim danima vanredno stanje imalo je svoj rezon. Policija je napokon dobila naređenje da hapsi kriminalce, mada je pitanje da li je za to baš neophodno vanredno stanje. I izvesno spajanje vojske i policije, „psa i mačke naše države“, („deblokada“) u tom trenutku bilo je racionalno. Ostalo liči na čist promašaj, pa ukidanje vanrednog stanja postaje politički prioritet – ne samo zato što stranci gledaju šta mi radimo.

U nedelju (20. aprila) objavljena je vest da su članovi Predsedništva DOS-a saglasni da predlože vladi da ukine vanredno stanje. Pre i posle toga toga trajala je licitacija oko toga da li vanredno stanje treba ukinuti u potpunosti ili delimično, odnosno da li bi mogla da ostanu proširena policijska ovlašćenja, a da budu ukinute samo naredbe o zabrani sindikalne aktivnosti, javnog okupljanja političkog delovanja i ograničenja u oblasti informisanja (na primer Naredba PR br.7. od 13. marta, o sprečavanju javnog obaveštavanja, rasturanja štampe i drugih obaveštenja o razlozima za proglašenje vanrednog stanja i primeni mera u vreme vanrednog stanja.)

Kako proizlazi iz ocena sudskih autoriteta (sudije Grubač, Vučetić), s vanrednim stanjem je isti slučaj kao i s devojkom – devojka ne može biti napola trudna, vanrednog stanja ili nema ili ga ima.

Vanredna stanja mogu samo kratkoročno da pomognu. Neki autori, kao Aleksandar Simić, podsećaju da su suspendovanje sloboda Zakonom o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi od 2. avgusta 1921. godine posle komunističkih ubistava državnih zvaničnika, kao i ono kad je kralj Aleksandar svojom proklamacijom od 6. januara 1929. posle skupštinskog atentata nad poslanicima HSS-a ukinuo ustav samo na kratko stabilizovali državu – ali na duži rok država nije stabilizovana.

TEŠKOĆE KOJE DOLAZE: I sada su za stabilizovanje prilika potrebni dobar plan i razložan postupak.

Kad vlada bude morala da predloži da se ukine vanredno stanje, predsednica Republike bi, bez obzira na to što izgleda ne postoji izričit zakonski imperativ, bila dužna da skupštini podnese na odobrenje sva akta, uredbe i naredbe donesene u tom periodu, kao i izveštaj o njihovim efektima. To je radio Momir Bulatović na kraju ratnog stanja 1999. godine.

Kroz skupštinsku proceduru tokom vanrednog stanja, međutim, prošle su neke važne i dalekosežne odluke: redizajniran je odnos između sudske i izvršne vlasti, donesen je zakon o informisanju (neki kažu da su u poslednji čas ubrizgane represivne odredbe). Uz to, bilo je relativno mnogo novih izbora imenovanja u tužilačkim sudskim, pa i u informativnim strukturama. One su već sada u velikoj meri predmet protesta, kritika i sumnjičenja. Upoređuju se biografije i traže se linije preseka s biografijama predsednika nekih sudija i nadležnog ministra.

Pravnička kritika se fokusira na to što je u usvojenim sistemskim intervencijama trajno narušen balans izvršne i sudske vlasti. Neki pravnici već pišu da su usvojena takva rešenja koja vladi daju veća ovlašćenja u postvanrednom stanju od onih koje je vlada imala u vanrednom stanju.

Jedna od poenti je da se u vanrednom stanju ne mogu usvajati organski ili sistemski zakoni da logika jednog traumatičnog stanja ne bi imala dalekosežniji uticaj na politički život. A, što je tek nepreporučljivo, u vanrednom stanju započeta je i procedura promene ustava.

Osporavanja tako konstruisanog „političkog sistema“ sve su glasnija i sigurno je da će se po okončanju vanrednog stanja rasprava oko toga rasplamsati. Kritičari su inače zamerali i zbog činjenice da je to stanje proglasila v.d. predsednica Republike čija je legitimnost problematična, da je skupština komponovana spornim inžinjeringom. Sve to nagoveštava da će po okončanju vanrednog stanja vlada biti u težem položaju nego za vreme njegovog trajanja.

Prvo, ona više neće moći da odlaže odgovor na pitanja o slabostima samog državnog aparata za koji je sama odgovorna: ko je bio odgovoran za bezbednost države, ko je morao da vidi ili „trojance“ u pojedinim resorima, a nije ih video; ko je odgovoran za zaštitu premijera, kako se komandovalo sada raspuštenom jedinicom JSO i da li je ona bila pod ikakvom kontrolom, ko regrutuje obezbeđenje funkcionera itd.

Drugo, vlada verovatno neće moći dugo da razlozima jedinstva amortizuje unutrašnje tenzije, što na primer pokazuje serija žaoka između potpredsednika Jovanovića i Čovića. Formula da bi formiranje državne komisije, po klasičnoj izreci, odložilo problem koji se ne može rešiti, teško da može dugo funkcionisati, jer na vladu se već upravo na toj tački vrši snažan pritisak.

JEDNO OTVORENO PISMO: Sigurno je da će biti oštro osporen informativni monopol koji je samim zavođenjem vanrednog stanja vlada uzela za sebe i koji je po svoj prilici u priličnoj meri nepotrebno zloupotrebila i možda delimično kompromitovala.

Na primer, glavni urednik „Blic njuza“ Željko Cvijanović pozvao je otvorenim pismom vladu da ga uhapsi ili da se izvini i distancira od „vladinog izvora“ koji ga je 11. aprila diskreditovao i oklevetao tvrdnjom da je Cvijanović bio u nekom zavereničkom komplotu sa bivšim savetnikom Vojislava Koštunice Aleksandrom Tijanićem radi satanizacije pokojnog premijera Đinđića: „Neće proći, na kraju, da prećutim ovaj pokušaj diskreditacije, ne priznajem vam da ste vi žrtve ovog ubistva i da vam je uzurpirana uloga žrtve dala pravo na osvetnički maksimum slobode i minimum odgovornosti. Ovde su žrtve jedan čovek i jedna porodica, sve ostalo samo je zloupotreba. Neće proći da budem ućutkan da bi vaše dvoipogodišnje kašnjenje u obračunu s mafijom izgledalo kao mudar taktički potez. Neće proći, jer, dok smo nekolicina novinara i ja bili izloženi pretnjama, suđenjima i sramoti, dok nam je pretio smrću vaš današnji zaštićeni svedok poznatiji kao „gospodin Čume“, mnogi od vas su govorili kako u Srbiji mafija ne postoji čekajući 12. mart da budu demantovani. Inače, neki od vas su ga upoznali, gospodin Čume deluje veoma ubedljivo kad preti, onako, lepo, narodski: ‘Batice moj, što ti to treba da te ubijem’…“

NESUZDRŽANOST: Dobar politički ukus je nalagao da se u vanrednom stanju zaledi politički život, da se ograniče političke borbe, da se državni funkcioneri i službenici prvi uzdrže od suvišnih nagađanja, brzog zaključivanja i tendencioznih špekulacija i olakih generalizacija, ali to se nažalost nije desilo. To se tako zbilo zbog više razloga. Prvo, članovi vlade su očito bili u psihološkom stanju u kome u takvim okolnostima bude neka ucveljena porodica koja abreaguje u magnovenju ličnog bola. Drugo, njih je hipnotisala sućut većine stanovništva i oni su kompleks da su vlada bez podrške brzo napustili uživljavajući se najpre u tragičnu sudbinu neshvaćenih reformatora (što u srpskoj istoriji jeste čest slučaj), da bi još brže prešli na klizav teren generalizacije zavere i pokušaj slamanja kičme opoziciji.

Nisu imali strpljenja da sačekaju da kompletiranje istrage pokaže stvarnu pozadinu zločina, već su se na osnovu predistražnih indicija upustili u političke generalizacije, prebrzo su se upustili u plediranje za zabranu nekih političkih partija, a potom i u brzo korišćenje svakog detalja iz istrage za direktnu političku borbu. Izgledalo je (istraživanja javnog mnjenja u vanrednom stanju) da to preorava političku scenu, da je opozicija izgubila glavu, da joj se vidi strah u očima i da će ona biti odvojena od naroda i marginalizovana, da će se pokazati da u njenim venama obitava prljav novca, a u glavi zaverenički meningitis, da će biti lišena međunarodne podrške i da će završiti na smetlištu istorije. Nisu računali s tim da bi ta prebrza politizacija slučaja mogla brzo da stvori preveliki broj političkih protivnika „njihovoj“ borbi protiv kriminala.

Opozicija je izvesno vreme sažaljevala svoj slučaj, videći u istrazi „ponavljanje slučaja Kirov“ (naročito je to slučaj sa DSS-om posle hapšenja Koštuničinog savetnika Radeta Bulatovića i šefa KOS-a Ace Tomića, kao i prozivki Koštuničinog savetnika Tijanića). Onda je opozicija reagovala onako kako je ondašnja opozicija reagovala kada je Slobodan Milošević proglašavao predsedničku borbu protiv kriminala. Sumnjičila je vladu da pribegava dvostrukim standardima i da ne radi dovoljno „na svojoj strani medalje“, da nije umela da se distancira od kriminalnih saboraca, da nije izgradila osećaj za nedopustiv konflikt interesa.

Brzo je nestalo onog parastos-obzira i opozicija je obnovila i radikalizovala staru kritiku vlade prebacujući joj zbog toga što je dugo tolerisala kriminal, a pojedine vladine funkcionere je optuživala da su imali kontakte s ljudima iz podzemlja. Do nedelje, kada ovaj tekst ide u štampu, na primer, od devet javnih pitanja koje je DSS uputio vladi, pet se odnosilo na zahtev vladi da objavi ko je od njenih funkcionera imao kontakte sa Spasojevićem, Legijom ili Opačićem, a jedno se odnosilo na to zašto su se dva lica opisana u onoj čuvenoj policijskoj knjizi u odeljku o „surčinskom klanu“ (Limun i Peconi) našli na slobodi.

S opozicione strane pojačava se i pritisak da se eliminisanje tzv. zemunskog klana ne proglasi za pobedu nad kriminalom, traži se da se organi gonjenja pozabave i duvanskom mafijom i trgovinom belim robljem, kao i oblašću korupcije i privrednog kriminala.

S vladine strane postoji otvorenost za to da se istraga proširi na tokove novca, u tom smislu ima i najava da bi se ofanziva mogla očekivati i u finansijskoj sferi. U vladinom vokabularu oseća se i izvesna relaksiranost zbog nagoveštaja da bi se u mnogim slučajevima kriminalne istrage mogle poklopiti s istragom ratnih zločina i što bi to s vlade skinulo jedan težak kompleks.

Kad se sabere i jedno i drugo, u retorti su zločinački profil starog režima, neodgovornost aktuelne vlasti, „lopovi i žandari“ koji su imali iste legitimacije, gangrenozni državni aparat i klasična kriminalna mreža s pipcima u vlasti i podrškom u opoziciji.

U vanrednom stanju odvijalo se zapravo nekoliko isprepletenih operacija – istraga zbog ubistva premijera, rasturanje više kompromitovanih kriminalnih grupa, haški spisak, stari i do sada nerešeni zločini bivšeg režima. Mnoge od tih stvari su isprepletene, ali su u isto vreme i namerno zamućene, jer političarima to očito odgovara.

Kako će se to rasplesti i razmrsiti? Svaka od ovih dimenzija promptno je korišćena za redistribuciju moći i za političku borbu.

Politički zatvorski kalkulator beleži da je u zatvoru nekoliko krupnijih funkcionera BIA, nekoliko sudija i tužilaca, jedan načelnik Generalštaba, jedan načelnik KOS-a, jedan predsednički savetnik, jedan potpredsednik opozicione partije, jedna počasna predsednica partije, jedan haški zatvorenik očekuje informativni razgovor, jedna predsednica partije je na poternici…

Sad je pitanje kako će se sav taj konglomerat odraziti na osnovne stavove javnog mnjenja. Ovde uglavnom svako ima predstavu koga bi rado proveo vezana preko trga. To bi moglo značiti da će se opozicija, koja je opirući se vanrednom stanju počela da gubi kontakt sa maticom javnog mnjenja, verovatno oslanjati na tu teško utoljivu glad za pravdom i teraće vladu da nastavi i tamo gde onda možda ne bi. Hvataće vladu u nedoslednostima i u konfliktu interesa. Uhapšeni je u našem mentalitetu obično već i osuđen. Od tolikog broja uhapšenih neko će biti i pušten, što će obavezno otvarati nove kontroverze. Policija, kako izgleda, već ima i analitičke probleme zbog toga što je obim akcije takav da dolazi do zagušenja njenih kapaciteta.

Verovatno će i vlada, u čijim su rukama sada ipak i nož i pogača, nastaviti da se obilato koristi primerima koji ilustruju opozicionu kriminalizaciju. Neki od vladinih funkcionera (Korać), na primer, kažu da nove izbore ne treba održavati dok se ne završe suđenja, što će reći da vlada računa da će joj ta suđenja biti od koristi. Ministar policije najavljuje da će biti još velikih iznenađenja. To znači da će se završnica ove operacije možda odigravati u pregrejanoj atmosferi.

To što će se političari međusobno optuživati ne može biti štetno, mada bi iskorenjivanje kriminala trebalo da bude ona oblast u kojoj postoji suštinska saglasnost vlade i opozicije. Naprotiv, za javni interes je dobro da oni jedni druge izlože teškim izazovima i jakoj sumnji. Loše će biti ako u toj bici preovlada bulevarski manir i ako se različitim cinizmima velikog izgovora imobilišu kvalifikovana kritička javnost i ljudi od znanja i promišljene razboritosti.

Operacija „Sablja“ tako lako može biti ugrožena time što se ne odvija u „sterilnim uslovima“ i što amputaciju mogu da prate vrućica, bunilo i sepsa. Postoji opasnost da se proširi sekundarna infekcija od strane pritešnjenih svedoka i koristoljubivih poltrona.

To vanredno stanje nije smanjilo, nego je povećalo političke tenzije i otvorilo probleme za čije će rešavanje biti potrebno mnogo vremena. Loše je što se jedna šokirana vlada uplašila naroda i pribegla restrikcijama u trenutku kada je dobila veliku podršku i što se prihvatila operacije sabljom i u nekim suptilnim oblastima (sudstvo, informisanje, politički sistem).

Pitanje je da li će uopšte biti moguće „depolitizovati“ i do racionalne tačke ohladiti tako nastalu situaciju, što je osnovni preduslov za to da spori mlinovi pravde i razložni deo javnosti obave svoj društveni zadatak. A trebalo bi, jer na trgovima se brzo i uglavnom loše sudi.