Do Soluna sto somuna

Kako se približava trenutak kada će se mapa Evrope prekrojiti nakon proširenja EU-a 2004, u zemljama takozvanog Zapadnog Balkana – bivša SFRJ, minus Slovenija, plus Albanija – raste strah da će one ostati u zapećku nove i ujedinjene Evrope i da će se ionako veliki jaz između njih i država članica još više proširiti.

Lideri Balkana svesni su da voz koji polazi s „evropskog koloseka“ neće moći da zaustave, ali ne žele da mu tužno mašu sa perona. Otuda dosad neviđena odlučnost lidera regiona da na predstojećem samitu EU-a i balkanskih zemalja u Solunu 21. juna od EU-a dobiju jasna uputstva i novi „red vožnje“.

Drugim rečima, oni će na samitu pokazati Evropi da čvrsto drže za reč predsednika Evropske komisje Romana Prodija, koji je u aprilu ove godine na samitu Procesa saradnje Jugoistočne Evrope u Beogradu poslao jasnu poruku da „istorijski proces evropske integracije neće biti zaokružen dok se ne uključe i zemlje Balkana“. Nakon samita Procesa saradnje koji je upravo održan u Sarajevu, šef diplomatije Srbije i Crne Gore Goran Svilanović izjavio je da od samita u Solunu očekuje da Prodijeva poruka, koju su kasnije ponovili i drugi evropski zvaničnici, bude pretočena u „verodostojnu strategiju“ i da „ne sme ostati iluzija“.

Zbog toga se samit u Solunu sve češće najavljuje kao prekretnica u odnosima EU-a i zemalja Zapadnog Balkana, a njegov ishod kao nešto od gotovo sudbonosnog značaja. Da bi ublažio ovako velika očekivanja, Svilanović je upozorio da bi samit u Solunu zemljama Zapadnog Balkana mogao doneti i razočaranje, pošto nisu sve članice EU-a prihvatile predlog Grčke, aktuelne predsedavajuće Unije, da im se iz Soluna iskroji „vozni red“ i pošalje jasna poruka. Važno je dodati da se samit održava na razmeđi grčkog i italijanskog predsedavanja EU-om, koje, uz Austriju, pružaju najveću podršku naporima balkanskih zemalja da uhvate korak s Unijom.

BALKANSKI LOBISTI: Da u okviru EU-a postoje razmimoilaženja, kada je o strategiji prema Balkanu reč, ne krije ni Jelica Minić, pomoćnik ministra inostranih poslova Srbije i Crne Gore. Ona iza sebe ima dug staž proučavanja procesa evropskih integracija i pre nego što joj se, kao visokom vladinom činovniku, pružila prilika da direktno doprinosi građenju strategije naše zemlje prema EU-u. „Normalno je da Grčka, Italija i Austrija najbolje vide naše probleme, ali i mogućnosti“, kaže za „Vreme“ Jelica Minić. „Zato te tri zemlje najviše lobiraju za Zapadni Balkan. Očekujem da će im se priključiti i Irska, koja predsedava EU-om nakon Italije, u prvom polugođu iduće godine. Jer, Irska isto razume našu trku s vremenom.“

Ma kako to čudno zvučalo, primer Irske za naš slučaj više je nego umesan jer je upravo Irska najočigledniji primer kako mehanizmi EU-a mogu da pomognu regionu, ili nekoj državi, da premosti ekonomski jaz s ostalim, razvijenim delovima Unije. Kada je pristupila EU-u sedamdesetih godina (tačnije rečeno, tada je to bila Evropska ekonomska zajednica), dohodak po glavi stanovnika Irske bio je bar 25 odsto niži od evropskog proseka. Kada je EU krajem osamdesetih usvojila jasne i čvrste mehanizme regionalne politike unutar zajednice, strukturalni i kohezioni fondovi namenjeni razvoju zaostalih regija omogućili su Irskoj da postane pravi „tigar“ u okviru Unije. Rapidan i dinamičan razvoj Irske privukao je ogromna strana ulaganja i danas je dohodak Irske po glavi stanovnika skoro 20 odsto veći od evropskog proseka. O tome šta je evropeizacija učinila za mediteranske zemlje da i ne govorimo.

Zato su vlade regiona, više nego ikada dosad, rešene da u budućim pregovorima predoče EU-u da se mnoge od njihovih ekonomskih muka zapravo ne razlikuju previše od onih s kojima su se svojevremeno nosile Irska, Grčka, Portugal i Španija, a nedugo pre njih i Francuska i Engleska. Ukoliko uspeju da „otpuše uši“ birokratama u Briselu, ovakva strategija može biti dvostruko delotvorna. Solun će, naime, predstavljati odličnu priliku da se s regiona skine hipoteka „bureta baruta“ ili „legla organizovanog kriminala“. Mogla bi doprineti da EU na Balkan gleda kao na ekonomski zaostalo područje koje je stavilo tačku na iscrpljujuće ratove i koje sada mora da se nosi s drugom, takođe teškom hipotekom – decenijskom komandnom ekonomijom, deindustrijalizacijom i veoma zaostalom i primitivnom poljoprivredom.

ZAJEDNIČKI CIlj: Kada je reč o prvom delu zadatka, lideri regiona su se u poslednje vreme svojski potrudili da ubede lidere EU-a da je „evropska opcija“ najsnažnija opcija u regionu koju deli većina građana. Uz to, zemlje Zapadnog Balkana sve više zbijaju redove. Uoči sastanka u Solunu održano je više mini samita na regionalnom nivou, a prvi put od raspada SFRJ lideri četiri balkanske zemlje stavili su svoj potpis na apel EU-a koji je krajem maja objavio „International Herald Tribune“ (vidi antrfile).

„Ono što je, bez sumnje, prva velika tekovina priprema za Solun jeste zajednički nastup pet zemalja regiona, koje su donedavno imale teške hipoteke u međusobnim odnosima. Želela bih da naglasim da je usaglašavanje regionalnog nastupa pokazalo koliko ima podudarnosti u interesima ovih zemalja, kao i spremnosti da se sarađuje. Na ministarskom sastanak zemalja Procesa saradnje u Jugoistočnoj Evropi u Sarajevu doneto je zajedničko saopštenje, velikim delom upućeno samitu u Solunu. Proces usaglašavanja ovog dokumenta bio je na svoj način uzbudljiv. Zemlje regiona su stremile istom cilju i ’disale istim dahom’, bez ikakvih suštinskih sporenja i nesaglasja. Kao da su gradile neku zajedničku kuću, gde pet zemalja vuče rasutu građu: Rumuni i Bugari nude ‘predpristupni know–how’, Turci prenose svoja iskustva, a Grci pomažu da se usvoji jezik EU-a, ne dozvoljavajući ujedno da nerealna očekivanja uzmu maha. I svi iskreno nastoje da tom događaju omoguće pun uspeh – kao zajedničko dobro regiona. Uz to, BiH će u ime pet zemalja Zapadnog Balkana i biti „glas regiona“ u kratkom zajedničkom izlaganju, koje se takođe priprema narednih dana“, prenosi svoje utiske Jelica Minić.

Njeno mišljenje deli i dr Jovan Teokarević, direktor Beogradskog centra za evropske integracije (BeCEI). „U našoj javnosti se o Evropskoj uniji nikad

nije govorilo tako mnogo i toliko dobro. Popularnost pridruživanja Uniji je verovatno najveća koju ćemo ikada imati, uključujući i trenutak samog pridruživanja za mnogo godina od sada.“ Da podsetimo, agencija Medium Gallup International upravo je objavila istraživanje po kome uključenje u EU podržava više od 85 odsto građana naše zemlje, dok je samo nešto više od četiri odsto protiv.

Da ne bude zabune, ova podrška ne predstavlja nekritičku želju da se pošto-poto bude deo bilo koje institucije: podrška uključenju u NATO veoma je slaba, ali se građani većinom ne opiru ulasku naše zemlje u Partnerstvo za mir, čija je članica i neutralna Švajcarska. Teokarević veruje i da je podrška iz Brisela našoj zemlji i regionu, takođe, bez presedana. „Predstojeći solunski samit bi, naime, trebalo da zvanično potvrdi da će svi zapadni Balkanci jednog dana stvarno biti u EU-u, za razliku od, recimo, bivših sovjetskih republika“, nada se Teokarević.

SPISAK OBAVEZA: Minić, s druge strane, upozorava da ogroman trud koji je do sada uložen da bi se promenila slika i stvarnost regiona ne bi smeo da bude talac nedavnih tragičnih događaja na Kosovu. Taj trud građanima širom regiona do sada je najčešće izmicao pažnji i kod nas i u susedstvu, jer politički skandali i trvenja među političkim protivnicima mnogo glasnije odjekuju s naslovnih strana novina i u udarnim tv-vestima.

„Postoji mnoštvo regionalnih inicijativa (mi učestvujemo u sedam) u čijim je okvirima poslednjih godina stvarano regionalno ‘stanje duha’“, ističe Jelica Minić. „Solun je postao neka vrsta katalizatora i taj fini višegodišnji rad se manifestovao kao proces koji se odvija u odličnom duhu saradnje.“ To je nedavno potvrđeno i time što je odskora omogućeno državljanima iz oko četrdeset zemalja da ulaze u Srbiju i Crnu Goru bez vize, a građanima SCG na probni period od šest meseci vize je ukinula Hrvatska. Međutim, iako se priča da će u Solunu biti reči o liberalizaciji viznog režima članica Šengenskog sporazuma prema SCG, niko ne sme da očekuje da će nam vize za ulazak u zemlje EU-a biti ukinute u Solunu. Ali, ono što naši predstavnici u međuvremenu mogu da učine jeste da zavire u spisak obaveza koje je ispunila, na primer, Rumunija pre nego što su joj ukinute vize, da počne da ih jednu po jednu skida s dnevnog reda i da tako obaveže EU da nas stavie na belu listu bez dodatnih ad hoc uslova.

Osim toga, integracija unutar regiona sve je dinamičnija, stare inicijative dobijaju zamah, planiraju se nove i mnoge od njih zapravo najdirektnije daju tempo procesu integracija i u EU. U prvom redu radi se na unapređenju transportne infrastrukture, zatim je uveliko u toku stvaranje zajedničkog tržišta električne energije (s idejom da ono ubuduće obuhvati i gas i druge energente).

Minićeva naglašava da je to najdirektnije povezivanje zemalja Jugoistočne Evrope sa EU-om jer se ove „infrastrukture direktno kače na energetske koridore Unije, i uspostavljaju se evropski standardi od samog početka, a tu su interesi uzajamni“. U toku je i stvaranje zone slobodnog tržišta i sklopljeno je mnogo bilateralnih ugovora o slobodnoj trgovini među zemljama regiona. Poslednji sporazum takve vrste nedavno je sklopljen sa Turskom. Međutim, u planu je da se zona slobodnog tržišta ozvaniči i multilateralnim sporazumom, kao što je to CEFTA u kojoj posle proširenja 2004. ostaju Rumunija, Bugarska i Hrvatska. Planira se, dakle, da se CEFTA pomeri na jug. Ne treba posebno isticati da će to dati snažan podsticaj za strana ulaganja. „U tom smislu, OECD i Pakt za stabilnost daju podršku inicijativi za stvaranje ujednačenih uslova za strana ulaganja u okviru celog regiona“, najavljuje Jelica Minić. Reč je o naporima da se harmonizuju regulative u vezi sa stranim ulaganjima u čitavom regionu, što najdirektnije doprinosi integraciji.

BITKA NA DVA FRONTA: U susret Solunu i Vlada Srbije usvojila je platformu strategije za unapređenje odnosa Evropske unije i zemalja Zapadnog Balkana koju je u okviru BeCEI-a izradila grupa eksperata na čelu sa Vladimirom Gligorovim iz Instituta za međunarodne ekonomske odnose iz Beča. Platforma jasno ističe da „Srbija ima koristi ne samo od sopstvenog napredovanja prema EU-u već i od napredovanja drugih u tom pravcu“. Dokument takođe sadrži i očekivanja od solunskog samita čija deklaracija treba da sadrži „reči kojima će se uzajamnna obavezanost snažnije i konkretnije izraziti“ nego što je bio slučaj na samitu u Zagrebu i „preslikala bi onu koja je data u evropskim sporazumima, a sadržala bi i neku naznaku o protoku vremena do članstva“.

Ova platforma naslanja se na niz predloga koje su mesecima uoči Soluna izradile druge organizacije poput Inicijative za evropsku stabilnost (ESI). Uspeh u Solunu meriće se prema uspesima na dva važna fronta, a bitke na oba nalaze se u strategiji našeg nastupa na samitu. Prvi se sastoji u odluci EU-a da nam na raspolaganje stavi sredstva koja su pretekla iz fondova namenjenih državama koje u maju naredne godine postaju članice Unije. Ova sredstva nisu velika, ali zemlje regiona čvršće vezuju uz Uniju jer su usmerena na razvoj, a ne na stihijsku obnovu infrastrukture.

Primera radi, EU će na strukturalno prilagođavanje Bugarske i Rumunije 2006. utrošiti 1,432 milijarde evra, dok je svim državama Zapadnog Balkana namenjeno samo oko 500.000.000 evra, što iznosi jedan odsto prosečnog bruto proizvoda ovih zemalja. Ne treba posebno isticati da će ovakva strategija, ako se u Solunu ne izmeni, samo još više produbiti jaz između Bugarske i Rumunije koje se članstvu nadaju 2007, s jedne strane, i ostalih balkanskih zemalja s druge, da i ne govorimo o tome koliki će taj jaz biti u odnosu na ostale članice EU-a. U tom slučaju, evropska integracija naše zemlje uistinu može ostati fatamorgana, ili iluzija, na šta je ministar Svilanović upozorio, ublažavajući optimizam, nakon samita u Sarajevu.

Druga važna bitka treba da se vodi i za to da zemlje Zapadnog Balkana nakon Soluna pripadnu u nadležnost Direkcije za proširenje EU-a u Briselu i da o našoj sudbini ne vode brigu ljudi koji se bave postkonfliktnim područjima kao što su Avganistan ili Irak, kao što je sada slučaj. Za razliku od Bugarske i Rumunije, koje potpadaju pod odeljenje za proširenje (poglavlje 7 – o finansijskom okviru EU-a), nama se u Briselu bave birokrate iz odeljenja za spoljne poslove (poglavlje 4 – o finansijskom okviru EU-a). Ova pomoć se topi iz godine u godinu i postoji opasnost da SCG ostane u limbu, skrajnuta iz fondova za obnovu, ali daleko i od pristupa fondovima za razvoj. Neke zemlje koje nisu članice EU-a, kao što je Norveška, već su zakinule sredstva za pomoć zemljama Zapadnog Balkana i preusmerile ih na Irak.

JOŠ MNOGO POSLA: Šta je, dakle, realno očekivati od Soluna? Jelica Minić na ovo pitanje odgovara:

„Solun će biti uspeh, ali ne spektakularan. Ima još mnogo da se radi da bi se preplivalo do druge obale. Ali će pucanj za maraton biti ispaljen. Ono što ne budemo uspeli u Solunu, uz pomoć Grčke, nastavićemo s novim predsedavajućim EU-a, Italijom. Uz velike teškoće organizujemo svoje države po evropskim standardima, naučili smo da sarađujemo sa susedima u približavanju EU-u, stvorićemo nove prijatelje i strpljivo menjati imidž Balkana. Ostalo će već doći po zaslugama, pojedinačnim i zajedničkim.“

Solun, dakle, nije nikakav ispit na fakultetu, koji, ako položimo, možemo da se prepustimo slavlju. Ne smemo da zaboravimo da su nam nerešeni odnosi između Srbije i Crne Gore već oduzeli najmanje godinu dana, kada pregovora s EU-om praktično i nije bilo. Bez obzira na uspeh ili neuspeh solunskog samita, našu zemlju čeka još mnogo mukotrpnog posla oko prilagođavanja standardima Unije. EU pred očima naših građana svetli kao neka neonska reklama i ako izostane neka nagrada, razočaranje je neminovno. Zato je još važnije razviti svest da se ovog posla treba prihvatiti ne zbog samog članstva u EU već zbog toga što je za ovu zemlju svaka druga budućnost stranputica koja se skupo plaća, što smo, nadajmo se, uspeli da naučimo.