Agencijska vest koju su prošle nedelje preneli londonski „Tajms“ i „Čikago tribjun“ obišla je brzinom svetlosti jedinu pouzdano naseljenu planetu u sunčevom sistemu. Vest kaže da se u „organizaciji nevladine udruge ‘Urbani pokret Mostar’ u nedjelju, 20. 7. 2003, točno 30 godina nakon prerane smrti neprevladanog majstora borilačkih vještina, u Klubu-galeriji Koncept održava javna tribina pod nazivom ‘Spomenik Bruce Lee-ju, da i zašto’. Uz članove ‘Organizacijskog odbora inicijative za podizanje spomenika Bruce Lee-ju’ i ostale štovatelje Lee-jevog lika i djela, tribini će prisustvovati i eminentni mostarski likovni umjetnici. „Zatim u nastavku epski raspoloženi izveštač veli: „Bruce Lee, čovjek druge rase i s drugog kontinenta, jednostavno je drag svima. Bio je oličenje poštenja, borbe za pravdu, zaštite slabijeg i privrženosti prijatelju i učitelju.“ Pa onda podvučeno: „U današnje vrijeme pada svih moralnih vrijednosti, kada djeca nose pištolje i uzore vide u kriminalcima, spomenik Bruce Lee-ju u središtu grada bio bi podsjetnik na dječje snove o pravednijem svijetu u kojem neće biti važna sirova snaga, već vještina, brzina i snaga volje borca za pravednu stvar.“
Šta još kažu? „Prema riječima inicijatora, uz suglasnost gradskih vlasti, spomenik bi trebao biti postavljen u malom parku pored pozornice na Španjolskom trgu. Već su ostvareni i kontakti s kineskom ambasadom, čiji su predstavnici sa simpatijama dočekali inicijativu i izrazili spremnost za sufinanciranje spomenika. Inicijatori se nadaju i potpori od strane Turističke zajednice Mostara, jer smatraju da bi spomenik Bruce Lee-ju mogao postati i turistička atrakcija i doprinos ponovnoj izgradnji imidža Mostara kao vedrog grada.“
Stigle su i prve reakcije: „Umjesto spomenika Bruce Lee-ju, predlažem da se podigne spomenik seljačinama koji vladaju Mostarom. (Ne seljacima). On bi se izgradio od gomila smeća po gradu kojeg su oni ostavili. Na takvom spomeniku bi ispisali njihova imena neka se zna kakvu su zadužbinu ostavili ovome gradu“, (anonimac 1); „Jelto drumski smislio ideju majke vam? ccc.. srpska posla…“, (anonimac 2); „Podignimo spomenik Zagoru i Čiku. Znam, jebiga, trebat će malko više materijala, ali ipak se moja generacija malko više ložila na njih dvojicu“, (anonimac 3).
Šta je pampasi, smešno vam je? Da je sve po starom iskido bi se i ja, al’ nešto me zabolelo u svemu tome. Kratko podsećanje: sredina je 70-ih i idemo u bionju. Klinci iz srednje klase ili one koja je pred njenim pragom. Svi imamo po 12 godina i u Odeonu gledamo sledeći repertoar: Doživljaji perača prozora, Doživljaji pop pevača, Doživljaji instruktora vožnje (taj je bio u Slaviji)… O danskom serijalu „u krevetu“ da i ne govorimo. Do tad smo sve odradili po pe-esu: Vinetua, Džona Vejna, Buč Kesidija i Sandens Kida, Popaja Dojla, Sicilijanski klan, Otpisane, Snajpera sa Azurne obale, Džeremaju Džonsona, Kleopatru Džons, Kovalskog, Serpika, dok su na čekanju Džonatan i onaj mali što puno trči, štopuje vreme pod tušem i aka se s bivšim nacistima. Tu se negde udenuo i Brus Li. Došao je i osvojio sirotinju. Ništa ja to nisam pušio. Kao ideš i gledaš nekog kako đipa pet metara uvis, pa još unatraške, ej bre, to više ne prodaju ni u crtanom filmu. Gledao sam Tomija šest puta i Taunsenda kako skače mlatarajući gitarom, to je imalo smisla. Moj ortak Sale, zvani Rudonja ili Debeli je gledao U zmajevom gnezdu i došao u školu s nun-čakama i mlateći naokolo razbio Bokcu nos, ili tako nekako. Sale je u to vreme živeo, u doslovce, poslednjoj ulici u Beogradu, 79-oj novoj, br. 59 na Julinom Brdu, odatle se spuštala padina ka Makišu i stadionu Proletera, na kojoj nije bilo ničeg. Tu je živela elitna ekipa, Esma Redžepova, Živan Saramandić, ali gro stanovništva u okolini bio je ili sirotinja ili geaci. A Brus je bio njihov više nego naš. Naši su bili Klej (tako su ga upamtili na Čuburi), Cepelini, Notingem Forest i Moka Slavnić. Al’ pošto je i Čubura mešan kraj, ubrzo su se u parkiću kod Biblioteke pojavili klinci u Partizanovim ili Jugoslovenskim dresovima s nun-čakama u ruci (mi smo nosili Zvezdine i Holandske), povijenim stavom, pogledom ispod oka i čudnim osmehom. Uvek su bili u grupi i nešto jedni drugima objašnjavali, odvaljujući nespretno sopstvena leđa drvenim palicama pri neprestanim demonstracijama sopstvenih novootkrivenih dometa u veštini koju su zvali kung fu. Mi smo tad znali za Jorge i onu malu generalsku ćerku, šampionku u katama, ali to je bio karate. Nema veze, nije to bila naša euforija. Kroz par godina dočekali smo Ratnike podzemlja i ceo Beograd je bio u bandama. Mlatili smo se sve u šesnaest dok se Valter oporavljao u Ljubljani od amputacije noge. Postojala je banda u Dadovu, mange iz VIII i XIV, niko nije doživeo 40, neki ni 30, svi su se navukli… Žir, Dule, Điđa, Cule, Goran Pekar, Dorel, teško objašnjiva tragedija. Ali, gledali smo uspon tih mutavih, polupismenih kulova iz nedefinisanih sredina tokom 80-ih i 90-ih, bivših obožavalaca Brusovih filmova i sve vreme se pitali – jebo te, gde smo se zajebali? Po povratku iz askare ’84. im’o sam lud ritual dva puta nedeljno s nekom ekipom. Skupi se nas gomila, ponedeljkom na Dinastiji, a četvrtkom odaberemo najgori film u gradu, (najčešće u Partizanu ili Slaviji) i masno navareni uživamo u spektaklu. Problem se ukazao kad smo provalili da smo prestali da varimo, a nastavili da gledamo Dinastiju i odlazimo na Jednorukog boksera i Mač varvara. To je bio maglovit predznak našeg polaganog ali sve očiglednijeg osiromašenja i besperspektivnosti koji su čekali iza ugla, ali ih mi u svojoj nadmenosti nismo uzimali za ozbiljno. Tad sam otprilike gled’o prvi put neki Brusov film, na TV-u, za Novaka, sredinom 80-ih. Velikog Gazdu. Nije baš da sam toliko neupućen, čit’o sam krajem 70-ih feljton Brende Li u „Zum Reporteru“, Kozomara je svašta umeo da proturi uz gole ribe. Potom sam odgledao i ostale. Bili su mi OK. Pogotovo šibanje s Čakom Norisom u Koloseumu, u finišu filma Na zmajevom putu. A i ono s dobermanima u Velikom Gazdi ili ogledalima U zmajevom gnezdu, kao posveta Orsonu Velsu i Dami iz Šangaja. Toliko za filmofile. Poenta je u sledećem: što mi je život više propadao, češće sam ga gledao. U doba kad sam doticao dno života, pretvarajući se sredinom 90-ih u pravu gradsku sirotinju, siže njegovih filmova postajao mi je blizak. Seoski klinac dolazi kod rođaka u Tajland ili Rim, zaposle ga kod gazde koji je OK, ali kojeg reketiraju ili kod gazde koji mu ubija burazera zato što je provalio da ovaj u ledu valja heroin ili mu pak lokalna grupa skotova, a u stvari narko dilera, (s big bosom, naravno) koji imaju trening kamp na utvrđenom ostrvu, ubija sestru, pa se on prijavljuje na takmičenje koje organizuju ne bi li ih sve raskrink’o. Srpski kliše 90-ih. Proživeo sam svaki sekund tih filmova u svoj svojoj nemoći. Gledao sam čitave svetove oko sebe kako nestaju i Brus Li mi je bio bliži nego ikad, emanacija pobune frustriranog života. Tako sam se uz nebrojeno slične sudbine našao u masi sledbenika, pobornika borbe protiv najrazličitijih oblika nepravdi, toj istorijski neprekinutoj traci kojoj nema kraja. Tako da u potpunosti razumem razloge ovih tipova iz Mostara. Jer, paradoks leži u tome da je ekipa koja je stajala u redu za njegove filmove ispustila činjenicu da su, što je vreme više prolazilo i oni postajali moćniji počeli, zapravo, da se pretvaraju u Velike Gazde, osione i bezobzirne, tako da je stvarna potreba za njihovim nekadašnjim idolom u našim životima postala veća nego ikad. I zato, 30 godina od kada nas je napustio u ovom obliku i dalje isto važi: udri Brus Li, ripaj Brus Li, pobi gi svi, ne daj niko da preživi od ovi ološi.
