Na pitanje da li je „budućnost pozorišta u filozofiji“ pokušaće da nam odgovori 37. Bitef (15 – 25. septembar), za čiji je slogan izabrana upravo gore navedena tvrdnja Bertolta Brehta. Međutim, za razliku od ovog pitanja, jedna druga vrsta odnosa između pozorišta/umetnosti i filozofije biće vrlo jasno postavljena već na samom početku ovog Bitefa.
„Umetnost nije rebus čiji je ključ negde skriven, a filozofija nije način da se reši rebus.“ Ovako glasi gotovo programski stav poljskog pisca, slikara i filozofa jevrejskog porekla, Bruna Šulca, čije je celokupno stvaralaštvo bilo glavna inspiracija za predstavu Filozofi Jožefa Nađa, koja će biti izvedena drugog dana festivala. Iako svakako može da se nađe veza između Nađove predstave i Šulcovih razmišljanja o promenljivim oblicima materije ili o duhu prirode kao izvoru svih priča, nameće se zaključak da umetničko delo – u konkretnom slučaju Nađovo – zaista ne treba tumačiti filozofskim formulama – u konkretnom slučaju Šulcovim. Drugim rečima, vizuelne metafore od kojih je sačinjena ova predstava mogu se jednoznačano tumačiti nekom intelektualnom šifrom, one skrivaju koliko i otkrivaju, njihov estetski/likovni i emocionalni efekti možda su važniji i jači od njihovog (potencijalnog) značenja.
A, kada se odvojimo od tog misaonog utemeljenja projekta Filozofi, susrećemo se s prepoznatljivim univerzumom Jožefa Nađa: grupom muškaraca s crnim polucilindrima, filozofima-klovnovima, panonskom varijantom Montipajtonovaca koji, na svoj bizaran način, putuju kroz nepoznato, čude se, ispituju svet oko sebe, otkrivaju začudne prostorne odnose, tragaju za smislom. Ono što pak razlikuje ovu predstavu od drugih, našoj publici dobro poznatih ostvarenja Jožefa Nađa, jeste to što je ona multimedijalna: sastoji se od tri jasno razdvojena strukturna dela – dvadesetak kraćih video-instalacija, polusatnog filma snimljenog u prirodi i, na kraju, sâme pozorišne predstave.
Stav da umetnost nije rebus, a filozofija ključ za rešavanje tog rebusa može da se iščita iz još nekih ostvarenja s ovogodišnjeg Bitefa, čiji naglašeno metaforičan i poetičan scenski jezik ne podleže nekoj isključivo racionalnoj egzegezi. Reč je o Hamletu u režiji vodećeg litvanskog i jednog od najznačajnijih svetskih reditelja, Eimuntasa Nekrošijusa, i Radničkom cirkusu, rađenom prema Bihnerovom Vojceku, u tumačenju mladog, ali već internacionalno afirmisanog mađarskog reditelja Arpada Šilinga. Iako su u pitanju dve potpuno autonomne rediteljske poetike, ono što ih povezuju jeste to da njihove scenske metafore, pored toga što se u oba slučaja zasnivaju na iskonskim elementima (voda/led, vatra, zemlja), ne trpe matematičko dešifrovanje, da nas one pokreću i na racionalnom i na predracionalnom planu. Vojcek koji zemljom davi Mari i Hamlet koji lomi gromadu leda da bi u njoj pronašao nož – to su prevashodno izuzetno ubojiti vizuelni prizori, a tek zatim metafore koje nagoveštavaju dublja značenja Bihnerovog, odnosno Šekspirovog dela.
Bilo bi krajnje dosadno kada bi mogla da se pronađe veza među svim rediteljskim poetikama zastupljenim na jednom festivalu; na suprotnoj strani od Nekrošijusa i Šilinga nalaze se, na 37. Bitefu, predstave Tomasa Ostermajera i Kristijana Lupe u kojima ta naglašena scenska metaforičnost i poetičnost nisu glavno izražajno sredstvo. Ostermajer, vodeći nemački reditelj mlađe generacije koji je dobro poznat i našoj publici, dolazi s aktuelizovanom, u savremeni milje smeštenom postavkom Ibzenove Nore; „iz pouzdanih izvora“ saznajemo da su autori predstave želeli da ispitaju položaj žena koje su visoko pozicionirane u savremenom kapitalističkom društvu, ali koje se, i pored te spoljašnje emancipacije, nalaze u senci svojih muževa političara i biznismena. Za našu javnost biće zanimljiv podatak da je u prvim razmišljanjima o ovoj predstavi učestvovala i Biljana Srbljanović, „kućni pisac“ Ostermajerovog pozorišta Šaubine, koja je za ovu priliku napisala tekst o preplitanju životnih sudbina Ibzenove Nore i Eleonore Marks, ćerke mnogo poznatijeg oca Karla.
Posle „sina“ upoznajemo i „oca“; na prošlogodišnjem Bitefu videli smo odličnu predstavu Proslava poljskog reditelja Gžegoža Jažine, a ove godine imaćemo priliku da vidimo i ostvarenje njegovog profesora, jednog od vodećih poljskih i svetskih reditelja Kristijana Lupe. Lupa se, u prvom redu, proslavio scenskim adaptacijama velikih romana autora kao što su Dostojevski ili Tomas Bernhard; na Bitef stiže upravo sa inscenacijom poslednjeg Bernhardovog romana, Brisanje. Rediteljska poetika Kristijana Lupe može se samo uslovno odrediti kao realistička, jer su njeni elementi i opredmećivanje psiholoških procesa, scensko oživljavanje stanja, dočaravanje atmosfere, itd; zbog tog nedostatka neke klasične „dramatičnosti“, Lupino pozorište se zaista može nazvati „nedramskim realizmom“, kako je to uradio sam pisac otkrivajući ono što ga privlači kod Bernharta. Na kraju treba naglasiti, kurioziteta radi, da se predstava Brisanje, kao i čuvena Lupina postavka Braće Karamazov, izvodi u nastavcima: dva dana po nekoliko sati – ukupno sedam sati.
Kada još jednom bacimo ovlašni pogled na program ovogodišnjeg Bitefa, koji obuhvata još dve naše predstave (Faust II i Strah i njegov sluga), još jednu francusku i to takođe „fizičku“ (Srećni Vavilon), i po jednu italijansku (Omaž Nikoli Tesli), bugarsku (Zimska bajka) i makedonsku (Pare su ubistvo), dolazi se do još jednog zajedničkog imenitelja. Naime, ove godine nema rizičnih, improvizovanih poteza, jer dominantnu struju čine ostvarenja nadaleko poznatih autora različitih generacija. Ovakav izbor potvrđuje utisak da je Bitef već uveliko postao mejnstrim festival – smotra koja nas upoznaje s najvišim, proverenim ostvarenjima onog što bismo, krajnje uopšteno, mogli nazvati „umetničkim teatrom“. To što u našoj sredini Bitef još izaziva polemike, što se još diskutuje da li je savremenom plesu mesto na pozorišnom festivalu, to samo govori o informisanosti naše stručne javnosti, ali ne i o festivalskom programu. Gledano izvan lokalnog konteksta, stiče se utisak da je Bitef, postajući mejnstrim institucija, vrlo dostojanstveno ostario.
Ono što se sad postavlja kao pitanje jeste da li naš internacionalni festival još uvek ima onu moć koju je imao šezdesetih i sedamdesetih – kad smo bili politički interesantan prostor na razmeđi istoka i zapada pa tako i idealno mesto za susrete onih umetnika koji nisu mogli da se sretnu negde drugde – da prvi prepoznaje nove pojave u svetskom teatru. Jovan Ćirilov tvrdi da će na 37. Bitefu tu ulogu imati predstavljanje bugarskog reditelja Mariusa Kurkinskog. Međutim, da li će se ta funkcija ostvariti ili ne, to je pitanje bitno samo za Ćirilova i Bitef. Za običnu publiku važno je to da joj Beogradski internacionalni teatarski festival i dalje pruža pouzdani uvid u rad nekih od najznačajnijh svetskih pozorišnih umetnika.