Prof. Vojin Dimitrijević,
ekspert za međunarodno pravo u dnevniku koji je pisao za „Danas“:
„Uvek sam bio nesrećan što nisam u stanju da vodim intelektualne razgovore. Život i Harold Pinter su me kasnije naučili da intelektualci zapravo nikada i ne vode intelektualne razgovore sem u knjigama Dobrice Ćosića. Oni se stide da govore o malim stvarima, misleći na nešto drugo.“ („Danas“)
Milorad Vučelić,
da li radi u kući:
„Baš ništa. Poznat sam po tome! Mogu da priskočim samo ako treba preneti nešto teško. Ne znam ništa da uradim. Doduše, umem da skuvam čaj, ali ni to ne činim. Po tome sam klasičan Balkanac. Nikad u životu ni sudove nisam oprao. Nema ni potrebe da se bavim kućnim poslovima.» („Ekskluziv“)
Vesna Radusinović
„osporavana, voljena, cenjena, dokazala je da je produktivna i zle jezike isekla je svojim trećim po redu romanom“, o tome da li su krv, droga, seks, suze karakteristike „ženskog pisma“:
„Upravo su to ključna svojstva ‘ženskog pisma’. Da nema tih obaveznih pikantnih đakonija, neko bi možda čitao i knjige koje su napisali muškarci. Žene pišu kao što kuvaju i zato su im jela (knjige) tako ukusna.“ („Ekskluziv“)
Marko Bulat i Džej Ramadanovski,
dokazuju prednosti sopstvene visine:
„Džej: Manji čovek bolje krade, jer je manje upadljiv.
Marko: Bar kada riba obuje štikle nije viša od mene.
Džej: Šta ako nađeš malu ribu?
Marko: Onda ću da legnem da se uklopim u kombinaciju.
Džej: Ljudi pričaju da mali ljudi imaju veliko crevo.
Marko: Ali ribe jure velike frajere, jer pretpostavljaju da je ono što je u izlogu i u radnji, dakle, da je i batina velika.
Džej: Ako si visok onda ti izgleda manji, dolazi do vizuelne obmane. Ispadaš prevarant.
Marko: To nije moj slučaj.“ („Ekskluziv“)
Miroslav Lazanski,
vojni komentator, ratni reporter, predsednik žirija na izboru za Mis Jugoslavije, kaže da je dobio ponudu da bude urednik domaćeg izdanja magazina „Plejboj“:
„Ja sam najkvalifikovaniji u ovoj zemlji za to. Prvo zato što sam radio u zagrebačkom ‘Startu’, zatim imam najbolje veze u tom svetu po tom pitanju. Pa onda sve moguće modele za ‘Plejboj’ doživljavam hladno. Na žene gledam kao na performanse aviona, ne uživljavam se u te ‘modele’, ne doživljavam ih lično, emotivno, već kao obrise nečeg što je vrsta umetnosti. Kao predsednik žirija na izboru za Mis Jugoslavije ja sam neutralan, hladan, objektivan. Urednik ‘Plejboja’ može biti samo onaj koji žensku lepotu gleda na hladan i ciničan način. Uvek sam bio takav.“
(„Muški svet“)
Ivan Ivačković,
rok kritičar, na pitanje šta bi voleo da uradi a stalno mu brane:
„Da budem bogat i pametan. Ko mi sve to brani? Spiskom onih koji mi to brane mogli biste da napunite tri broja ‘Newsa’…“
Milomir Marić,
novinar, na isto pitanje odgovara:
„Pošto sam po prirodi delinkventan, radim uvek ono što hoću i niko ne može da mi zabrani ništa, osim mene samog. Sebi branim da činim gluposti. Ranije sam ih činio u izobilju.»
(„Blic news“)
Milorad Radovanović,
keramičar Elektroporcelana u Aranđelovcu, „majstor za klanje i čerupanje“ poslednjih deset godina kolje i čerupa utovljene piliće. Mesecima nije primao platu, a od nečega je moralo da se živi:
„Napravio sam mašinu za čerupanje piladi, a i ‘vešalicu’ za klanje i tako počeo. Kada su ljudi videli da to ide brzo, a nije ni skupo, prestali su da ručno čerupaju i sada sam im na usluzi. Cena po jednom piletu je osam dinara. Za dva sata, na primer, uredim i 300 komada, a za jedan dan ukupno 1500.
Temperatura vode mora da bude 63 stepena i u tom slučaju ne može da se desi da prepari, koža se sama oguli, a deo pileta ‘sam od sebe’ obari. To se često događa kada neuke domaćice zavrnu rukave, pa se same prihvate klanja.
U zakazano vreme stižem i dešava se dok domaćica skuva kafu, ja tridesetak piladi sredim. Onda se iznenade: ju, majstore, pa je l’ već gotovo.“
(„Glas javnosti“)
Dr Vuk Stambolović.
upitan na kom se „nivou razvoja“ nalazi naše društvo, kaže:
„Postoji paralelizam između razvoja društvenih zajednica i razvoja čoveka pojedinca, svakog od nas. Znači, nivo našeg društva je na nivou deteta između dve i po i šest godina. To je vreme kada je dete egocentrično. Ego nema granica, dete maksimalno manipuliše roditeljima i ispoljava bes, dok mu se ne udovolji. Mi na decu u tom uzrastu gledamo drugačije, imamo razumevanja za njihovo ponašanje. Naše društvo se faktički nalazi na tom nivou razvoja. To je život bez sigurnosti u kome ne postoji sutra, nema sistema vrednosti. Jedini zakon je zakon džungle, gde jači uzima sve.“
(„Glas“)
Jelena Karleuša, pevačica,
o svojim prijateljicama:
„U kući čak imam sobu samo za cipele, u opticaju je oko 200 pari. Kada ih sređujem, drugarice svrate kod mene i obnove svoje zalihe… U kupovini se nikada ne zadržim više od pola sata, jer ništa ne probam. Onda mi to što kupim obično ne odgovara, na radost mojih drugarica! Omiljeno mesto za šoping mi je radnja ‘Christian Dior’ u Cirihu. Kada dođem, prodavačice zaključaju radnju, naruče piće i ja onda krećem u celodnevno uživanje. Moje prijateljice igračice isprobavaju odeću i cipele, jedu i piju sokove dok je ne potrošim sav novac. Po izlasku iz radnje pozajmim nešto para od njih, da bih ih izvela na večeru pre koncerta, pa im onda vratim.“
(„Zdravlje i lepota“)
List «Zdravlje i lepota» napravio je zdravstveni skener pojedinih umetnica.
Olja Ivanjicki, slikarka:
„Lečim se novom metodom – homeoterapijom. To je lečenje samog sebe sopstvenom energijom, uz dodatak semenki. Proces je bezbolan, vrši se iglicom koja se bode u šaku i sa unutrašnje i sa spoljašnje strane. Prilikom ‘bockanja’, ukoliko vas zaboli, u tu tačkicu stavlja se biber, pa preko toga flaster. To onda odstoji tokom noći i ujutru imate energije kao da pre toga niste bili iscrpljeni.“
Jelena Tinska, balerina i glumica: „Da bih očuvala svoje mentalno zdravlje, napustila sam Beograd koji je postao opasan po zdravlje, zahvaljujući velikoj koncentraciji zla, zavisti, prostakluka i specifičnog smrada od crknutih komšijskih krava.“
Mima Karadžić,
glumac, o kućnim poslovima:
„Stan mi je uvek uredan, jer imam kućnu pomoćnicu koja o svemu brine. U kućnim poslovima ne pomažem suprugama, jer više volim da ih menjam nego da im pomažem.“
(«Zdravlje i lepota»)
Nebojša Bradić,
pozorišni reditelj, direktor Beogradskog dramskog pozorišta, objašnjava kako je rok muzika, čiji je bio „veliki obožavalac“, uticala na njega:
„Moja vezanost za rokenrol muziku sedamdesetih je podrazumevala i određen način života i način odevanja. To se tada uklapalo u vreme i moju generaciju. Ne smatram to nečim specijalnim u mom životu, iako se ponekad nasmejem kada među fotografijama pronađem i neku na kojoj se nalaze majice sa likom Erika Kleptona, Džimija Hendriksa ili nekog trećeg koga nosim na svojim grudima. To je bilo takvo vreme i prosto smo doživljavali potrebu i da budemo svoji i da se identifikujemo sa pripadnicima naših generacija u Evropi i svetu. Mislim da mladi i danas imaju slične potrebe.“
(„Muški svet“)
Bogoljub Karić,
vlasnik BK kompanije, povodom izjave guvernera
Narodne banke Srbije Mlađana Dinkića da sponzoriše njegovu smenu,
saopštio je da kategorički odbija učešće u bilo kakvoj političkoj zaveri za smenjivanje Dinkića:
„Izjave guvernera Narodne banke Srbije da ja sponzorišem njegovu smenu istinite su koliko i stav da je monetarna
politika NBS posledica pivske flaše kojom su guvernerovu glavu razbili
nezadovoljni posetioci nedavnog koncerta njegove grupe Monetarni udar.“
(„B92“)
Božidar Đelić,
ministar finansija u Vladi Srbije, prijavio je imovinu poreskoj upravi:
„Što se mene tiče, ja sam veoma dobro obezbeđen čovek i ne volim uopšte kada se o mom privatnom životu licitira. Ali eto, svako ima svoj život. Nažalost, bračna zajednica kojoj sam bio veoma privržen nije izdržala ovu tranziciju. Tako, i posle mog razvoda ja sam, mada sam bio prema mojoj supruzi izuzetno galantan, ostao bogat. Bio sam u to vreme među 0,1 odsto najplaćenijih ljudi u Francuskoj. I eto, danas imam materijalnu situaciju koja mi omogućava da živim normalno, da niko ni na koji način ne može da me pritiska. Onog momenta kada izađem iz Vlade, vratiću se, naravno, nekom privređivanju da se obnovi ta imovina, koja je u poslednje dve godine znatno smanjena.“
(„Večernje novosti“)
Matija Bećković,
„dežurni branilac svesrpstva u Crnoj Gori, hitro je, u svom poznatom stilu, reagovao na ideju dr Vukotića“, o uvođenju engleskog kao službenog jezika u Crnu Goru:
„Bilo bi veoma korisno da se engleski jezik uvede kao drugi službeni jezik u Crnu Goru, jer bi se malo odmorio crnogorski jezik koji je to odavno zaslužio… Ako umesto srpskog jezika i srpske azbuke uvedu maternji, onda bi možda bilo pravednije da ga nazovu maćehinskim.“
(„Monitor“)
Miodrag Panić,
trgovac, nezvanično najdeblji Beograđanin, 180 kilograma, zauzima dva mesta, ponekad neko mora da ostane napolju ako on odluči da uđe u prevoz:
„Jednom sam žurio na autobus i taman kad sam hteo da uđem, uhvatim se za onu šipku, a ona mi ostane u ruci. Vrata busa se zatvorila, prevoz je već krenuo, grohotan smeh se čuje, a na stanici šipka i ja.“
(„Svedok“)
