10 afera koje su potresle Srbiju

Po nekim politikolozima (Pribićević) za vladavine DOS-a izbilo je bar dvadeset afera. Biće da ih je bilo više. Za 60 meseci posle oktobra u žutoj i ozbiljnoj štampi, u različitim analizama, na televizijskim i radio stanicama, po skupštinskim kuloarima prepričavalo se bar 35 afera, skandala i razarajućih intriga. Tako je pokazao kompjuter Dokumentacionog centra „Vremena“ pre nego što je i nas i sebe zasitio mnoštvom („7000“) veoma intrigantnih, ponekad i maštovitih tekstova. Na početku pisanja teksta bilo je 37, a pri njegovom završetku bilo ih je već 40! Ako ne verujete, brojte…

Na šta vas asocira reč afera? Na predugo zadržavanje bivšeg šefa tajne policije Radeta Markovića; na seksualni skandal Obradović; na ubistvo Gavrilovića; na čudni diskontinuitet posle otmice Miškovića; na sukobe zbog hapšenja Slobodana Miloševića; na sporove oko njegovog „vidovdanskog izručenja“; na hapšenje Braće Banović i pobunu „crvenih beretki“; na zatvorskog čuvara Blanušu koji je objavio „memoare“ o zatvorskim danima Slobodana Miloševića; na neovlašćeno fotografisanje; na plahovitost Obrena Joksimovića; na volej i rečnik Velje Ilića; na duvansku aferu; na avion Caneta Subotića; na „solunsku“ krađu skupštinskih glasova; na trgovinu mandatima; na „savetovanje“ pri prodaji nekih cementara; na „Čedinu zebru“ s privremenom rekonstrukcijom Ulice kralja Milana; na mali damski pištolj zvani Crna dama, ne za ministra već za suprugu; na „trgovački“ pomor ptica pevica; na špijuniranje Maršićaninovog ljubavnog života, na intrige o emocionalnom životu Bože Đelića; na novogodišnji doček u Dubajiu; na tzv. prepravku Titovog aviona; na Delimustafića; na savetnike; na linč profesora Čede Čupića na televiziji Pink; na ostavke u vladinom Savetu za borbu protiv korupcije i „vrapce koji se tuku u prašini“; na tužbe Bebe Popovića; na „protestni odmor“ ministra policije; na Difens roud; na Čumeta, zaštićenog svedoka; na Mikelića, Legijinog savetnika za privatizaciju 300 preduzeća; na hapšenje Perišića u motelu „Šarić“; na prisluškivanja i elektronska praćenja; na tzv. upad u Biro za komunikacije; na trgovinu oružjem i SDPR; na mobilni telefon generala Tomića; na smenu generala Pavkovića; na bračnu sagu Glorija–Nebojša Pavković povezanu s nekretninama; na relaciju Čanak–Opačić povezanu sa skandalom oko tendera u Novom Sadu, o gostima u Šilerovoj; o posetama u CZ-u; na Radiodifuzni savet; na firmu ministarke Rašeta; na džip Ministarstva poljoprivrede, na karusel trgovinu šećerom; na sejšelske račune, na maršalski konto…

Većina afera je potekla iz krugova vladajuće elite i osvetljava slabost državnih institucija, policije, pravosuđa, nedostatak elementarnog aparata za sprečavanje konflikta interesa pripadnika političke elite i preteranu težnju ka medijskim manipulacijama.

Sociolog Slobodan Antonić ima jednu studiju o tehnici afera iz vremena kada je sukob Đinđićeve i Koštuničine frakcije indukovao proizvodnju afera. Oštećena strana u medijima iznese izvesne teške optužbe protiv suprotstavljene frakcije; napadnuta frakcija kreće sa oštrim protivoptužbama, pri čemu su te optužbe ili vezane za prvobitnu aferu ili za aferu koja se naknadno proizvede; afera jenjava i nastupa period privremenog zatišja. Treća faza: izbija nova afera, čime počinje još jedan krug…

U novije vreme afere nose pečat sukoba DOS – G17 plus.

Kad se pusti da te afere pričaju same sobom vidi se da imaju strukturu kriminalističkog romana, sa zapletima, nestajanjem likova u jednoj i pojavljivanjem u novoj.

Slučaj Radeta Markovića

Privlačnost arhiva

Posle smene vlasti nastaje borba za smenu šefa DB-a Srbije Radeta Markovića. On u oktobru 2000. podnosi ostavku Koštunici, ali on je ne prihvata zato što republička Služba bezbednosti nije u nadležnosti saveznog predsednika. U Srbiji postoji privremena vlada sa tri koministra policije koji ne postižu saglasnost o smeni Markovića. Po formiranju republičke vlade 27. januara 2001, Marković je smenjen, DOS podnosi krivične prijave protiv Markovića i on biva uhapšen krajem februara 2001, posle formiranja Đinđićeve vlade. Sudski proces protiv njega ne donosi katarzu. Zadržavanje bivšeg šefa tajne policije služilo je dugo kao objašnjenje za nerazrešene zločine mračne prošlosti (Stambolić, Ćuruvija, Vuk), ali i različite tekuće neuspehe, pre svega u radu policije.

Njegov slučaj se, međutim, pojavljuje kao ponornica. Iskaz Čedomira Jovanovića, Stenografske beleške sa zajedničke sednice Odbora za pravosuđe i upravu i Odbora za odbranu i bezbednost, održane 23. juna 2003. godine: „Imao sam jedan razgovor sa načelnikom Resora državne bezbednosti gospodinom Markovićem. Gotovo dva meseca posle njegovog hapšenja (dakle u aprilu 2001, prim. red.), posle podizanja optužnice zbog ilegalnog iznošenja poverljive dokumentacije iz arhiva Resora državne bezbednosti, razgovor u kojem mi je on rekao da ne vidi smisao optužnice, jer ne razume šta je učinio nezakonito predajući dosijea tadašnjeg predsednika srpske vlade gospodina Đinđića, tadašnjeg šefa poslaničke grupe vladajuće koalicije Čedomira Jovanovića, ministra policije Dušana Mihajlovića i još nekolicine lidera DOS-a Ljiljani Nedeljković, šefu kabineta predsednika Savezne Republike Jugoslavije Vojislava Koštunice.

Nedeljkovićka činjenice iz ove izjave nekoliko dana po objavljivanju negira.

2. Afera Gavrilović

„Tuđe ubistvo“

Momir Gavrilović, nekadašnji visoki operativac SDB-a, ubijen je 3. avgusta 2001. godine. „Blic“ je pet dana docnije objavio vest iz neimenovanih izvora da se Gavrilović pre ubistva sastao sa Koštuničinim savetnicima i izneo im neke činjenice koje pokazuju „spregu aktuelne vlasti i glavnih ljudi organizovanog kriminala“. U sintagmi „aktuelna vlast“ prepoznat je Zoran Đinđić i srpska vlada. Njoj bliski mediji odgovaraju protivnapadom, tvrdeći da nikakva dokumenta ne postoje, da su Koštuničina žena Zorica Radović i sociolog Laslo Sekelj pokušali da naprave paralelni SDB, a da je Gavrilović najobičniji probisvet, koji se kretao „u kriminogenoj sredini“. Još nije utvrđeno ko je ubio Gavrilovića. „Surčinci“ će se pojavljivati kao akteri u kasnijim aferama s tragičnim ishodom.

2. Otmica Miroslava Miškovića

Čudan diskontinuitet

Beogradski biznismen Miroslav Mišković, vlasnik Delta holdinga, otet je u ponedeljak 9. aprila 2001, od lica koja su bila naoružana automatskim puškama, koja su s fantomkama na glavama istrčala iz tamnoplavog „audija A6“ i nakon nepunih 20 sati provedenih u zatočeništvu on je posle isplate ucene od sedam miliona maraka oslobođen.

Posle najava ministra policije da će podneti ostavku ako taj slučaj ne bude razrešen, 3. maja francuske vlasti pod izuzetno jakom policijskom pratnjom deportuju petoricu Jugoslovena, pod optužbom da su uhvaćeni s falsifikovanim pasošima: Dušana Spasojevića, Miloša i Aleksandra Simovića, Mileta Lukovića i Vladimira Milosavljevića. Ta lica će se mnogo kasnije naći na poternici posle ubistva premijera Đinđića. Dvojica od njih biće likvidirani u poteri.

Po izručenju iz Francuske protiv njih su podnete krivične prijave za posedovanje falsifikovanih isprava. Ubrzo su pušteni iz pritvora, da bi posle samo nekoliko sati bili ponovo uhapšeni pod sumnjom za otmicu Miškovića, kao i za još tri druge otmice. Prema tadašnjem pisanju štampe, Spasojević je 19. septembra 2001. pušten iz pritvora na kućno lečenje.

Mnogo meseci kasnije, tokom vanrednog stanja posle ubistva premijera Đinđića, DSS je 11. aprila 2003 postavio pitanje: „Ko su inspiratori, organizatori i izvršioci svojevremenog puštanja iz zatvora pokojnog Dušana Spasojevića, za koga je istraga dokazala da je bio jedan od ključnih organizatora atentata na premijera Đindića?“

Na ta i niz sličnih pitanja se iz vlade i iz sudstva odgovara da je Spasojević pušten iz pritvora u normalnoj sudskoj proceduri. Čedomir Jovanović, na koga se u pitanjima DSS-a često aludiralo u saslušanju pred dva skupštinska odbora, 23. juna 2003. godine izjavljuje: „Tokom mojih odlazaka u Centralni zatvor upravnik Centralnog zatvora gospodin Blanuša, koji zaslužuje poštovanje, kao i svi članovi Centralnog zatvora, a nikakvu osudu i medijsku kampanju kojoj su izloženi, preneo mi je, između ostalog, ponudu Spasojevića da Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije pomogne u hvatanju lica koja su izvršila otmicu Miroslava Miškovića i da nas upozna sa svojim saznanjima o transferu dela novca od te otmice koji je završio u obezbeđenju Radovana Karadžića i finansijskom osnovu njegovog skrivanja…“

Slučaj ponovo isplivava ovog avgusta u tzv. Koraćevom izveštaju ((Izveštaj o uređivanju, organizovanju i funkcionisanju sistema obezbeđenja predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića, s predlogom mera, avgust 2003) u kome se ukazuje na jedan nerazjašnjen čudan diskontinuitet. Prilikom formiranja UBPOK-a (4. jula 2001) pukovniku Miletu Novakoviću, koji je stekao uvid u rad zemunske kriminalne grupe, ponuđeno je da u okviru Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala bude zadužen za informisanje ili međunarodnu saradnju, što je on odbio. Komisija nije našla pravi odgovor na pitanje kako je određeno rukovodstvo UBPOK-a. Štaviše, kako navodi pukovnik Novaković, za sve vreme dok je na čelu UBPOK-a bio Radovan Knežević, od njega nije tražena nikakva saradnja i kod njega se u kasi i danas nalaze svi prateći materijali koji su obezbeđeni praćenjem zemunskog klana u vezi s otmicom Miroslava Miškovića. Tako je došlo do diskontinuiteta u radu koje traži objašnjenje…“

4. Afera Perišić

Pod imunitetom

U noći između 14. i 15. marta 2002. pripadnici vojne kontraobaveštajne službe (KOS) uhapsili su potpredsednika srpske vlade zaduženog za bezbednost i predsednika Odbora za bezbednost Skupštine SRJ Momčila Perišića. Perišić je uhapšen u motelu „Šarić“, nadomak Beograda, u trenutku dok je predavao izvesna dokumenta vojne prirode američkom diplomati i obaveštajcu Džonu Dejvidu Nejboru.

Amerikanci su podigli ton zbog toga što je njihov diplomata zadržan u zatvoru, ministar spoljnih poslova Goran Svilanović je poslao izvinjenje, a premijer Đinđić, srpski ministar pravde Batić i srpski ministar policije Mihajlović žestoko su kritikovali vojne organe bezbednosti, tvrdeći da je ceo slučaj ispolitizovan.

Prvi sekretar (po tvrdnjama vojnih krugova u beogradskim medijima, šef CIA za Balkan) oslobođen je posle petnaest časova i napustio je zemlju, zapravo, tiho je povučen. Dva dana kasnije 17. marta Koštunica je pozvao čelnike DOS-a da im predoči dokaze protiv Perišića. Oko tri sata ujutru sledećeg dana, izdato je zajedničko saopštenje u kome se traži detaljna istraga o celom slučaju, bez pritisaka na istražne i pravosudne organe, da se ispita i funkcionisanje vojnih i civilnih organa bezbednosti.

Po izbijanju afere premijer Đinđić je odmah zatražio od Perišića da podnese ostavku na mesto potpredsednika srpske vlade, što je ovaj odmah i učinio. Ostao je poslanik u Skupštini Jugoslavije, na čelu Odbora za bezbednost i na čelu svoje partije (Pokret za demokratsku Srbiju), a kasnije je postao poslanik u Skupštini SCG, što znači da je uživao imunitet. Slučaj još nije sudski razrešen.

Fokus javne pažnje relativno brzo premešten je sa špijunaže na kontrolu vojne bezbednosti. Afera Perišić je postepeno pretvarana u aferu Tomić. Od Koštunice je traženo da smeni generala Tomića sa mesta šefa vojne bezbednosti, ali je ovaj to odbio pohvalivši vojnu službu bezbednosti za presecanje špijunaže. Srpska vlada je fokusirala kritiku i na račun Radeta Bulatovića, Koštuničinog savetnika za bezbednost. Oni su tokom akcije Sablja, u proleće 2003, bili uhapšeni pod sumnjom da su imali kontakte sa zemunskim klanom, odnosno sa Dušanom Spasojevićem. DSS je tvrdio da su žrtva političke odmazde. Kad je najavljeno podizanje optužnice saopšteno je da je Bulatović oslobođen krivičnog gonjenja.

5. Afera Pavković

General s radijusom kretanja

Koštunica ukazom smenjuje načelnika Generalštaba Nebojšu Pavkovića, 24. juna 2002. godine, pošto se dvadeset meseci odupirao zahtevima čelnika DOS-a i pritisku zapadnih diplomata. U nedavnim intervjuima on je otvorenije govorio da je Pavkovića zapravo zadržavao upravo zato što su njegovu smenu tražile zapadne diplomate, da bi pokazao da je imun na pritiske.

Koštunica je promene na vojnom vrhu konačno najavio u decembru 2001. godine; o promeni načelnika Generalštaba razgovaralo se prvo na sednici Vrhovnog saveta odbrane 28. marta i 1. aprila 2002, ali da je odložena odluka da ne bi bila povezana sa eskalirajućim slučajem Perišić.

Kada je Koštunica krajem juna 2002. konačno predložio Pavkovićevu smenu, Milo Đukanović i Milan Milutinović odbili su da takvu odluku podrže. Koštunica svojim ukazom penzioniše Pavkovića, a ovaj javno odbija da prihvati Koštuničinu odluku. On tada optužuje Koštunicu da mu je godinu dana pre smene, u noći između 4. i 5. juna 2001. godine, naredio vojni upad u vladin Biro za komunikacije u Ulici kralja Milana 36 u Beogradu, odnosno da se ovaj složio sa takvim zahtevom svojih savetnika, Ljiljane Nedeljković i Gradimira Nalića, kao i generala Ace Tomića.

Koštunica je 28. juna 2002. u javnom pismu negirao da je ikakve naredbe za napad bilo, ali je saopštio sumnju da je prisluškivanja bilo. Vladina strana optužuje Koštunicu za pokušaj uvođenja „vojne diktature“ (Zoran Živković, 1. jul 2002). Pošto u saveznoj skupštini nije postignuta saglasnost oko anketnog odbora (tj. oko toga šta bi trebalo da istražuje – prisluškivanje ili naređenje za upad), republička skupština obrazovala je svoj anketni odbor, koji je radio od 22. jula do 30. avgusta uz direktan prenos na RTS-u, uz ispitivanje službenika vlade i šefa vladinog Biroa za komunikacije, kasnijeg tužioca mnogih medija Vladimira Bebe Popovića, tri penzionisana generala, među kojima i Aleksandra Vasiljevića (bivšeg načelnika samog KOS-a), a ide i do kafe-kuvarica i konobara iz palate Federacije. Anketni odbor je 30. avgusta objavio svoj konačan izveštaj, ali tada su već svi bili zabavljeni predizbornom predsedničkom kampanjom.

Pavković se kandidovao za predsednika Republike. Srpska radikalna stranka je tvrdila da je Republička izborna komisija prema njemu bila suviše širokogruda pošto Pavković u predviđenom roku nije predao neophodnih 10.000 ispravnih sudski overenih potpisa građana, već 6405. Bilo je tvrdnji da su neki od potpisa za Pavkovića bili dati na formularima za kandidata Labusa.

Posle smenjivanja a pre izbora Pavković je dobio velik publicitet u medijima, naročito na privatnim televizijama Pink i BK TV koje su se ubrzano udvarale vladi. On Surčincu Ljubiši Buhi pomaže da se leči na VMA, jedan drugi surčinski biznismen, Dragoljub Marković, Pavkoviću je poklonio ždrebe.

U proleće 2003. Pavković je bio uhapšen pod sumnjom da je odobrio upotrebu vojnog helikoptera za bekstvo organizatora atentata na Vuka Draškovića u Budvi 2000. godine. U leto 2003. u žutoj štampi bilo je mnogo reči o tome da je generala napustila supruga Glorija i na prevaru mu „odnela“ veoma vredne nekretnine. Dok je Koštunica štitio Pavkovića, o njegovim nekretninama trubili su prođinđićevski mediji, a kad je prešao u zagrljaj Biroa za komunikacije, dosije o njegovim vilama otvarala je Koštuničina strana. On čeka suđenje, a mnoga od otvorenih pitanja nisu završena valjanom istragom.

6. Surčinci

Asfaltni svedok

U noći između 20. i 21. decembra 2002. eksplozija je odnela celokupnu građevinsku opremu preduzeća Difens roud smeštenu u Zemun Polju. Maskirana grupa eksperata oterala je obezbeđenje, upozorila stanare obližnje zgrade na opasnost, a potom je plastičnim eksplozivom uništila opremu firme koja je kao podizvođač radova bila angažovana na asfaltiranju glavnih auto-saobraćajnica u Srbiji.

To da je pomenuta firma bila podizvođač preduzeća koja su prolazila na vladinim tenderima za radove na putevima bilo je predmet javnog sumnjičenja još od avgusta 2001. godine posle ubistva bivšeg policajca Momira Gavrilovića.

Vladini funkcioneri (Marija Rašeta) tvrdili su da vlada nije imala kontrolu nad tim ko su podizvođači u firmama koje pobeđuju na javnim tenderima. Vuk Obradović, koji je pre smenjivanja u tzv. seks-aferi bio predsednik Komisije za ispitivanje zloupotreba u oblasti privrede i finansijskog poslovanja, pominjao je u nekim nedavnim intervjuima da među vlasnicima Difens rouda ima i nekih „legalizovanih“ biznismena i bankara.

Bivši guverener NBJ pre smene je označavao Difens roud kao jedno od preduzeća koje je dvostrukim fakturama preko banaka u zemljama poreskog raja iznosilo novac u inostranstvo. U nekim listovima tvrdi se da deo Difensa i sada radi negde na jugu Srbije.

U krugu Difensa 3. avgusta 2002. pucali su nepoznati napadači na Ljubišu Buhu, a njegovog telohranitelja Ivicu Nikolića su ubili.

Prema „Koraćevom izveštaju“, 30. januara 2003. formirana je devetočlana policijska radna grupa, koja je interno vođena pod nazivom „Svedok“. Ona je radi zaštite tajnosti svoju aktivnost bila premestila van prostorija MUP-a, da bi proveravala navode koje je iznosio Ljubiša Buha koji je, uplašen za vlastiti život, pristao da sarađuje s policijom. Zemunski klan se upinjao da pronađe gde je sklonjen Buha, ali nije uspeo. Prve rezultate prisluškivanja telefona zemunskog klana UPBOK je dobio 5. februara 2003, ali nije otkrio pripreme za atentat na premijera Đinđića za koje sada zna da su postojale.

7. Afera Šilerova

Čudna godišnjica 5. oktobra

„Ja sam u Centralni zatvor, u kojem je Luković bio nedelju dana, odveo njegovu suprugu i njegovo dete. Ta činjenica se zloupotrebljava navodnom kvalifikacijom da sam ja u Centralni zatvor odveo suprugu i dete Dušana Spasojevića. Ja ne želim da govorim o kredibilitetu tih ljudi i kontradiktornosti informacija koje iznose, ali sam dužan, i to ću učiniti naknadno, da demantujem neke problematične kontekste u koje je stavljena moja porodica.

Nije tačno da sam juče odlazio u Šilerovu ulicu kod Dušana Spasojevića i nije tačno da sam sa bilo kim u Šilerovoj ulici imao neki privatni odnos, a pogotovo ne prijateljski, što mislim da je očigledno iz izjave specijalnog tužioca. U Šilerovu ulicu sam prvi put otišao 5. oktobra 2001. godine, na poziv Nenada Šare, ličnog pratioca Milorada Lukovića, koji me je kontaktirao preko pripadnika mog ličnog obezbeđenja i doveo u jedan nedovršen objekat. Tamo nisam video Dušana Spasojevića, iako se u okolini nalazilo dosta ljudi, koji su po svojoj fizionomiji i načinu ponašanja ostavljali utisak Lukovićevog obezbeđenja.

To je bila godišnjica petooktobarske revolucije i tom prilikom mi je Luković saopštio informacije koje je dobio od Vojne službe bezbednosti, u kojima se opet pominje Hag, kao njegovo ishodište i u kojem se on upozorava na činjenicu da mi vrlo intenzivno sarađujemo sa Haškim tribunalom, kako bi protiv njega bila objavljena optužnica i na takav način on praktično eliminisan. Tu informaciju sam preneo nadležnim državnim organima.

Moj prvi susret sa Dušanom Spasojevićem u Šilerovoj ulici bio je prvog dana pobune Jedinice za specijalne operacije. Tog dana u zemlji se nisu nalazili ni predsednik Vlade ni ministar unutrašnjih poslova, potpredsednik Vlade Čović se nalazio na jugu Srbije i mene je zvanično načelnik Resora obavestio o onome što se desilo u Kuli. Istog trenutka sam, u pratnji pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova, otišao na adresu na kojoj se nalazio Milorad Luković, tokom našeg poslednjeg susreta. On tamo nije bio, ali sam tamo zatekao Dušana Spasojevića i o karakteru tog našeg razgovora možete se upoznati, između ostalog, i u stenografskoj belešci razgovora Dušana Spasojevića sa nepoznatim muškarcem, koja je objavljena u jednoj nedeljnoj novini i u kojoj se, između ostalog, pominje mali, koji je došao i tražio Lukovića, i nepoznatom muškarcu šalje poruka da zna i računa da sam ja odgovoran, ukoliko mu se nešto desi. Ti razgovori nisu bili prijatni i svakako nisu bili prijateljski, kao ni razgovori koji su potom vođeni u Kuli, u sedištu Jedinice za specijalne operacije, u noći u kojoj smo tamo boravili predsednik Vlade i ja.

To nije bio moj jedini boravak u Jedinici za specijalne operacije. Narednih nekoliko dana sam više puta tamo odlazio, vodio razgovore sa Lukovićem i nekoliko puta primetio u prostoru oficirske zgrade Spasojevića koji nije učestvovao u tim razgovorima. Poslednji put sam sa Lukovićem razgovarao u sredu, 13. novembra 2001. godine, u prisustvu ministra unutrašnjih poslova Republike Srbije Dušana Mihajlovića, koji je suočen sa velikim pritiscima doneo odluku da se povuče sa mesta ministra policije i na takav način pruži formalan osnov za prekid protesta Specijalne jedinice.

Tu odluku sam, u prisustvu samog ministra, Lukovića, zamenika komandanta Maričića i zamenika komandanta Zvezdana Jovanovića, ja pocepao. To je bio moj poslednji susret sa tim ljudima i posle toga ni Lukovića, ni Spasojevića niti bilo koju drugu osobu, koja se pojavljivala u Lukovićevom okruženju, ja nisam video.“

(Iskaz Čedomira Jovanovića, Stenografske beleške sa zajedničke sednice Odbora za pravosuđe i upravu i Odbora za odbranu i bezbednost održane 23. juna 2003. godine)

8. SDPR

Neki stari račun

Savezna vlada je 22. oktobra 2002. na vanrednoj sednici razrešila dužnosti generalnog direktora preduzeća SDPR Jugoimport Jovana Čekovića, kao objektivno odgovornog za poslovanje preduzeća koje se bavi izvozom vojne opreme i zatražila od te firme da zatvori svoje predstavništvo u Bagdadu. Vlada je hitno zahtevala od nadležnih državnih organa da ispitaju poslovanje SDPR Jugoimporta i drugih preduzeća koja su obavljala promet naoružanja i da utvrde eventualnu konkretnu krivičnu odgovornost svih lica ukoliko se utvrdi da su bila uključenja u nedozvoljenu trgovinu oružjem. Razrešen je dužnosti pomoćnik saveznog ministra odbrane za vojnoprivrednu delatnost general-potpukovnik Ivan Đokić kao objektivno odgovorno lice u saveznom ministarstvu odbrane za poslove prometa naoružanja i vojne opreme.

Do afere je došlo pošto je Vašington, koji se tada pripremao za rat u Iraku, optužio preduzeća Orao iz Republike Srpske i Jugoimport iz SRJ da su obezbedili Iraku opremu i stručno znanje u domenu vojne avijacije, odnosno da su popravljali vojne avione za Iračane. Vođena je istraga protiv privatnih izvoznika oružja. Moglo bi se reći da je to jedna od retkih afera koje su završene kakvom-takvom energičnom istragom. Tadašnji savezni ministar policije Zoran Živković i srpski ministar policije Dušan Mihajlović propitivani su u javnosti kao članovi upravnog odbora ovog preduzeća, ali nije bilo jačeg nagoveštaja da su nešto znali, a na njihovoj objektivnoj odgovornosti nije mnogo insistirano.

9. Šećerna afera

Evropa samo gleda

Evropska komisija je 4. marta 2003. donela odluku da na tri meseca suspenduje povlašćeni izvoz šećera iz Srbije i Crne Gore u EU, zbog sumnji da je izvožen šećer koji nije proizveden u zemlji. U tom kontekstu najčešće je pominjano ime Miodraga Kostića, vlasnika MK komerca, kuma Nenada Čanka, nekadašnjeg direktora DS-a i prijatelja pokojnog premijera Đinđića (nosio premijerov posmrtni kovčeg). Kada je Vladan Begović, direktor Uprave carina, u maju utvrdio da je čačanska firma Interfrigo prelazila granice u trgovini šećerom, javnost je naprasno saznala da je Begović smenjen tri nedelje ranije. Begović je postavljen na osetljivo mesto – Agencija za duvan. Vlada Srbije je formirala komisiju za ispitivanje nepravilnosti u izvozu šećera. U junu je premijer Zoran Živković izjavio da niko nije utvrdio da su u toj oblasti postojale zloupotrebe. Tokom leta, kada su seljaci blokirali puteve zbog neisplaćene šećerne repe, malo je dramatizovano to što su robne rezerve iz jedne šećerane poverene na čuvanje Kostićevom MK komercu, ali je ta kritika utišavana tvrdnjom nadležnog ministarstva da je to čuvanje bilo ekonomski korisno za vladu.

Evropska unija još nije povukla svoju suspenziju jer želi da se uveri da je trgovina šećerom podvrgnuta odgovarajućoj kontroli. Sudeći prema jednom tekstu Jovana Teokarevića (Analitički servis, Medija centar), eho šećerne afere vidi se u veoma pojačanoj kontroli EU-a našeg izvoza tekstila koji se polako pokreće.

10. Sejšelska afera

„Reformski biznis“

Tada još guverner, Mlađan Dinkić na konferencijama za novinare u julu 2003. počeo je da pokazuje dopis mađarske policije srpskom ministarstvu unutrašnjih poslova iz koga proizlaze sumnje da je na privatne račune premijerovog savetnika za bezbednost Zorana Janjuševića i šefa Agencije za sanaciju banaka Nemanje Kolesara preko firmi na Sejšelima i na Kipru od početka prošle godine prebačena velika suma novca.

Državni tužilac je najpre saopštio da tu nema „elemenata krivičnog dela“. Ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović kaže da su ovo samo „pucnji u prazno“.

Sumnje u korupciju posle objavljivanja tog papira prerastaju u veoma razornu aferu koja potresa čitav politički organizam u Srbiji.

Zoran Janjušević je negirao da se radi o pranju novca. Najavio je tužbu protiv Dinkića. Izjavio je da ima pravo da raspolaže svojim novcem. Kolesar – da je dobio novac od roditelja.

Predsednik G17 plus Miroljub Labus je posle toga otvorenim pismom premijeru Živkoviću tražio smenu Nemanje Kolesara sa čelnog mesta Agencije za sanaciju banaka. Premijer Živković najavljuje istragu, ali odbija da se samo na osnovu sumnji liši činovnika koji su očito obavljali veoma poverljive poslove.

U ponedeljak (21. jun) dva prozvana činovnika, Janjušević i Kolesar, u vladi sazivaju konferenciju za novinare, manje da bi izneli odbranu, a više da bi izneli kontraoptužbe. Janjušević tvrdi da je napad na njega usledio zato što je on navodno autor zakonskog predloga o otvaranju dosijea, koji će diskreditovati Dinkića, Labusa, njihove porodice i G17 plus. Novinarima se tu pokazuje papir kojim se sugeriše da je G17 plus finansiran novcem sa Maršalskih Ostrva.

Labus je u jednoj izjavi tvrdio da je Janjušević de fakto upravljao službama bezbednosti. U „Koraćevom izveštaju“ nema direktne potvrde ove tvrdnje, za koju neki veruju da je tačna, sem nagoveštaja da se pripadnici službe obezbeđenja između ostalog i njemu obraćaju uzalud radi nabavke potrebne opreme. Dinkić, međutim, optužuje Janjuševića da je koristio privatnu opremu za prisluškivanje političara i biznismena i traži da vladina komisija to utvrdi. Korać izjavljuje da Dinkić proizvodi misteriju na osnovu nečega što je legalno rađeno.

G17 plus je ponavljao pitanje da li su Kolesar i Janjušević platili porez. Poreski organi pregledaju knjige G17 plus i ponavljaju da su Kolesar i Janjušević u postupku poreske provere. Premijer Živković posle malog odugovlačenja najavljuje Janjuševićevo povlačenje, a savet Agencije za sanaciju banaka predlaže da Nemanja Kolesar ne bude više direktor te agencije.

Prema nekim tekstovima u bulevarskim listovima, a takve stvari još od Hersta i jesu u dvorištu žute štampe, navodi se da Borislav Mikelić, bivši predsednik vlade RSK, uhapšen u akciji Sablja, ima šta da kaže o poslovima sada već poluotpisanog Janjuševića. Pušta se u opticaj verzija da je Legija od Mikelića tražio savet o 300 preduzeća koje srpska vlada namerava da privatizuje. Ako bi to bilo tačno, upućivalo bi na prerano curenje tzv. tenderskih informacija, što je kažnjivo delo.

Taj izvor po definiciji mora biti pristrasan, ali posle toga i bivši guverner Dinkić (26. avgust) ponovo pritiska isto bolno mesto i optužuje Čedomira Jovanovića i Mariju Rašetu da su omogućavali „zemuncima“ pranje novca. On proširuje spisak optužbi i protiv Janjuševića, Kolesara, nekih članova Liberala Srbije (bivša Nova demokratija) za nameštanje tendera za cementaru u Novom Popovcu. Leković na to najavljuje tužbu. Protiv Kolesara i protiv ministarke Marije Rašete-Vukosavljević iznosi i optužbu za štetne pozajmice PTT radi otplate duga Italijanima. Rašeta odgovara Dinkiću da pokazuje nervozu zato što su dokumenta o poslovanju G17 plus verifikovana. Jovanović generalno odbacuje optužbe, kao korišćenje starih metoda.

Epilog

Izgledalo je da je najveći broj incidenata povezan s policijom ili s vojskom, odnosno s tajnim službama; ali se vidi da je sve to zapravo direktno povezano s veoma opasnim odnosom novca i politike. (Bogavac: 600 prijava za pranje novca).

Na trećem mestu su različite varijacije infiltracije starog režima, ali veoma su česti tragični incidenti koji osvetljavaju veoma čudnu relaciju između vlasti i kriminalnih saputnika.

Ovde se slobodno može skrenuti tok asocijacija na tragičnu sudbinu Džimija Hofe (Hoffa, James Riddle), utemeljivača kolektivnog pregovaranja u SAD, predsednika sindikata američkih vozača, takozvanih Timersa, koji je poslovao s mafijom, bio suđen pa uslovno oslobođen iz zatvora i neobjašnjeno nestao 30. jula 1975, ispred restorana u predgrađu Detroita, gde je imao zakazan sastanak sa Antonijem Provenzanom, mafijaškim bosom.

U Koraćevom izveštaju konstatuje se, na primer, da je jedan broj novoizabranih političara insistirao na tome da ih obezbeđuju isti ljudi koji su ih obezbeđivali dok su bili opozicija – veće poverenje imali su u te ljude nego u pripadnike MUP-a, pa su mnogi pripadnici stranačkih obezbeđenja u oktobru 2000 godine bili raspoređeni u Prvu upravu SMUP-a, a i da su neki pripadnici stranačkog obezbeđenja DOS-a iz neposrednog obezbeđenja predsednika Vlade Republike Srbije primljeni u radni odnos i pored negativnih provera (negativnu proveru imalo je deset lica). Na drugoj strani, neki aktivni policajci bili su u obezbeđenju Legije i Spasojevića. Tako se došlo do veoma eksplozivne mešavine.

Ima se utisak da se vladajuća većina lakše oslobađala najviših funkcionera nego „sivih eminencija“. Ministar poljoprivrede Dragan Veselinov bio je prinuđen da podnese ostavku zbog pritisaka u javnosti nakon saobraćajne nesreće 15. aprila, kada je džip Ministarstva poljoprivrede usmrtio Katarinu Marić. Njegova odbrana ilustruje psihološki mehanizam koji vlada tokom obračuna. Tvrdio je da je tom kritikom napadnuta vlada, a ne samo jedan njen ministar.

Veselinov je izjavio da bi ostavku podneo i ranije da nije bilo „pritisaka, ružne javne kampanje i sramnih izjava pojedinih šefova partija iz DOS-a“: „Nikada ne bih izišao iz vlade zbog takvih ljudi kao što su Goran Svilanović, Nenad Čanak, Miodrag Isakov, Slobodan Orlić i još neki koji su nemoralno zloupotrebili jednu smrt iz saobraćajne nesreće u političke svrhe.“ I pored takvih reči, najavio je da će poslanici Koalicije Vojvodina podržavati u svim skupštinama reformsku politiku vlade. Veselinov je zatražio od predsednika Skupštine Vojvodine Nenada Čanka da podnese ostavku zbog toga što je bio povezan s Nenadom Opačićem, osuđenim zbog trgovine drogom, ali ovome to nije palo na pamet. Predsednik Skupštine Vojvodine izjavljuje da neće da se odrekne ni kuma ni saborca, da će Opačić već platiti to što je uradio, a s Koštunicom nikad više zajedno, nikad, nikad…

Braneći kuma, predsednik Skupštine Vojvodine kaže da je iskrcavanje saveznika na Siciliju organizovao Laki Lučano, zato je pušten iz zatvora i do kraja života je mirno živeo na Siciliji, za uslugu koju je učinio vladi. U intervjuu NIN-u tvrdi da se prilikom izložbe „Krv i med“ u Novom Sadu, prošlog septembra, koja nije mogla da se održi u drugim gradovima u zemlji zbog nasilja kojekakvih profašističkih grupa, u jednom trenutku pojavio Opačić tako da nije bilo nasilja na toj izložbi. Takoreći diler droge kao denacifikator. Da li je pevao ono „Give peace a chance!“?

Pre Dragana Veselinova iz vlade su izašli: Vuk Obradović 11. maja 2001; Aleksandar Pravdić i ministar zdravlja Obren Joksimović otišli su lako kada je 17. avgusta 2001. Demokratska stranka Srbije odlučila da ode u opoziciju; potpredsednik Momčilo Perišić brzo je podneo neopozivu ostavku 19. marta 2002… Iste godine 18. juna ministar rudarstva i energetike Goran Novaković podneo je ostavku, bez objašnjenja. Posle Veselinova iz vlade je 26. jula 2003. izašao Tomica Milosavljević, ministar zdravlja, zbog sukoba između G17 plus i vlade. U avgustu 2003. ostavku je najavio Rodoljub Šabić, ministar za lokalnu upravu, u znak protesta zbog vladinog mlakog reagovanja na afere i zbog partijske uskogrudosti uočljive prilikom pojedinih imenovanja. Pre toga lako su otpisani guverner NBJ Mlađan Dinkić i bivši potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus.

Vlada se u julu 2003. morala osloboditi usluga nekoliko visokih činovnika koji su u javnosti smatrani nekom vrstom sivih eminencija, Vladimira Popovića Bebe, Zorana Janjuševića i Nemanje Kolesara, i to s mnogo više muke nego mnogih formalno jačih figura. Uostalom, nijedan ministar i nije otišao zbog odgovornosti za stanje u svom resoru, nego zbog drugih okolnosti.

Miodrag Jovanović s Pravnog fakulteta (Pres klub, ponedeljak 25. avgust) konstatuje da je većina incidenata i prerastala u afere zato što nije bilo autoritativne institucije koja bi ih utvrđivanjem činjenica prekinula. On smatra da je sadašnji politički odnos snaga, sa hirovito adaptiranim ustanovama, stvorio proces raspadanja države, stavljajući suviše velik ulog u političke pogodbe i nagodbe.

Taj metod je već delovao previše korozivno i destruktivno.