Legija stranaca

Skandal je pukao kada je policija prošle nedelje počela da pleni onoliko tiraža beogradskog „Svedoka“ koliko je mogla da uhvati, preventivno, u očekivanju rešenja okružnog tužioca o privremenoj zabrani lista. Rešenje je donekle kasnilo; čini se da ideja o zabrani nije nastala u Tužilaštvu. Kad se i ta administracija konačno sredila, dobar deo tiraža već je bio prodat. Nije čudo: na naslovnoj strani kočoperi se lično Milorad Ulemek Luković Legija sa slavodobitnim naslovom „Legija progovorio“; nad tekstom je nadnaslov „MEGASENZACIONALNO“ (to nema ni u sličnoj hrvatskoj bratskoj štampi). Tekst je ilustrovan slikama begunca, uključujući i slike iz glasnika Stranke srpskog jedinstva od pre nekoliko godina.

IRACIONALNO I RACIONALNO: Sporni intervju preuzet je iz skopskog nedeljnika „Svedok“, štampane stvari inače veoma zanimljive: list na naslovnoj strani ima podnaslov „Makedonska nacija“ i markicu u evropskim bojama, sa sve zvezdicama u kojima piše ćirilicom „Hell Press“ (paklena štampa). Bratski beogradski „Svedok“ dobio je elektronskom poštom tekst onoga za šta se tvrdi da je intervju sa Legijom dan pre objavljivanja makedonskog imenjaka i preneo ga čak sa makedonskim originalom na ćirilici (kao da im inače ne bi verovali i kao da to ionako nije svejedno…). Sadržaj tog teksta, međutim, ispod je svakog očekivanja, čak i pesimističkog: u tom intervjuu lice predstavljeno kao Legija praktično muče kao goveče; reklo bi se da je pijan, drogiran ili probuđen iz dubokog sna. Tu niti jednog podatka o bilo čemu nema, osim kuknjave o Arkanu i Ceci i opštoj nepravdi nanetoj „komandantima“ prošlim i sadašnjim. I to je jedina crta koja bi u nekoj analizi mogla da ukazuje na Ulemeka Lukovića: slična kuknjava javlja se i u Legijinom pismu srpskoj javnosti iz januara ove godina; jasno je da misli na Arkana i sebe.

Posebno je pitanje da zašto je taj broj „Svedoka“ zabranjen presudom Okružnog suda; recimo samo da to izgleda kao gest nepromišljen i iznuđen. Nepotrebne izjave ministra kulture Branislava Lečića na tu temu samo su pogoršale opšti utisak. To se jednostavno ne radi: novine se ne zabranjuju bez zaista preke potrebe jer je od toga uvek veća šteta nego korist; to je znao i onaj Milošević iz Sheveningena. Ali, ajde dobro, to je ionako iracionalni deo priče.

Racionalni deo je zanimljiviji: pre svega, postavlja se pitanje autentičnosti intervjua. Toma Avramski, glavni i odgovorni urednik skopskog „Svedoka“, tvrdi da je intervju autentičan i da je u stanju to da dokaže fotografijama svog novinara (pod pseudonimom Nikolas A.) i Legije; čim sutra (sreda, 11. jun) izađe novi broj, znaćemo, jer se ovi redovi pišu u utorak uveče. Izvori „Vremena“ iz Skoplja i iz tadašnje (1987–1990) Uprave bezbednosti JNA, međutim, ne isključuju mogućnost da su Avramski i Legija u kontaktu: naime, reč je o malo dužoj priči koju ćemo ovde sažeti, kao i o mreži poslovno-kriminalnih veza koja se godinama gradila na liniji Beograd–Skoplje.

LEGIONAR U SLUŽBI: Toma Avramski, bivši vojnik francuske Legije stranaca (tvrdi da je tamo proveo šest godina), pojavljuje se u Beogradu negde 1987–1988. kao „poslovan čovek“ i otvara neko predstavništvo za računarsku trgovinu u Sava centru. Smuvao se, a možda i oženio, ćerkom jednog zastavnika iz Uprave bezbednosti SSNO, čoveka na „izuzetno osetljivom položaju u Generalštabu“. Ti zastavnici inače rade važne stvari, bez obzira na naizgled nizak čin. Preko tasta se polako infiltrirao u SSNO-a i vojsku; nije bilo teško: Toma je omalen, ali veoma šarmantan, simpatičan, druželjubiv i nadasve velikodušan čovek; osim toga, svašta zna o računarima. Zbog svog prisustva na sve zanimljivijim mestima u i oko vojske uskoro je privukao neizbežnu pažnju Uprave bezbednosti: napravljen je plan obrade lica, a šarmera Tomu dobio je u rad izvesni kapetan koga ćemo zvati Rile, čiji sektor rada je, između ostalog, i Legija stranaca, to jest naši državljani koji tamo služe ili su služili. U čestim i prijateljskim kontaktima Toma Avramski ispričaće kapetanu Riletu kako u Parizu drži detektivsku agenciju koja sjajno radi jer je on, Toma, saradnička veza francuske službe bezbednosti DST (Direction de securite de territoire), njihove Udbe. O Legiji stranaca i jugoslovenskim državljanima dao je mnoge i zanimljive podatke. Osim toga, Toma Avramski veoma je blizak i sa pariskim centrom VMRO; o tome je, kaže Rile, „pružio dragocene podatke koje je Uprava bezbednosti podelila sa Upravom za jugoslovensku neprijateljsku emigraciju SSUP-a i sa Službom državne bezbednosti RSUP-a Makedonije i Srbije“. Po toj liniji VMRO-a on često putuje iz Beograda i Skoplja u Beč i Pariz; izgleda za račun i DST-a i SDB-a i UB SSNO-a.

Toma Avramski ima para u to vreme: iznajmljivao je helikoptere od Ratnog vazduhoplovstva i leteo okolo, po susednim zemljama, uglavnom na razne fudbalske utakmice. Sasvim prirodno se zbližio i sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, što je bio početak jednog lepog prijateljstva.

Toma Avramski počeo je uskoro da iritira operativce Uprave bezbednosti, jer se nekako uvukao u posao servisiranja njihovih računara – na šarm, naravno, a uprkos upozorenjima kapetana Rileta i njegovih kolega. Viši činovi, međutim, verovali su mu. Stvar je postala ozbiljna kada je Avramski, „da uštedi pare vojsci“, predložio da računarske hard-diskove iz Uprave bezbednosti nosi na dubinsko čišćenje u Beč. Svaki bolji softveraš zna šta se sve može rekonstruisati od obrisanih podataka dobrom analizom hard-diska. Štaviše, pokušava da dobije pristup najdelikatnijem delu Uprave bezbednosti SSNO-u, CDOK-u (Centru za dokumentaciju, glavnoj arhivi Službe). Osim toga, pokušao je da potplati kapetana Rileta „sumom novca od koje sam tada mogao da kupim dva auta“. Rile je novac uzeo i predao ga u Upravu bezbednosti sa službenom zabeleškom o celom događaju; tada su se odnosi ohladili, a Toma Avramski zatvara dućan u Sava centru i nestaje iz opticaja. Ponovo će se pojaviti tek u Skoplju, po proglašenju nezavisnosti Makedonije, hvališući se da je bio „likvidator KOS, glavni čovek za softver cele bivše JNA“ i u tom pravcu. U haosu nove države, a uz podršku starog SDB RSUP-a Makedonije, kome je mnogo pomogao, Avramski se plasirao na dobru startnu poziciju za buduće poslove.

Vreme za prave poslove – ne samo za šarmera Avramskog nego i za mnoge druge slobodne umetnike – nastupilo je u junu 1992, kada su SR Jugoslaviji uvedene sankcije. Određenu infrastrukturu Arkan je već bio postavio po Makedoniji, preko svojih mnogobrojnih kumova, fudbalskih veza, ali i preko vevčanske mafije, moćnog lobija iz Vevčana, bogatog pečalbarskog sela. Sada na scenu stupaju stare legionarske veze: Avramski i Ulemek Luković služili su u Legiji stranaca u isto vreme, kao – uostalom – Ante Gotovina i još neki likovi iz naših ratova. Osim njih i Vevčanaca, tu je i državna struktura VMRO, koja se na pare i špijune nikada nije gadila. Tako počinje velika i slavna operacija šverca nafte i derivata, cigareta, a usput i narkotika, oružja, osetljive elektronike i vojne opreme preko Makedonije u Srbiju. Profiti su toliko veliki (stanovništvo Srbije plaća i ne pita!) da se ugrađuju svi: od Arkana kao glavnog organizatora, preko investitora Vevčanaca i drugih pa do makedonske policije i carine. U priču je, kažu skopski izvori „Vremena“, bio upetljan i izvesni Manoli, blizak prijatelj Ljupčeta Georgijevskog, koji se nedavno iz razloga urođene opreznosti odselio u Australiju, zatim osnivač i prvi urednik skopskog „Svedoka“ Orce Korunovski, „ključni Arkanov čovek u Makedoniji“, „kogo lani pod nerazjasneti okolnosti go utepaa vo Varna, Blgarija“ (razumeli ste). Arkan ima mnoge kumske i poslovne veze u Vevčanima, odakle potiču mnoga važna imena makedonskog biznisa, ali i tajnih službi. Glavna zvezda je, međutim, Stanislava Čočoroska, televizijska lepotica-pinkuša i estradna pojava: ona je na televiziji A-1 nedavno tvrdila da ima video snimke koji pokazuju povezanost makedonskih političara sa srbijanskom mafijom. Iz Vevčana je i njen rođak Slobodan Bogoeski, bivši šef tajne službe u Makedoniji i „jedno od najdubioznijih lica na makedonskoj sceni“.

Po toj istoj arkanovsko-legionarskoj liniji dolazi 1997. do bratske saradnje Jedinice za specijalne operacije i MUP-a Makedonije: Ulemek Luković i njegovi ljudi odlaze da obučavaju makedonsku specijalnu jedinicu Lavovi. Kako su ih obučili vidi se iz pojačanog zanimanja Haškog tribunala za Lavove, kao i iz ponovljenih oružanih pobuna te jedinice poslednjih godina. Legija se, kažu naši skopski izvori, prometao po Makedoniji veoma često; na Ilinden 1997. bio je prisutan na proslavi, „Da li kao predstavnik Legije stranaca ili francuske vlade?“ pitao se skopski magazin „Forum“ krajem aprila. Po liniji velikog šverca, kažu u Skoplju, kumanovski VMRO se povezao i sa zemunskim klanom: Kumanovo je, preko prelaza Prohor Pčinjski, bilo jedan od najjačih kanala šverca nafte (preko firmi poput Interfalko, bliskoj Bogoeskom, šefu državne, i Pavlu Trajanovu, šefu javne bezbednosti) i svega drugoga. Išlo je i u drugom smeru: „Forum“ tvrdi da je stoka iz Srbije išla u Evropu preko firmi izvesnog Vanče Čifliganca (doktor nauka i pelivan), sa lažnim deklaracijama porekla.

U međuvremenu je MUP Srbije zamolio MUP Makedonije da sa Tomom Avramskim obavi informativni razgovor na okolnost gde je Ulemek Luković Legija. Avramski je opet odlučio da se ukloni i pobegao je u inostranstvo, tvrdeći odande da on sa Harijem Kostovim, makedonskim ministrom unutrašnjih poslova, „nema šta da priča“; kaže da je poveo i svog novinara koji je intervju napravio (ako takav čovek uopšte postoji, to jest). Gospodo draga, on je nestao bez traga, što reče Đorđe Balašević, što celoj priči daje čudan ton: ko sad da mu veruje?

Gde je sad tu afera sa Legijinim intervjuom? Naši izvori iz bivše Uprave bezbednosti JNA ne sumnjaju da su Toma Avramov i Ulemek Luković bili i ostali u vezi: to je bivšim legionarima nekako svojstveno. Da li je Legija zaista skopskom „Svedoku“ dao intervju – oni ne znaju. Ovo što je objavljeno je jednostavno koješta. Zanimljivo je da se u dopisu Ministarstva kulture (potpisao ministar Lečić, 3. jun) okružnom javnom tužiocu kao razlog za traženje zabrane navodi da bi objavljivanje informacija iz „Svedoka“ nanelo „nepopravljive posledice po dosadašnji tok istrage MUP-a Srbije na otkrivanju počinilaca ubistva premijera Zorana Đinđića i time doprinelo podstrekivanju na neposredno nasilje…“. Okružni sud je u obrazloženju presude bio specifičniji: objavljivanje slika okr. Lukovića u uniformi, uz navode da je „vojnik koji je samo izvršavao naređenja“, „po nalaženju suda može predstavljati direktno propagiranje rata i podsticanje na dalje nasilje u smislu ugrožavanja ustavnog poretka…“. Tako je sud spasao Ministarstvo, mada i dalje nije jasno zašto je od te budalaštine napravljen sasvim nepotreban slučaj.