Bio je to unikatni produkt dveju srećno spojenih pameti i energija, Svetlane Killdozer Lukić i Svetlane Tiha Voda Breg Roni Vuković
Ni nebeski Srblji ni oni nešto zemaljskiji i prozaičniji oblici života koji sa njima dele državu i državljanstvo nikako nemaju sreće s tim Vidovdanom: pre šeststo i kusur godina na taj su dan izgubili Carstvo, pre dve godine im je uhažilo Cara – ipak je, dakle, bilo i svetlijih trenutaka… – a ove će godine na taj dan zauvek (?) prestati da curi „Peščanik“, najbolja „politička“ (šta god to značilo) emisija Radija B92 u njegovoj burnoj istoriji, i svakako jedan od najsuperiornijih i najosebujnijih autorskih projekata te vrste u vaskolikoj ovdašnjoj radiofoniji, sve od vremena onih krčećih „Kosmaja“ do danas. Ovo su „krupne reči“, znam, možda i egzaltirano zvuče, ali ispisujem ih hladne glave: „Peščanik“ je, naime, iz nedelje u nedelju, bez ozbiljnih grešaka, padova i blamova, bez Loše Rutine ili mazohističkih ustupaka, imao sadržaj, stil i stav – kako je glasio davni reklamni slogan jednog pokojnog nedeljnika – i po toj idealnoj harmoniji sastojaka (kao kakvo vino sa juga Francuske!) bivao toliko iznad drugih, manje ili više tematsko-žanrovski srodnih emisija/serijala na ovoj i drugim stanicama, emisija kojima je često (ili uvek) nedostajalo bar jedno od ovo troje, a i to samo u boljim slučajevima…
Prilično je sigurno da se ovakav projekat mogao zapatiti i održati samo na Radiju B92, no apsolutno je, upravo kertesovskih 104 odsto jasno da je „Peščanik“ (bio) unikatni produkt dveju srećno spojenih/nadopunjujućih se pameti i energija, onih koje poseduju Svetlana Killdozer Lukić i Svetlana Tiha Voda Breg Roni Vuković, i da ništa slično ovome ne može da uradi niko drugi u lokalnom FM etru, niti bih bilo kome preporučio da tako nešto makar pokuša! Prekaljene u kultnom serijalu „Niko kao ja“, očvrsle – no ne i ogrubele, naprotiv – u bezbrojnim reporterskim avanturama po obodima ili pak epicentrima postjugoslovenskih ratova i posledičnih bežanija, dve Svetlane su upravo u „projektu ‘Peščanik'“ doživele vrhunac svog dosadašnjeg inokosnog i produktivno tvrdoglavog radio-gerilskog delovanja.
U čemu je, dakle, bio štos sa tim „Peščanikom“? Umereno originalan – nipošto po svaku cenu ekstravagantan – gemišt novih i arhivskih dokumentarnih snimaka, produbljenih i uistinu inteligentnih (nikako ćeretavih!) razgovora sa relevantnim ljudima na isto takve teme, nerazmetljiva erudicija kojom su razgovori i sagovornici diskretno usmeravani što dalje od ritualnih šta–biste–mogli–da–nam–kažete–o–ovome–i–onome konvencionalnosti i, naprotiv, ohrabrivani da budu lični, spontani, iskreni; izbegavanje trošenja medijskog vremena i slušalačkih živaca na protokolisane idiote i zlikovce iz političkog i intelektualnog Podzemlja da bi se dokazalo kako „svako ima pravo na svoje degenerično mišljenje“; uključivanje Dragih Slušalaca u program samo kad se baš mora i kada u tome ima bar tragova i zametaka nekog smisla (dakle: gotovo nikada); jasna i nepokolebljiva, građanski i etički osvešćena ( i otuda lokalnim „profesionalcima“, groteskno ponosnim na svoju metiljavu „neutralnost“ – sasvim nepojmljiva) svrstanost od one plemenite sorte; ne, dakle, „stranačka“ ili „interesna“ nego vrednosna i svetonazorna: Svetlana V. i Svetlana L. nisu ni u ludilu pravile „profesionalni“ nadripolitički show za reprodukciju „tranzicijske“ moralne ravnodušnosti, već su jasno stavljale do znanja za šta su i protiv čega su; ako je trebalo, ako je bilo važno i ako je iz prethodnog neminovno proishodilo, i za koga su, pod uslovom da taj neko u tom trenutku zavređuje tu vrstu principijelne, oročene i uslovne podrške, opošljavajući nešto u interesu Bolje Srbije. Na sve su ovo, kao sveže jagode na cheese cake, dolazili uvodni komentari Svetlane Lukić, biseri jedne nepotkupljive opservatorske darovitosti i nesmiljene duhovitosti lišene sindroma vickastosti, tog otrova koji je duhovno sahranio mnogog Muškog Kafanskog Mislioca. Posle ovih je uvodnika ostatak emisije mogao biti i bezvezan – „Peščanik“ bi opravdao svoju svrhu. No, ostatak ipak nije bivao bezvezan, to je ženerozno prepuštano drugima…
„Peščanik“ se samougasio na vrhuncu zrelosti, i to je ogromna šteta, čak i vrsta surovosti prema ovisnicima; srećna je okolnost jedino to što će Dve Svetlane zasigurno do jeseni smisliti nešto još lepše i starije, što će reći da će svako ko nešto petlja pred mikrofonom po FM etru i ubuduće imati svoj redovni domaći zadatak!
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
