U petak 18. aprila na valjevskom Novom groblju sahranjena je Katarina Marić (32), poginula tri dana ranije u saobraćajnoj nesreći na uglu Beogradske i Njegoševe ulice. Još dve osobe su povređene pošto je srebrni micubiši pajero BG 19-11, krećući se velikom brzinom u pravcu beogradske Slavije s upaljenim rotacionim svetlom, na uglu Njegoševe ulice udario u taksi vozilo BG 177-486. Džip je vlasništvo Ministarstva poljoprivrede i vodoprivrede Srbije; ministar Dragan Veselinov bio je u njemu, kao što je „Vreme“ izvestilo u prošlom broju.
U prvi mah, portparol koalicije „Vojvodina“ – iz nekog razloga baš on – izjavljuje da je taksista prošao kroz crveno svetlo na semaforu (izjave drugih svedoka to negiraju). Policija je obavila uviđaj i, tek pošto je Urgentni centar saopštio tragični ishod nesreće, daje šturo saopštenje. U trenutku štampanja ovog broja „Vremena“ (ponedeljak 21. april) Treće opštinsko javno tužilaštvo odlučuje da li će pokrenuti istragu protiv Stevana Bakalova, vozača Ministarstva poljoprivrede i vodoprivrede, ili će obustaviti krivično gonjenje. Vlada je izrazila saučešće porodici Katarine Marić i žaljenje povređenima. Ministar Veselinov do sada se nije oglasio; majka poginule navodno je prekinula telefonski poziv iz Ministarstva, jer je na „čekanju“ za izjavu saučešća trebalo da sluša muziku iz filma Žaoka. Odbila je ponudu da država plati sahranu. Toliko o pričama.
Nesumnjivo je – po iskazima svedoka i tragovima kočenja – da se tog jutra (oko 9.30) micubiši pajero kroz najuži centar Beograda kretao neprilagođenom brzinom, prema nekim ocenama možda (znatno?) iznad 100 km/h. Nesumnjivo je i zakonom regulisano da – ukoliko na raskrsnici nema saobraćajca – nijedno vozilo nema pravo prolaska kroz crveno svetlo. Pravo na upotrebu plavog rotacionog i plavo-crvenih trepćućih svetala imaju samo vozila pod pratnjom (civilna ili vojna policija) i s prvenstvom prolaza (hitna pomoć, policija, vatrogasci i vojska). Upotreba rotacionog svetla na vladinim vozilima dozvoljena je „Miloševićevom“ uredbom iz 1994, ali su i ona obavezna da poštuju semafor. Od stranaka na vlasti samo je Građanski savez Srbije javno zatražio da vlada jasno ustanovi kriterijume po kojima daje na upravljanje službena vozila, kao i da odredi ko i u kojim prilikama ima pravo korišćenja rotacionog svetla, a ne da se reakcija svodi na izjavu saučešća.
Nejasno je mnogo šta drugo. Ministar Veselinov nije podneo ostavku, mada su u sličnim tragičnim okolnostima svojevremeno to učinili jedan crnogorski i jedan makedonski ministar. Ne zna se gde je to ili odakle ministar Veselinov žurio. Nejasno je zašto vlada Srbije uza sve svoje uredbe „drži“ na važenju i „Miloševićevu“ o sopstvenom pravu na rotaciona svetla. Nejasno je i čemu služi metalik srebrni micubiši pajero, vredan 40.000 evra, u Ministarstvu poljoprivrede i vodoprivrede (za „sitniju ribu“ kupljeno je, navodno, nekoliko lada niva). Sklonost nekih članova vlade luksuznim džipovima već je izazivala reakcije ovdašnje javnosti, bezuspešno kao i svojevremeni pokušaj da se nekako – u pravcu skromnosti – uredi pitanje javnog ponašanja izabranih vršilaca vlasti.
Otuda se nesreća plaćena životom Katarine Marić može kvalifikovati kao upozoravajuća i nepopravljivo tragična posledica bahatosti vlasti. Iste one bahatosti koju smo suviše često u prilici da gledamo i slušamo u javnim nastupima političara, u ubeđivanju „naroda“ (znatno češće no „građana“ ili „birača“) da baš oni govore to što mi mislimo i vode onamo kuda smo krenuli. Oni u džipovima, narod na trotoaru.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
