Balsamovanje Knjaza Miloša

Takva nacionalna veličina kao što je Karađorđe nekako se lako predao, ode posle dvesta godina kao da nije ni postojao. Ali, „Knjaz Miloš“, ta dika i ponos moderne srpske državnosti i (savremenim jezikom rečeno) trenutno najbolji srpski brend, nikako ne sme da završi kao Karađorđe. Dakle, obezglavljen i u tuđim rukama. Za novo buđenje patriotske ekonomije ovog puta pobrinula se (umesto G17 plus) BK televizija, čija se novinarka na kraju jednog priloga javno sablaznila: „Neće, valjda, Knjaz Miloš završiti kao Karađorđe.“

Nije bilo lako srpskim, ne samo ekonomskim, patriotama da prebole Crnog Đorđa koga su Slovenci onako mučki namamili, pa opkolili i zatim u šancu na Beogradskoj berzi preuzeli bez ispaljenog metka. Još teže je (daleko bilo) zamisliti kako bi nacija, zavijena u crno, oplakivala olaku predaju „Knjaza Miloša“ omraženim multinacionalnim snagama koje predvode elitne jedinice Koka-Kola, Danone i Nestle.

POBUNA BAGERISTE: Toliko mračna kapitalistička vizija iskonski nevine i civilizacijski neiskvarene Srbije bila je dovoljan razlog svim nacionalnim narikačama da posle verbalne artiljerijske pripreme po privatizaciji u pojedinim medijima izvedu na ulicu Ljubisava Đokića, poznatijeg kao Džo bagerista, koji se od ponedeljka 25. avgusta ušančio u beogradskoj Nemanjinoj ulici da štrajkuje glađu nezadovoljan, kako kaže, „lošom privatizacijom velikih društvenih preduzeća“ (navodnike je stavila agencija Beta). Prema objavljenim snimcima, Džo je u Nemanjinu stigao bez bagera (po kome je od 5. oktobra 2000. godine postao poznat), pa se pred novinarima teško snalazio sa unapred pripremljenim i nedovoljno dobro naučenim partijskim saopštenjem, u kome između ostalog piše da je „prošlogodišnji spoljnotrgovinski deficit Srbije iznosio 4,1 milijardu dolara“.

Pre Džoa bageriste medijsku scenu preorala je ekspertska bratija različite provenijencije, ali sa istim ciljem – zaustaviti privatizaciju. Na tom svetom zadatku vraćanja Srba u komunističko-miloševićevski egalitarizam udružili su se samozvani srpski domaćini, konzervativni populisti, nacionalni romantičari, Miloševićeve ekonomske udvorice i sindikalni nostalgičari. Kako se neumitno približava „dan D“, odnosno trenutak kad će više od polovine preduzeća u Srbiji najzad biti privatizovano i kad će privatna svojina postati dominantan oblik vlasništva, tako narasta sve žešći otpor privatizaciji. U histeričnoj manipulaciji najčešće se koriste ekonomske poluistine (tipa „prodadoše u bescenje najbolje srpske firme“), jeftine priče o utopijski mogućoj materijalnoj jednakosti, huška se na nove bogataše da su imovinu stekli na privilegovan način i podgrevaju egzistencijalni strahovi kako bi se „širokim narodnim masama“ ogadila privatizacija.

„Knjaz Miloš“, dakle govorimo o proizvođaču mineralne vode iz Aranđelovca, zgodno je, kao metafora, poslužio protivnicima privatizacije da igrajući se ponovo nacionalno-populističkim dodolama ubede Srbe da nama nisu potrebni stranci s parama i bogate gazde, nego da je najbolji model privatizacije onaj iz Miloševićevog vremena i po kome će se svako od nas zvati vlasnik samo zato što je dobio naramak bezvrednih vaučera.

Pre nego što se razmotre zablude vezane za aranđelovačku punionicu mineralne vode, nije loše podsetiti se kako su do sada osporavani neki značajniji privatizacijski potezi u Srbiji. Dobar primer za to bila je prva velika prodaja značajne srpske firme, Fabrike cementa u Beočinu, multinacionalnoj kompaniji Lafarž. Tu prodaju pratila je serija nasilno proizvedenih političko-sindikalno-medijskih skandala začinjenih nikad dokazanim optužbama za korupciju i protežiranje Lafarža i protestima radnika spremnih da telima brane „svoju teško stečenu imovinu“ koja se pri tom „prodavala za male pare“. Teza o jeftinoj prodaji ponovo je ovih dana aktuelizovana neargumentovanom pričom da je Srbija za tri cementare („Beočin“, „Popovac“, „Kosjerić“) dobila novca koliko je pre dve godine vredeo samo „Beočin“. Potpuno je nejasno zašto u takvim prilikama Ministarstvo za privatizaciju autistično ćuti i ne saopštava, na primer, da nikada, čak ni 1998. godine, Lafarž nije nudio više od 70 miliona nemačkih maraka (oko 35 miliona dolara) za 70 odsto vlasništva „Beočina“. Ali, od tih sada već istorijskih podataka mnogo je važnije trenutno poslovno-proizvodno stanje firme Beočin-Lafarž o kome je nadahnuto govorio njen generalni menadžer Džordž Bobvoš i koje svedoči šta je toj firmi donela privatizacija. Zadovoljstvo novih vlasnika (koje je Bobvoš pokušao da saopšti na konferenciji za novinare) rastom proizvodnje cementa, povećanjem učešća na tržištu tog građevinskog materijala i skokom zarada zaposlenih domaći mediji nisu umeli ili želeli da prenesu „širokim narodnim masama“. Ali, zato najsvežiji, julski statistički podaci, a tako je već nekoliko meseci unazad, najbolji su argument za sve vrste kritičara privatizacije jer pokazuju da je opština Beočin prva u Srbiji po visini prosečne zarade – 26.505 dinara prema srpskom proseku od 15.720 dinara.

NEOBIČNA SPREGA: Lenji ekspertski duh rekao bi na ovakve podatke da statistika može sve. Zato bi se valjalo na licu mesta upoznati sa svakim pojedinačnim slučajem, pa bi iole ozbiljnije istraživanje efekata dosadašnjih privatizacija pokazalo da nijedna firma koja je dobila novog gazdu ne posluje slabije niti ima lošije proizvodne performanse nego pre privatizacije.

Radi upoznavanja takvih slučajeva trebalo bi organizovati edukativno-turističke posete firmama čija je svojina prešla u privatne ruke, svejedno domaće ili inostrane. Ne bi, recimo, ništa falilo kragujevačkim lumpenproleterima da su, umesto na vašar u Knić na kome su tražili zaustavljanje privatizacije, autobusima otišli najdalje do Kruševca, da se uvere kako je multinacionalna kompanija Henkel privatizovala srpsku firmu Merima. A ako im je jedan primer malo, da skoknu do Pirota i u Tigru saznaju šta znači strateško partnerstvo sa nekim ko se zove Mišlen ili do Smedereva da provere da li je US Steel zaista najveća američka korporacija za čelik.

Često korišćena (pro)teza protivnika privatizacije jeste i populističko guslanje kako se u Srbiji kroz promenu vlasništva i uz pomoć vlasti stvara novi sloj gazda, što je u Srba odavno eufemizam za bogate i omražene ljude. Iza takvog stava krije se vrednosni sud da srpska privatizacija nije pošten i pravedan postupak, kao da je u poslednjih dvesta godina negde u svetu bilo pravedništva u sticanju privatne svojine. Da bi se u to uverili, ne treba da čitaju kaubojske romane o Divljem zapadu, dovoljno je da se u Francuskoj raspitaju kako su dvojica malih biznismena postali najmoćniji poslovni ljudi samo zato što su odrastali uz Žaka Širaka. I u Srbiji, nesporno kroz proces privatizacije nastaje sloj novih gazda, bogatih ljudi. Posle pola veka treniranja jednakosti, ne treba se čuditi što će se za uvo običnog čoveka i danas najlakše zalepiti izreka „da komšiji crkne krava“. Zavist, čestu karakternu osobinu, i dalje će pothranjivati političari populisti za koje bogati ljudi već sada predstavljaju opasnost. Netrpeljivost je obostrana jer vlasnicima zemlje, fabrika, agencija…, dakle bogatim biznismenima nikada neće odgovarati da na vlast dođu političari koji izvlače profit iz jeftinog dodvoravanja biračima. Zanimljiv fenomen je da su se uz političare populiste prišljamčili takozvani ekonomski eksperti koji su bespogovorno opsluživali Mirka Marjanovića i Slobodana Miloševića. Tada nikome nisu hteli, ni javno ni tajno, da kažu kako vlast ima miljenike među privatnicima, a to smo svi znali i videli. To što su posle 5. oktobra 2000. godine presvukli džemper i našli uhlebljenje u drugim partijama ne znači da im je porastao moralni i profesionalni kredibilitet pa mogu da nas kao „ljuti“ opozicionari ubeđuju kako je ova vlast loša jer ima miljenike u poslovnim krugovima. A upravo sede u partijama kojima ništa ne smeta da ih finansiraju poslovni krugovi čije je bogatstvo stečeno i pod onom i pod ovom vlašću.

KORIST I ŠTETA: Takvi partijski eksperti danas su perjanice kritika konačne svojinske transformacije aranđelovačke punionice mineralne vode „Knjaz Miloš“. Pod motom odbrane nacionalnog brenda oni zapravo brane i ponovo zagovaraju koncept privatizacije iz Miloševićevog vremena po kome je ova firma prvi put privatizovana. „Knjaz Miloš“ manje je „zlatna koka“ koja treba da posluži za punjenje budžeta, ali uistinu jeste recidiv prošlosti kojim je omogućeno da se raznim berzanskim transakcijama menja struktura vlasništva (kao i u slučaju dve druge firme – Karneks i Jafa).

U odbranu „Knjaza Miloša“ kao krunski argument upotrebljena je teza o nacionalnom interesu koji bi morao da bude sačuvan pri konačnoj privatizaciji ove firme. Ta verzija „nacionalnog interesa“ podrazumeva da izvorišta vode kao opštenarodno dobro moraju da ostanu u vlasništvu Srbije i da ih štite domaći akcionari.

Ova vrsta manipulacije „nacionalnim interesom“ ima dva velika nedostatka koja se namerno prećutkuju.

Prvi je da privatizacija punionice „Knjaz Miloš“ ne znači prodaju izvorišta vode, nego samo fabričkih postrojenja za flaširanje te vode. Budući vlasnik punionice „Knjaz Miloš“ moraće da traži od države koncesiju (na deset, trideset ili pedeset godina) za korišćenje izvora vode i da za to plati koncesionu naknadu. A iz te naknade finansiraće se, na primer, istraživanje novih izvorišta pitke vode i to onda jeste nacionalni interes. Ono što treba pitati sadašnje većinske vlasnike punionice „Knjaz Miloš“ jeste to da li oni plaćaju koncesionu naknadu ili vodu kao opštenacionalno dobro koriste besplatno. Ako ne plaćaju ništa, onda se treba zapitati da li sadašnji većinski vlasnici, a to su zaposleni, ugrožavaju nacionalni interes time što jedno opštenarodno dobro koriste besplatno. I na tom pitanju ulazi se u drugu značajnu dilemu – da li će vlasnici „domaćeg porekla“ najbolje štititi nacionalni interes od interesa uvećanja profita kojim su vođene multinacionalke Koka-Kola, Danone ili Nestle? Ako je odgovor potvrdan, onda treba rešiti još jednu dilemu: da li bi se nacionalni interes u „Knjazu Milošu“ mogao sačuvati nacionalizacijom punionice? Naravno da je dilema lažna i da je samo poslužila da bi se pokazala apsurdnost odbrane „nacionalnih interesa“ u slučaju „Knjaza Miloša“. Država se, uostalom, nikada nije pokazala kao dobar vlasnik i menadžer, kao što nije dokazano da „Knjaz Miloš“ ne može biti još uspešnija firma ako postane vlasništvo Koka-Kole, Danonea ili Nestlea.