Grupni portret

Miodrag Kostić, vlasnik firme MK Komerc

Miodraga Kostića, vlasnika novosadske kompanije MK Komerc koja poseduje tri šećerane u Vojvodini – u Baču, Kovačici i Pećincima, kupljene za devet evra – po tri za svaku, mnogi nazivaju vojvođanski „kralj šećera“. Ovaj 44-godišnji Novosađanin, rođen u Vrbasu, poreklom Crnogorac, po obrazovanju ekonomista, široj javnosti je postao poznat kupovinom bivše zgrade Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije „Ušće“.

Kostić je na Đelićevom spisku ekstraprofitera, ali kaže da neće platiti porez: „Ja sam tri godine trpeo zulum od Kertesa, Vlajka Stojiljkovića, dolazili su mi finansijski policajci. Sad je došla nova vlast, opet sam ja na spisku. Verovatno ću kod neke treće vlasti opet biti na spisku. Ne smeta to meni, ja se bavim legalnim poslom. Normalno je da onaj ko zaradi i sto maraka treba da plati porez.“

Godine 1983. postao je „biznismen“, otvorio dimničarsku radnju. Potom je zakupio Ciglanu; krajem osamdesetih na TV Beogradu prikazivan je kao „privredno čudo iz Novog Sada“. Uoči rata, postao je prvi vlasnik veletrgovine.

Politikom se bavi od 1990. kada je bio kandidat za poslanika u Građanskoj stranci pokojnog Ilije Raduna. Posle toga finansirao je Reformiste, a od 1996. do 5. oktobra 2000. bio je generalni direktor Demokratske stranke.

Prijatelj pokojnog Zorana Đinđića, venčani kum Nenada Čanka. Tvrdi da ga ta prijateljstva mnogo koštaju: „Da vam kažem, ja sam sa njima bio u vreme kada niko nije hteo da bude sa njima. Bila mi je omča oko vrata zbog druženja sa Đinđićem, da ne pričam kolika mi je bila omča zbog Čanka kada je hteo da veša Miloševića, kada je on bio na vrhuncu moći. To mi tada niko nije zamerao, a sada kada su oni na vlasti svi mi zameraju. Sada pričaju da sam ja, u stvari, bio sa Miloševićem.“ Dečko pevačice Nataše Bekvalac. Predsednik je FK Vojvodina. Ima vilu u Petrovaradinu, kolekciju oružja, vinski podrum, jahtu vrednu milion evra, avion …

Boris Tadić, ministar odbrane SCG

Boris Tadić, ministar odbrane Srbije i Crne Gore od 17. marta 2003. godine, potpredsednik Demokratske stranke, rođen je 15. januara 1958. godine u Sarajevu. Njegova majka, Nevenka, je doktor nauka, neuropsihijatar, a otac Ljubomir akademik, poznati filozof disident u vreme Titovog režima.

Učestvovao u opozicionom radu tokom studija zbog čega je bio zatvaran. „Ja sam pogledao svoj stari dosije. Kao student i vojnik bio sam tretiran kao unutrašnji neprijatelj, kako je napisano na koricama dosijea.“

Na Filozofskom fakultetu u Beogradu stekao je diplomu kliničkog psihologa. Po završetku studija diplomirao je na temu „Seksualnost i politika“, radio je kao psiholog u vojsci, pa kao profesor psihologije u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Od 1997. do 2002. osnivač je i prvi direktor Centra za razvoj demokratije i političke veštine. Poslednjih pet godina radi na projektu uspostavljanja regionalnog sistema političke edukacije u zemljama jugoistočne Evrope. Od 2003. je profesor politike i advertajzinga na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Član je Demokratske stranke od 1990. godine. Do sada je obavljao funkcije sekretara Glavnog odbora, potpredsednika Izvršnog odbora i v.d. presednika Izvršnog odbora. Bio je poslanik Narodne skupštine Republike Srbije i član njenog Veća za nauku i tehnologiju. Na Skupštini Demokratske stranke februara 2000. godine izabran za potpredsednika stranke.

Na izborima 24. septembra 2000. godine izabran je za saveznog poslanika u Veću građana Savezne skupštine, gde je bio i v.d. šefa poslaničke grupe DOS-a.

Tadić je posle petooktobarskih promena bio nakratko i savezni ministar telekomunikacija. Tu je ostao sve dok ta funkcija nije bila ukinuta rekonstrukcijom savezne vlade. Ostao u saveznim kabinetima kao potpredsednik Veća građana saveznog parlamenta, neposredno pred izbor za vojnog ministra nakratko bio predsednik jedne od komisija tog parlamenta za kontrolu obaveštajnih službi. Za ministra odbrane Srbije i Crne Gore izabran je 17. marta 2003. godine.

Čedomir Jovanović, potpredsednik Vlade Srbije

Čedomir Jovanović je rođen 1971. godine u Beogradu. Najpre se upisao u gimnaziju (Devetu beogradsku), ali je ubrzo prešao u Treću ekonomsku, gde je maturirao i stekao zvanje ekonomskog tehničara. Upisao se na Ekonomski fakultet ali posle nedelju dana shvatio da je rođen da bude umetnik i upisuje Akademiju dramskih umetnosti (diplomirao 1998). Iako je diplomirao na katedri za filmski/TV scenario i dramaturgiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu nije postao dramaturg jer: „Privilegija je studirati dramaturgiju, ali je višak privilegije nastaviti da se njome baviš posle završetka studija.“ Napisao je nekoliko drama, pero je angažovao i u novinarstvu. Pohađa magistarske studije na Odseku za filmologiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu.

Jedan je od organizatora studentskog protesta 1996/97. godine, osnivač i predsednik Studentskog političkog kluba, koji je početkom 1998. godine skoro kolektivno ušao u Demokratsku stranku u kojoj je Jovanović postao član Izvršnog i Glavnog odbora. Na kongresu DS-a, 6. oktobra 2001. godine, Jovanović je izabran za jednog od potpredsednika.

Kao funkcioner DS-a nastavio „privatno“ da „šeta“ i nakon što je Savez za promene prekinuo ulične demonstracije koje su počele posle mitinga 21. septembra 1999, da bi sa stotinak pristalica koji su se nazivali „čuvari vatre“ dogurao do tristote šetnje. Od vlasti je proglašen krivcem jer se legitimisao kao izdavač biltena „Promene“, tužen je više puta. Najpoznatija je tužba Radmile Višić, tadašnjeg pomoćnika republičkog ministra za informisanje, u kom slučaju je i osuđen. Njegovu kaznu od 320.000 dinara platio je neidentifikovani „Tim 29“.

U izbornim kampanjama u septembru i decembru 2000. godine bio je šef izbornog štaba DS-a i portparol koalicije DOS-a, a posle decembarskih izbora 2000. izabran je za narodnog poslanika. Od januara 2001. je šef poslaničke grupe DOS-a, a od 18. marta 2003. godine potpredsednik srpske vlade u kabinetu Zorana Živkovića.

Posredovao je prilikom hapšenja Slobodana Miloševića 2001. godine a posle pobune „crvenih beretki“ bio je i član Saveta za državnu bezbednost koji je formiran da bi nadgledao ovu jedinicu.

Zoran Živković, predsednik Vlade Srbije

Zoran Živković je rođen 22. decembra 1960. godine. Završio je Višu ekonomsku školu u Beogradu, 1983. godine (odsek za komercijalno poslovanje). Iako nije služio vojsku, za vreme agresije NATO-a na SRJ obukao je uniformu.

Godine 1988. osnovao je ugovorno preduzeće Supertim, koje se kasnije spojilo s firmom Tehnomeding. Živković je bio direktor i vlasnik većinskog kapitala.

Godine 1992. postaje član Demokratske stranke. Vrlo brzo je napredovao i u periodu od 1993. do 1995. bio je predsednik Gradskog odbora Demokratske stranke u Nišu. Nakon što je SPS bio prinuđen da prizna prave rezultate izbora, Živković je postao gradonačelnik Niša.

Od 1993. do 1997. bio je narodni poslanik u Skupštini Republike Srbije, član Odbora za odbranu i bezbednost i Odbora za stambeno-komunalnu delatnost i urbanizam, te zamenik predsednika Komisije za sprovođenje Zakona o posebnim uslovima prometa nekretnina. Četiri puta (1994, 1997, 1998. i 2000) biran je za potpredsednika Demokratske stranke. Na funkciji zamenika predsednika DS-a nalazi se od 2000, od kad je ta funkcija uvedena.

Savezni ministar unutrašnjih poslova bio je od novembra 2000. do marta 2003, u vladama Zorana Žižića i Dragiše Pešića.

Za premijera Srbije izabran je 18. marta 2003. godine

Dragoljub Marković, vlasnik firme „Krmivo produkt“

Dragoljub Marković, vlasnik Krmivo produkta; firma je najveći snabdevač „C marketa“ kokošijim jajima.

Republička Uprava prihoda je, aprila 2002, donela 154 rešenja o obustavljanju postupka za 131 pravno i 23 fizička lica. Među tim firmama je bilo i Krmivo produkt.

U toku je skoro 200 sudskih procesa protiv medija, podaci NUNS-a pokazuju da su sve češće i tužbe za klevetu i povredu ugleda koje protiv medija podnose sadašnji državni funkcioneri i ličnosti koje su im bliske. Najveći odštetni zahtev za sada je podneo Dragoljub Marković, koji je u tužbi protiv glavnog i odgovornog urednika „Blic njuza“ Željka Cvijanovića i „Blic-presa“, izdavača tog lista, zatražio na ime odštete 60 miliona dinara.

Dragoljub Marković je često pominjan u medijima, kako zbog svog bogatstva i ljubavi prema konjima tako i zbog kumstva sa Zoranom Đinđićem.

Vladimir Popović, šef Biroa za komunikacije Vlade Srbije

Vladimir Beba Popović je prijatelj Zorana Đinđića, iz vremena kada se borio za prvu predsedničku titulu, onu u Demokratskoj stranci. Milan Beko, Vladimir Popović i Aleksandar Tijanić su radili kampanju „Pošteno“ za izbore 1993. godine, koja je mnogo više bila lična kampanja Zorana Đinđića (slogan: DS- Đinđić), nego izborna kampanja Demokratske stranke. Popović je od tog vremena Đinđićev čovek iz senke i sve izborne kamapanje DS-a je radila njegova „Spektra“.

U jednom trenutku pojavio se kao suvlasnik Spektre, a od juna 1997. godine, u Privrednom sudu, Popović se vodi kao direktor preduzeća Ogilvy&Mather, Spectra GES.m.b.h, sa sedištem u Beču.

Osim vođenja izbornih kampanja, Popović je imao i druge angažmane. Tokom jeseni koja je oduvala Slobodana Miloševića, nalazio se na čelu antikorupcionaškog odbora DOS-a, zaduženog za otkrivanje afera Miloševićevog režima.

Vladimir Popović odbio je 1997. godine ponuđeno mesto direktora TV STB-a, ali je u trenutku dolaska Đinđića na funkciju predsednika Vlade prihvatio mesto šefa Biroa za komunikaciju Vlade Srbije. Na to mesto postavljen je 15. marta 2001, a u Rešenju o imenovanju objavljenom u Službenom glasniku RS-a, naziv njegove funkcije je sekretar Biroa za komunikacije.

U septembru prošle godine, pokojni srpski premijer Zoran Đinđić potvrdio je da je Popović „izrazio želju da se bavi nečim drugim“, da bi se ubrzo posle toga Popović povukao sa mesta prvog čoveka Biroa. U Biro se „vratio“ neposredno pre uvođenja vanrednog stanja. U medijima se često postavljalo pitanje njegovog statusa u Vladi Srbije, uzimajući u obzir i njegov način „komunikacije“ sa medijima u toku vanrednog stanja. Njegov „povratak“ u Biro u Vladi je objašnjavan činjenicom da Popović nikad nije bio zvanično smenjen, već da se samo privremeno povukao.