Horsko pevanje

Cela stvar s Čankom i Opačićem, u medijima, u međuvremenu se pretvorila u nešto nalik takmičenju horova. U pitanju više nije par novinara iz nekadašnjeg nezavisnog udruženja novinara Vojvodine, dobrih noćnih drugara sa jednim potpredsednikom Vlade a obožavaocem poslednjeg predsednika Jugoslavije. Stvari su se dohvatili beogradski novinari, a nešto manje i političari. Ne sećam se baš da je Bojana Lekić nekada nekome rekla „ja vama ne verujem“ (što je deminutiv od: „ti brate lažeš“) usred kontakt-emisije. Niti je nekadašnja opoziciona perjanica, novosadski Radio 021, u bilo kojoj vrsti vesti svaki put uz nečije ime papagajski ponavljao ko je čiji pašenog, a ko je kum pašenoga. Ne sećam se ni da je Stojan Cerović nekada očigledno gledao svega pet minuta neke emisije, prekinuo da je gleda i na osnovu toga napisao kolumnu i zaradio hleb svagdašnji. Da, tu smo. Po Ceroviću, naime, ispada da je Čanak otprilike ispričao da dilovanje droge nije ništa strašno, bitno je da je on (Opačić) pomagao u opozicionim vremenima. I na tome je izgrađena čitava konstrukcija članka. U stvarnosti, rečeno je, više puta, da je dilovanje droge neoprostivo, da se zato ima ležati u zatvoru, ali da se on (Čanak) ne može odreći Opačića kao čoveka koji je u gadnim godinama pomagao opoziciju. Postoji tu izvesna razlika, za koju se od iskusnog analitičara očekuje da je uoči. Prvo znači da ko je bio „sa nama“ može da radi šta hoće, a drugo da čovek mora odgovarati za zlodela koja je učinio, ali samo za njih. Ono prvo je zloupotreba, a ono drugo je, verovali ili ne, ispravno.

To što se Čanak nije pokazao kao neko ko adekvatno reaguje na političku opasnost, kao neko ko nešto naročito bira reči, ne menja suštinu ovih stvari. On se nije upecao na pokušaj da se izazove zla krv između njegove stranke i DS-a (jer, izgleda da se očekivalo da – vadeći se – kaže da trag nečisti vuče na tu stranu), pa tako ova afera nije izmakla skupštinsku većinu u Vladi Srbije, ali se uhvatio u sve ostale zamke. Naravno, nije se moglo previše ni očekivati. Šta reći o Opačiću, a da naoštrena sedma sila bude zadovoljna? Da istom valja izvršiti lobotomiju? Da se nikada nisu poznavali? To, ili nešto slično, već su rekli drugi. E, sad, to je već Čankov deo problema, pa neka ga on i rešava. S tim što sve zajedno i dalje ne opravdava usmerenost i žestinu baražnih medijskih napada, pa tako ni ton koji se mogao pročitati u „Vremenu“.

Teza iz Cerovićeve kolumne, da Vojvodina zaslužuje bolje političare, kulturnije, prefinjenije, poštenije, takođe je na drugu loptu, pomalo problematična. Vojvodini (a i Srbiji, svakako) trebaju bolji političari, ali gde su oni i da li ih je ikad zaista bilo? Da je ovo društvo zrelo da ih ima, da ih zaslužuje, već bi bili tu oko nas. Ali nema ih, i to nešto govori ponajviše o svima nama. No, da se vratimo na Vojvodinu i da vidimo kako tu stoje stvari. Tradicionalno, spominje se da Vojvodina ima četiri jake „domaće“ stranke: LSV, SVM, RV i KV. Da je zaista tako, čitava ova stvar bi imala manju stratešku težinu. No, nedavno su, na dan Šešeljevog odlaska u inostranstvo, a kao neka vrsta probnog balona, održani izbori u Alibunaru. Proporcinalni, sa malim cenzusom, pa su svi u ovu banatsku zabit kraj Pančeva samostalno krenuli da dokažu koliko su jaki. A po rezultatu sudeći, Miletovi Reformisti i Veselinovljeva „koalicija“ imaju sve, samo ne birače koji ih podržavaju. Prvi su ostvarili spektakularnu podršku 0,4 odsto biračkog tela, a drugi su bili skoro duplo bolji – dobili su glasove 0,7 odsto istih. Zbog nacionalne strukture, SVM-a nije ni bilo. Na terenu je, tako, ostala samo Čankova LSV, prešišavši G17, GSS, DHSS, SDP, SRS, SPS, SSJ i ine, a dišući za vrat DSS-u i DS-u. Taj rezultat se naravno ne može bezrezervno generalizovati za čitavu Vojvodinu, ali nešto nesporno znači: kako je sada, ako ne bude Čanka i njegovih. Vojvodine će još drugo biti toliko za ukras. To svakako ima prizvuk propagande, ali je teško oteti se utisku da se radi o ključnoj računici sa kojom barataju svi zainteresovani za politiku u severnoj ravnici, i svi zainteresovani za tekuću aferu. I tako dolazimo do još jedne Cerovićeve teze – zapravo predviđanja. Čanak će, po tome, sigurno naći načina da predstavi svoj problem kao problem autonomije Vojvodine. Hoće, naravno, samo da li je sasvim sigurno da neće biti, bar delom, u pravu? Što se mene tiče, biće u pravu tačno u onoj meri u kojoj je negativna kampanja koja je u toku koordinisana, u istoj meri u kojoj je on ipak manje bezobrazan i bahat od novinara koji ga intervjuišu, isto onoliko koliko su uticaj, lična poznanstva i ideološka opredeljenja novinara i političara odredila sadržaj tekstova koji čitamo. Biće, u krajnjoj liniji, u pravu za tačno onu razliku koju vidimo u komentarisanju njegovog drugovanja sa Opačićem i komentarisanju npr. Koštuničine veze sa dva svoja bliska saradnika premeštena u Centralni zatvor. A to je, vaistinu, dosta.

E sad, sve ovo bi bila poučna priča o novinarima u službi politike, o političarima tvrdoglavim, nabusitim i bahatim, o pravilu iz vica „a kaj ćete dečki, svak’ ima svog hercegovca“, da se u sve to nije uključio bar jedan inteligentan, rečit duhovit-kada-treba kolumnista, obično na glasu kao čovek od integriteta. U Banatu postoji poslovica o tome kada se vrši protivprirodan blud nad magarcima – onda kada se zaglibite u blato. Postoji i naziv za one koji tako čine. Ceroviću, učinili ste baš to svojim tekstom u „Vremenu“ od 17. maja. Prija li vam horsko pevanje? Da li su vam psihološki bliži ljudi koji lažu „ne, nikada ga nisam video“, sve gledajući vas u oči? Ili je sve to ipak zgodna prilika, blato i tako to, da se za duže vreme predupredi opasnost od realizacije jednog političkog projekta, pomalo uznemiravajućeg uklanjanja tihe, spokojne ravnoteže unutar kruga beogradske dvojke? Ako ipak ima i ovog drugog, a ne samo humanog zalaganja za čistoću politike i javno izgovorene reči, a što onda to, tako, otvoreno, i ne kažete?