U Italiji postoji jedna očigledna anomalija: to je do sada neviđena koncentracija ekonomske, medijske i političke moći u jednom čoveku. Sve to kulminira do toga da, pored ostalog, parlament donosi zakone krojene po Berluskonijevoj meri i njemu obezbeđuje imunitet. Uostalom, i sam Berluskoni je priznao tako nešto: izjavio je da je ušao u politiku da bi sebi obezbedio zaštitu jer je nakon smrti njegovog mentora Kraksija postojala opasnost da policija i sudstvo pokrenu istragu nad njegovim ekonomskim carstvom
„Silvio, what the fuck have you done!“ – „Silvio, šta si to uradio…“ ublaženi je prevod neprotokolarnog pitanja i izraz zaprepašćenja predsednika evropskog parlamenta Koksa. Jer, u Strazburu se desilo upravo ono čega su se svi plašili: prilikom debija na šestomesečnoj funkciji prvog čoveka Evropske unije, Berluskoni je na očekivane provokacije odgovorio na svoj način – vulgarnim političkim diletantizmom. Da podsetimo, u sedištu Evropskog parlamenta, dok je izlagao planove italijanskog predsedavanja, Berluskoni je izvređao nemačke i druge opozicione poslanike i izazvao buru koja se ne stišava već deset dana.
Tada je za nemačkog poslanika iz redova socijaldemokrata Martina Šulca rekao da bi bio idealan za ulogu čuvara logora u filmu o nacističkoj Nemačkoj, čime je žrtvovao predsedavanje Evropskom unijom na oltaru svog ega. Pošto za političkom govornicom slične reči nikad nisu izgovorene (čak ni od strane „nestašnih“ političara poput Le Pena ili Hajdera), mnogi Berluskonijevu inauguraciju smatraju početkom njegove propasti.
Inače, povod za ovakvu reakciju ranjenog megalomana bio je vrlo neprijatan doček koji su mu priredili nemački „partibrejkersi“ iz redova zelenih: parolama su ga podsetili da su svi jednaki pred pravdom i da Evropa neće „kuma“ za vođu (aluzija na zakone kojima je Berluskoni sebi obezbedio imunitet i na sumnju o povezanosti sa mafijom). Na kraju, nemački poslanik Martin Šulc ga je provokativno upozorio na nerešen problem konflikta između interesa u brojnim biznisima i političke funkcije, koju od pre neki dan obavlja ne samo u Italiji nego i u Evropskoj uniji. Inače, Šulc je, kao i Gerhard Šreder, iz Socijaldemokratske partije, koja je bila zabranjena u doba nacizma tako da asociranje na logore može samo duboko da uvredi.
POREMEĆAJUEVROPI: I dok se Nemci krste sa obe ruke, bilo je dovoljno da se pokaže diletantski karakter Berluskonija političara pa da Evropa ispadne iz svoje delikatne ravnoteže. U gašenju požara i spasavanju obraza Italije sada učestvuje čitavo Ministarstvo inostranih poslova, kao i umereni i poštovani likovi poput predsednika Ćampija i evropskog komesara Prodija.
„Day after“ sukoba između najbogatijeg Italijana Berluskonija i nemačkog vlasnika knjižare Šulca takođe nije viđeno smirivanje strasti. Naravno, Berluskoni, živeći u svom svetu, incident vidi na poseban način: „Bio sam predmet pripremljene provokacije i samo sam se branio od napada evropskih komunista (!), koji su gori od ovih italijanskih (!).“ Zvanični Rim, naime, tvrdi da je Berluskoni teške reči izgovorio u formi ironije i bez namere da vređa nemačkog evroparlamentarca i, pogotovo, nemački narod, dok su u Berlinu njegove reči shvaćene onako kako su izgovorene. Na kraju je lično kancelar Šreder zatražio od Berluskonija da se izvini, što je on i učinio, da bi odmah potom rekao kako to nije bilo „izvinjenje“, što od njega neće dobiti ni Evropski parlament, ma koliko na tome insistirao.
Berluskoni je, jednostavno rečeno, napravio metež bez presedana. Najpre svojim ponašanjem uvredio je instituciju Evropskog parlamenta. Zbog toga su Šveđani čak tražili da se ukine sistem šestomesečnog predsedavanja (po ključu) i da se uvede „superpredsednik“ Evrope koga bi birale zemlje članice, jer „da smo imali mogućnost da biramo predsednika, sada ovde ne bismo imali Berluskonija“, izjavila je švedski ministar inostranih poslova Ana Lind. Dalje, izazvao je diplomatsku frakturu između Italije i Nemačke koju će biti veoma teško izgladiti i pored svih kurtoaznih fraza koje stižu sa obe strane. Na kraju, Berluskoni je ugrozio i svoju vladajuću koaliciju – bilo je dovoljno videti zaprepašćeno-zelena lica italijanskih ministara u Strazburu. Italijanska opozicija ga je optužila da je još jednom obrukao zemlju, jer je „njegova politika bazirana na manjku kulture i višku šou-biznisa. Stakleno zvono koje čine njegovi mediji ne pomaže u Evropi“. Inače, dodatna je otežavajuća okolnost da Berluskoni u Italiji ima za koalicinog partnera Umberta Bosija, lik prema kome su Hajder i Le Pen „mala deca“. Bosi je, u stvari, nešto poput srpskog Šešelja i potpuno je upropastio kredibilitet Berluskonijeve vlade, koja okuplja više duša italijanske desnice: postfašiste, autonomaše sa severa, bivše demohrišćane itd.
I pre ovog, najvećeg incidenta italijanske spoljne politike u poslednjih nekoliko decenija, Berluskoni se žalio na zaveru italijanske (!) levice i pravosuđa koji su se, navodno, otrgli demokratskoj kontroli, a u svojoj opsesiji pominje svetska zla poput Staljina i Lenjina. Stoga incident nije slučajan, već je posledica jedne kulture koja čini osnovu jedne politike. A politiku je Berluskoni shvatio kao mitološku avanturu u kojoj sebe zaista smatra vitezom slobode. „Berluskonizam“ u svom prirodnom stanju više nije u stanju da razdvoji fikciju od stvarnosti, „lovi“ špijune KGB-a među italijanskim novinarima i uporno optužuje lidere opozicije (Prodija i Dinija) da su uzeli „pikslu“ od Slobodana Miloševića prilikom kupovine srpskog Telekoma.
„VEČITI“ PROBLEM: Inače, deset dana unazad naslovi najuticajnijih zapadnoevropskih listova, u stilu „Ujedinjena Evropa sa gađenjem prihvata italijansko predsedavanje“, „Oblaci sumnje nad Evropom“ ili „Kum vodi Evropu“, jasno pokazuju raspoloženje većine članica EU-a prema Berluskoniju. Proučavajući njegov lik, upitnim formama tipa „Musolini, Forest Gamp ili Kum?“, štampa ga nije štedela, a u budućnosti će ga, u svakoj prilici koja joj se ukaže, po svemu sudeći, još žešće napadati. Jer, na primer, pitaju se novinari, kako očekivati da prođe Berluskonijev predlog da zemlje članice u Rimu potpišu evropski ustav, kamen temeljac tolerancije i saradnje, dokument koji on očigledno nije ni čitao ni razumeo.
Brojni Berluskonijevi savetnici za marketing i javno mnjenje, poznavajući njegovu hirovitost i temperament, uzaludno mu objašnjavaju da ne odgovara na provokacije. Međutim, on nije prošao školu politike, već je (samo) dokazao da je uspešan privrednik. Više se razume u ulazne i izlazne fakture i možda je ovo odudaranje od imidža parazitskih profesionalnih političara ono što privlači italijanske glasače.
Sve to je podsetilo da u Italiji postoji jedna očigledna anomalija: to je do sada neviđena koncentracija ekonomske, medijske i političke moći u jednom čoveku. Sve to kulminira do toga da, pored ostalog, parlament donosi zakone krojene po Berluskonijevoj meri i njemu obezbeđuje imunitet. Uostalom, i sam Berluskoni je priznao tako nešto (vidi antrfile „Statistika“): izjavio je da je ušao u politiku da bi sebi obezbedio zaštitu jer je nakon smrti njegovog mentora Kraksija postojala opasnost da policija i sudstvo pokrenu istragu nad njegovim ekonomskim carstvom.
Zato je osnovno pitanje ugledne štampe: da li je italijanski premijer dovoljno sposoban političar i da li može, bar u šestomesečnom periodu dok Italija stoji na čelu Unije, da promeni neke svoje navike i da se prilagodi pravilima ponašanja? Jer, kako se naglašava, ne bi bilo dobro da ključna i suštinska pitanja, kao što je reforma proširene Unije ili njen prvi ustav, ostanu u senci Berluskonijevih gafova i njegovih privatnih problema s pravdom. A na budućim formalnim i drugim susretima evropski političari sigurno neće dozvoliti da ih Berluskoni „zavede“ svojom slatkorečivošću, da im podeli rolekse i sve to zalije vinom i pesmom.
DVAVIĐENjA: Stoga se situacija može posmatrati iz dva ugla: u prvom je fokus na kontroverznoj figuri Berluskonija a u drugom, možda i zanimljivijem, pažnju treba obratiti (samo) na gole rezultate italijanskog predsedavanja. Naravno, i tu je Berluskoni odmah zabrljao: prilikom putovanja na Bliski istok odbio je da se sastane s Arafatom, iako Evropa insistira na ravnoteži između dveju strana. Dalje, izjavio je da Evropa ne bi smela da se upušta u nadmetanje sa SAD jer je „konkurencija na ekonomskom polju dozvoljena, ali na političkom – nije“. Time je ponovo gurnuo prst u oči Francuske i Nemačke, pa se već sada postavlja pitanje kako će se uspostaviti bar minimum harmonije među članicama EU-a sa tako različitim stavovima. Takođe, sami Italijani, pošto su se u iračkoj krizi kvalifikovali kao „prijatelji Amerike“, traže svoje mesto među velikim evropskim zemljama, dozvoljavaju sebi da kritikuju brojne odluke administracije u Briselu i pokušavaju da skinu sa sebe imidž neozbiljnog partnera koji ne zaslužuje poverenje. I zato Berluskonijevo ponašanje najviše šteti Italiji, koja plaća nepravednu i nesrazmernu cenu greškama svog premijera.
U svom uvodnom izlaganju (ono koje je mu je priselo) Berluskoni je detaljno razradio pet poglavlja „italijanskog semestra“. Prioritet jeste sazivanje međuvladine konferencije, u oktobru, i to svih sadašnjih članica i deset onih koje od 1. maja iduće godine ulaze u EU, na kojoj bi trebalo konačno da se usvoji ustav Unije.
Druga tačka Berluskonijevog plana jeste i rešavanje bliskoistočne krize, odnosno izraelsko-palestinskog sukoba. Berluskoni je već lansirao ideju o sazivanju međunarodne mirovne konferencije o Bliskom istoku koja bi se održala na Siciliji.
PROTEST: Italijanski „zeleni“ parlamentarci protiv Berluskonija
U ekonomskom domenu posebnu pažnju privlači predlog o novom evropskom „nju dilu“ – reč je o pospešivanju ekonomskog rasta u EU-u i to pre svega ogromnim investicijama, čak od 70 milijardi evra, u evropsku infrastrukturu. Pored toga, važno mesto zauzima i poglavlje o pravosuđu i bezbednosti. Berluskoni takođe navodi da mu je kao predsedavajućem EU-a jedan od prioriteta i imigraciona politika, odnosno usvajanje jedinstvenih standarda u EU-u i pooštravanje kontrole spoljnih granica Unije kako bi se sprečio ulazak ilegalnih imigranata. To jest, želi da evropeizuje problem ilegalnih imigranata koji upravo kroz Italiju, iskrcavanjem na njene obale ulaze u Evropu. Stav je da Italija nema snage da se bori sama. Imajući sve to u vidu, priče o integraciji Zapadnog Balkana u Evropsku uniju čiji je zagovornik Romano Prodi, kao i rešenje kosovskog pitanja, naravno da su samo dotaknuta i najverovatnije neće biti prioritet vlade Silvija Berluskonija u narednih šest meseci.
TRAJNEPODELE: Njegovi evropski sagovornici, naročito iz Francuske i Nemačke, u brojnim ekonomskim pitanjima ne dele isto mišljenje, a naročito ne simpatišu tendenciju italijanskih političara da improvizuju. I zato je veliko pitanje da li će ovi uspeti da znanjem zasluže autoritet koji sada nemaju.
Međutim, nikom u Evropi nije u interesu da propadne italijansko šestomesečno predsedavanje – ne toliko zbog Italijana samih već zbog toga što se ne sme dozvoliti da se izgubi šest meseci. A pošto je isuviše važno da se hitno donese evropski ustav, ostaje samo pitanje da li će ostatak Evrope na neki način opstruirati rad Berluskoniju (najgore rešenje) ili će začepiti nos i zaželeti da njegovo predsednikovanje prođe što pre.
Osim svega što je navedeno, postoji još jedan razlog za bojazan u pogledu efikasnog funkcionisanja Italije kao predsedavajućeg EU-a. Reč je o Berluskonijevim odnosima sa predsednikom Evropske komisije Romanom Prodijem koje karakteriše velik animozitet jer je Prodi potencijalni i jedini harizmatični lider italijanske opozicije. Veliko je pitanje kako će funkcionisati tandem koji jedva da razgovara međusobno, a dovoljno o tome govori Prodijev komentar na najnoviji Berluskonijev ispad: „Šta da kažem? Plače mi se.“
Ceo Berluskonijev plan vrlo je ambiciozan, čak i nerealan. Međutim, operativni rezultati su najvažniji i ma kakvi oni bili neće promeniti mišljenje Evrope o italijanskom premijeru. A Italijani treba da se zamisle nad tim.
Statistika
Tokom spornog otvaranja niko nije obratio pažnju na Berluskonijeve reči gde je otvoreno i nespretno priznao ono što mu se zamera. Hvaleći svoj i rad vlade, Berluskoni je izjavio: „Od 350 zakona koje je donala moja vlada, samo tri imaju za cilj da nas zaštite od napada sudstva, tj. manje od jedan odsto.“ Takođe je izjavio: „Konflikt interesa koji mi se osporava ne postoji jer me kritikuju i moje televizije.“ Inače, Berluskoni je spasen sudskog procesa jer je dan pred njegovu inauguraciju u Strazburu italijanski parlament usvojio zakonsku normu o blokiranju sudskih procesa za ličnosti sa pet najvažnijih funkcija u državi, za vreme trajanja mandata. Time su automatski obustavljani dugogodišnji sudski procesi za korupciju i lažiranje poslovnih bilansa na kojima su se ovih dana očekivale presude.
Izjave i gafovi
„Imam malo kose na glavi jer mi je mozak tako velik da mi svu kosu istiskuje napolje. Žao mi je što sam kazao da komunisti jedu bebe. Ali, ako želite, mogu da vam organizujem konferenciju na kojoj ću dokazati da komunisti stvarno jedu bebe, a vala čine i gore stvari“, izjavljuje tokom predizborne kampanje.
„Rasmusen je ne samo sjajan kolega, nego i najbolje izgleda“, kaže Berluskoni o danskom premijeru. Zatim uz smejuljenje dodaje: „On tako dobro izgleda da razmišljam da ga predstavim svojoj ženi.“
Prošle godine na Samitu G-8 u Kanadi tokom obraćanja francuskog predsednika Žaka Širaka, Berluskoni je iznenada ustao i počeo da deli satove kao poklon prisutnim liderima, ne bi li iznervirao Širaka.
Mnogo ozbiljniji gaf izrekao je na konferenciji za novinare 26. septembra 2001. godine u Berlinu, posle terorističkih napada na Njujork i Vašington. Berluskoni je tada rekao da je zapadna civilizacija superiorna u odnosu na islam. Ta izjava je izazvala veliku neprijatnost u Evropi, ali i gnev u muslimanskom svetu koji je tražio izvinjenje od Berluskonija, dok su se evropski lideri ogradili od te izjave.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!