Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Bosni se ne može pretiti i "žestoko uzvraćati" jerbo se nema sučim; umesto toga, bilo bi prikladnije pokazati ljudsku meru skrušenosti, što bi jedan (demo)hrišćanin trebalo najbolje da zna
Otkad nam nema neverovatnog i neuporedivog Obrena Joximovića – tog ciničnog civilizacijskog eksperimenta Vojislava Koštunice nad živim mesom voljene majke Srbije – ministar pravde Vladan Batić, ljubitelj i znalac okretnih igara, obrenovački fudbalski mag i demohrišćanin u duši, nesumnjivo je najživopisnnija pojava u Vladi Srbije, instituciji koja nije da ne obiluje ličnostima koje, ovako ili onako, odstupaju od standarda. Brojne su anegdote po kojima je do sada upamćen ovaj markantni ministarski lik, no jedna od njegovih nesumnjivo najtvrdokornijih opsesija svakako je upravo crtaćki hirovito nadgornjavanje s famoznom Karlom del Ponte od Ševeningena, baš kao da je on Kojot a ona Ptica Trkačica: šta god bi ova od zvaničnog Beograda iskala, kad god bi se ljutila zbog toga što se mladići i mladići uveoci poletno i manje-više javno šetkaju Beogradom i Srbijom, Batić bi – svojim karakterističnim ljutitim brundanjem – izveo vazda jednu istu tačku, podsećajući glavnu hašku tužiteljku da su kosovski „podvižnici“ Tači, Čeku i Haradinaj i dalje na slobodi i blaženo neoptuženi, iako je Batić lično još onomad odredio da oni imaju biti optuženi u Hagu, baš kao da se Srbija – te tako i Batićeva jurisdikcija – vaistinu proteže do ovog severnomorskog grada. Bilo je u tome i retoričkog prikrivanja vlastite nemoći: k’o biva, kad bi ovu trojicu optužili, odmah bi dva Mihajlovićeva pozornika sve zviždućući otišla da uhapse Mladića, sa sve njegovom šapkom maznutom iz fundusa nekakvog rasformiranog pozorišta. S vremenom je to večito tači, čeku, haradinaj, tači, čeku, haradinaj – kada bi izlazilo iz Batićevih usta – stvarno postalo nešto poput kakvog muzičkog refrena, nešto kao nekakva popularna popevka iz repertoara neke ministru drage plesne škole… Da se razumemo, lično ne bih imao baš ništa protiv (naprotiv) da ova tri opskurna lika završe u Hagu – sva je ta naoružana patriotska banda ista od Vardara do Triglava, a i šire, sve to drži da je tuđa krv besplatni agens za njihove sumanute „vizije“ ili pak sasvim racionalne „posliće“ – te je otuda problem sa Batićevim večitim cinculiranjem i oveštalim kontrama Karli d. P. i celom svetu bio u nečemu drugome: u loše prikrivenom uverenju da se oko pravde može trgovati i trampiti, ili da se nekakvim bizarnim, ekstremno „voluntarističkim“ i etnopolitikantskim inženjeringom može ustanoviti nekakav alhemičarski „srazmer zločina“ na etničkoj bazi, tako da niko ne bude više „kriv“ od nekoga drugog, jer bi to „narod“ moglo mnogo da nasekira. Eh, da se više sekirao na vreme…
Nije, dakako, Batić „lud“ što tako zbori: ovakva je priča nešto što uhu prosečnog srbijanskog glasača veoma godi. Ovaj je, naime, posle teških muka, na jedvite jade nekako pristao na bazično neverovatnu mogućnost da su u prethodnim ratovima možda i neki Srbi – retki, usamljeni, nekontrolisani, svakako umobolni pojedinci – počinili i tamo neke zločine (zapravo, više nekako zločinčiće, stvari jedva pomena vredne, osim za belosvetska zakerala i zlopamtila), ali ovo uslovno priznanje ide samo „u paketu“ sa maksimalnom zamislivom relativizacijom upravo trivijalno jednostavnih istorijskih činjenica, sa zamagljivanjem prostih fakata do te mere da se na kraju više zapravo ne zna ni ko je uopšte ratovao, ni kako, ni zašto – pa čak ni gde? – nego se sva ta ratna fertutma devedesetih pretvara u jedan neprozirni kermes u kojem se ne zna ko pije, a ko plaća. A ako se ne zna ko plaća, onda niko nikome ne plaća ni ratnu odštetu, ne?
Zato je i tako šeprtljava aktuelna Batićeva „pretnja“ predstavnicima Bosne i Hercegovine da će – wow! – „obznaniti podatke o zločinima nad Srbima u Bosni“ (kao da iko ozbiljan spori da ih je bilo) ako BiH bude i dalje terala mak na konac i odbijala da povuče tužbu protiv Srbije pred Međunarodnim sudom pravde. Ovaj je Batićev „utuk“ nesuvislo mavanje i landaranje praznom puškom, ali je takođe i nešto što savršeno odgovara ukusu i ništa–video–ništa–čuo–ništa–znao senzibilitetu prosečnog glasača na ovoj strani Drine. Ozbiljno govoreći, u pitanju je teška besmislica koja ne pije vode ni na najovlašnijoj mogućoj proveri. Najpre, već je s razlogom primećeno da je samo kalkulisanje sa objavljivanjem bilo čijih podataka o zločinima nad bilo kim nedopustivi cinizam i nepoštovanje žrtava. Takođe, karikaturalno je da neko ko je pravnik po obrazovanju i ni manje ni više nego ministar pravde ne ume da razlikuje državu od naroda, pa mu nije jasno da je ministar Srbije a ne „Srba„: narodi nemaju ministre, samo države ih imaju… Ako ćemo pravo, narodi odavno nemaju ni voždove ni patrijarhe – ostali su im još samo loši pesnici sa svojim petparačkim rodoljubnim ditirambima, ama su i oni zapravo tek kukavni samozvanci, dosadni kao muve nad gibanicom.
Centralni je, pak, problem „pretnje“ Vladana Batića – a sa njom i vaskolikog našeg „mir, mir, niko nije kriv“ mediokritetstva – u tome što se (ne)osnovanost bosanske tužbe protiv Srbije/SRJ zasniva na nedvosmislenom odgovoru na sledeću pitalicu: da li je režim Slobodana Miloševića, uz undercover upotrebu svojih oružanih formacija i agentura i uz obilato sadejstvo dela lokalnih Srba (ras)komadao Bosnu i Hercegovinu (i delove Hrvatske) s namerom da ih prvo „etnički očisti“ i odvoji od ostatka Bosne alias Hrvatske (učinjeno), a potom da ih u pogodnom trenutku „prisajedini matici Srbiji “ (sprečili zli „svetski moćnici“…), ili je pak možda BiH sa svojim čuvenim handžar-divizijama oružano napala, štajaznam, Užice, Valjevo, Šabac, Čačak, Prijepolje, Novi Pazar, Požegu, i to tako što ih je prvo besomučno s brda granatirala te potom ušla i osunetila sve živo, a sve s namerom da ih – etnički izinžinjerisane, dakako – prisajedini matici Bosni? A? Haj’mo, ljudi, radi se o najtrivijalnijem mogućem testu inteligencije, ne morate da budete ministar pravde da biste odgovorili k’o iz topa; pogrešan odgovor bi trebalo sankcionisati dodeljivanjem staratelja, toliko je jednostavna ova stvar. E, na ovoj se tački po(t)kazuje sva grotesknost ovde toliko popularnih dovijanja, i sva beda jedne politike zaborava. Zato se Bosni ne može „pretiti“ i „žestoko uzvraćati“, jerbo se nema sučim; umesto toga, bilo bi prikladnije pokazati ljudsku i dostojanstvenu meru skrušenosti, što bi jedan (demo)hrišćanin trebalo najbolje da zna, osim ako i to pompezno samotitulisanje nije tek jedna od okretnih igara u provincijskom cirkusu.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve