Da su organizatori imali malo mudrosti, sva zvona bi morala da im zazvone na alarm već u trenutku kada se na desetine autobusa i automobila krcato navijačima u majicama sa crveno-belim „šahovnicama“, sa sve zastavama i sličnim rekvizitima, slilo na hrvatsko-slovenačku granicu. I laiku je bilo jasno da nisu krenuli na modnu reviju državnih insignija, još manje da beru gljive po slovenačkim gudurama. Tako su navijači hrvatske reprezentacije još jednom – kao uvek dosad – iskoristili prednost blizine „stranog“ terena. Od Zagreba pa do Kranja, na primer, oko 160 km, s granicom – oko dva sata vožnje, viza nema. Pa se na utakmicu namerilo između tri do pet hiljada hrvatskih navijača. Što nije slučaj s navijačima srpsko-crnogorske reprezentacije, kojih je na tribinama bilo jedva šezdeset (obaška što neke od njih slovenačka policija, uprkos skromnom broju, nije ni pripustila na tribine). Organizatori su narednog dana pokušali da prebace krivicu za vlastiti fijasko na navijače, tvrdnjom da su mnogi od njih uspeli da se prešvercuju na tribine kroz ogradu, bez ulaznice. Obaška objašnjenje, obaška policija, pa redari, tek – policija u opštem haosu zatvara ulaz na bazen, pa je deo hrvatskih navijača, iako su imali uredno kupljene karte, ostao napolju. Neki od njih su jednostavno „zauzeli“ krov jedne od obližnjih kafana. Situacija je bila nepodnošljiva, a utakmica nije ni počela.
Usledio je tradicionalan uvod – skandiranje pogrdnih izraza i psovki, pri čemu je ponešto tvrdih predmeta završilo u vodi, pa je sunarodnjake preko ozvučenja pokušao da upristoji hrvatski ambasador u Sloveniji Celestin Sardelić: „Zbog našeg ponašanja naša reprezentacija može i da izgubi utakmucu!“ Sardelićev vapaj je bio uzaludan. Sa tribina je usledila nova salva pogrdnih usklika i zvižduka. Kad bi se tu završilo, Sardelić bi bio srećan. Ali, to je bio tek početak nasilnih ispada hrvatskih navijača, čiju nervozu nije umirio ni dobar start hrvatske reprezentacije. Uprkos ratnički raspoloženoj publici, ekipa Srbije i Crne Gore igra dobro, a izjednačen rezultat na kraju poslednje četvrtine dovodi do produžetka. Šapić postiže odlučujući gol, sledeći pogodak hrvatske reprezentacije nije priznat, pa su branioci titule evropskih pravka preuzeli vođstvo, što je tribine dovelo do usijanja. Počinje sveopšti metež, bazen zasipa kiša predmeta, sudiju pogađa upaljač…
Baklja pogađa u glavu drugog vratara reprezentacije SCG Nikolu Kuljaču. Grupa hrvatskih navijača kreće u „napad“ na malu grupu srpskih i crnogorskih navijača, koji su tokom utakmice (sigurno je sigurno) prešli na novinarsku tribinu. Nisu bile pošteđene ni zvanice na „počasnoj tribini“ – neki od njih su se od horde branili stolicama, dok im nije uspelo da se evakuišu. Već pomenuti ambasador Hrvatske u Sloveniji Sardelić, hrvatska ministarka odbrane Željka Antunović, ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore Goran Svilanović, predsednik slovenačkog parlamentarnog Odbora za spoljnu politiku Jelko Kacin i drugi zvaničnici prisiljeni su na brzo, iako ne baš elegantno povlačenje iz okruženja koje je pre ličilo na bojište nego na sportsku priredbu visokog ranga, dok su zvuci sirena i helikoptera, koji su sa poprišta odvozili ranjene navijače, dopunjavali sliku sa tribina.
Kranj – novinari usred događaja
Događaj je upotpunila potonja slika divljanja navijača u Beogradu, tako da je to u nekim informativnim emisijama, posebno u Hrvatskoj, potisnulo u drugi plan čak i slike iz Kranja. Sve strane – slovenačka, hrvatska, srpska – izražavaju ogorčenje. Domaćini i organizatori, slovenačka strana, minimalizuju svoju krivicu i sve prebacuju – na „balkanske običaje“. Slovenački mediji su uglavnom jedinstveni u kritici hrvatskih navijača, iako je bilo komercijalnih elektronskih medija kojima nije promaklo „izazivanje“ srpskih i crnogorskih navijača. Ovdašnji sportski časopis „Ekipa“ u ponedeljak na naslovnici objavljuje da je „incident hrvatskih navijača zasenio finale“, dok u ljubljanskom „Delu“ smatraju da je najvažnije da svojim čitaocima saopšte kako su „‘Jugosloveni’ opet na vrhu vaterpola“. Drugi ljubljanski dnevni list („Dnevnik“) mahnitanje hrvatskih navijača poredi sa sličnim događajima u prošlosti. „Hrvatski navijači, ukoliko je to uopšte dobar naziv za njih, poznati su po ispadima u celoj Evropi, a incidente si redovno priušte i u Sloveniji, bez obzira da li se radi o fudbalu, rukometu, skijanju na Pohorju i u Kranjskoj Gori ili vaterpolu.“
Utakmica u Kranju je još jedna, veoma živa opomena koliko su politika i sport nerazdvojni. Nema sumnje da upravo politika koja okleva sa usvajanjem odgovarajućih zakona i kasni u edukaciji svojih građana nosi najveći deo odgovornosti za ponašanje „svojih“ navijača. Hrvatski političari u Kranju imali su krasnu priliku da na sopstvenoj koži osete posledice lošeg odgoja svojih birača i da nacionalizam, na čijim talasima su tako često uzimali vlast, u jednom potezu može da odnese i njih, a ne samo „tradicionalne“ protivnike. To, „naravno“, nije samo hrvatski specijalitet. „Slučaj Kranj“ jeste potvrda da u sportu i u politici treba ponovo krenuti od tribina, kako na kraju navijačima, ali i običnim gledaocima ne bi ostalo samo ono što smo u besnilu svađa i ratova gotovo izgubili, polupali, isprljali i zaboravili.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Ljudi se osvešćuju, ohrabruju i udružuju. Tako ujedinjeni možemo sve. Ceo ovaj proces je značajno lekovit za celo društvo, sada svi učimo šta možemo zajedno kada su nam iste bazične vrednosti. Mislim da su i studenti mnogo toga naučili, dosta su iskustveno osetili i na svojoj koži, a, iskreno, i mi “stariji” učimo od njih. Za razliku od mnogih, mislim da je dobro što sve ovo duže traje, jer bi nagle, brže promene verovatno bile i kratkotrajne
Vladajuća partija je kampanju u Zaječaru i Kosjeriću vodila kao u centru Beograda – pravila je mala naselja od šatora, pekla prasiće i jariće, mesila hlebove, točila rakiju i sokove i delila dnevnice. Vučić je kampanju pretvorio u proizvodnu delatnost gde postoji tačna računica koliko “košta” glas, a kako je u mogućnosti da sam određuje način na koji će se trošiti javni novac, bukvalno mu ništa nije skupo. Protiv ovoga stoje građani koji su odlučili da se ne boje, da prihvate socijalni rizik, neki i po cenu da izgube posao. Da li na ova dva mala ogledna polja može da se vidi promena o kojoj se govori i u koju se veruje
Studenti su, kada su izašli sa objedinjujućim, za neke dugo očekivanim zahtevom za vanrednim parlamentarnim izborima – pogodili u metu. Ovaj zahtev je očigledno za naprednjake preveliki izazov, oni i njihovi partneri ne znaju šta bi sa tim, što se najviše vidi po njihovim konfuznim izjavama – tipa: može da bude, ali ne mora da znači, samo da tetki odnesem lek pa ću razmisliti. Pogodili su studenti Vučića i tamo gde ga najviše boli, i to dvared uzastopno: prvo tvrdnjom da je “nenadležna institucija”, a sada i da je postao “kukavica”. Ne sme da raspiše izbore, kojima svako malo preti već 13 godina i koje raspisuje kad mu se ćefne, uvek siguran u pobedu
Presek nedelje je sledeći: imamo nadvlačenje dveju suprotstavljenih struja. Jedna želi da se oslobodi talačke krize u kojoj je drži druga. Prva strana želi izbore. Druga nikome ne ostavlja izbor. Suština je u razlici: vladajuća klika želi da sve ostane isto, a građani – da sve bude drugačije. U tom smislu, studenti i građani su na neki način već pobedili: više ništa nije isto i nikada neće biti isto
Izbor članova Saveta Regulatornog tela za elektronske medije
Dok se čuo huk pobunjenih ljudi sa ulice, nestali su bahatost i bezobrazluk naprednjačkih zastupnika, a kad je buka prošla – nastavili su po starom. Naše pretnje da ćemo izaći iz procesa, a i ni naše žalbe domaćoj javnosti i međunarodnim posmatračima, ne utiču mnogo na naprednjačku mašineriju da posustane u lažima i prevarama, i zato se rešenje za vraćanje ponovljenog procesa u zakonske okvire samo nameće: da se studenti i pobunjeni građani ponovo vrate tamo gde će ih čuti i vlast i Evropa
Zakleo se Vučić u vlast i u med da će u Kosjeriću da zavede red, mogla bi da glasi pesmica o apsurdno brutalnoj funkcionerskoj kampanji koja se vodi u ovoj malenoj opštini
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
