Potpis i otpis

Ovo bi mogli da ispadnu najčudniji predsednički izbori od 1990, ne samo zbog toga što će, kako sada izgleda, biti manje kandidata nego ranije već zato što se interesantno ukrštaju s drugim političkim bitkama.

Radikali su prvi sakupili 13.260 potpisa (treba 10.000) za predsedničku kandidaturu Tomislava Nikolića. Aktivista Otpora Boro Lazukić zatražio je odmah posle toga da na osnovu Zakona o lustraciji Republička izborna komisija odbaci kandidaturu ovog srpskog radikala.

Ako bi prihvatila inicijativu, Republička izborna komisija možda bi mogla samo da inicira postupak za proveru pred Komisijom za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava (Komisija za lustraciju), koja bi odmah morala da obavi odgovarajuću proveru uvidom u spise Bezbednosno-informativne agencije, odnosno druge odgovarajuće službe, sudske spise, spise drugih državnih organa i da potom u kratkom roku donese odluku. Pitanje je da li bi eventualni postupak mogao da blokira rad Republičke izborne komisije tako što bi se propisani izborni rokovi ukrstili sa rokovima Zakona o lustraciji.

Sudija u penziji Zoran Ivošević, koji je učestvovao u izradi prednacrta Zakona o lustraciji, smatra da Republička izborna komisija ne bi trebalo da se meša pošto je to posao drugih organa.

Nije dakle sigurno da li je RIK adresa za tu Otporovu inicijativu. Postoje zapravo dva postupka po Zakonu o lustraciji. Prethodnu proveru obavlja onaj ko kandiduje jer je u njegovom interesu da predloženi kandidat bude nesporan. Ako bi se našli podaci o tome da je kandidat kršio ljudska prava, imao bi deset dana da povuče kandidaturu. Ako bi on odbio da to učini i ako bi bio izabran, mogao bi da bude pokrenut naknadni postupak provere da li je kršio ljudska prava. To je dvostepeni postupak o kome se izjašnjavaju posebna lustraciona komisija i Vrhovni sud. Tomislav Nikolić je narodni poslanik, dakle na funkciji za koju se predviđa provera i takav postupak protiv njega do sada nije pokrenut. Duh Zakona o lustraciji je u tome da se utvrdi da li je neko lično kršio ljudska prava. Otporova inicijativa Nikoliću stavlja na teret to što je bio u vlasti tokom čijeg mandata je bilo raznih nepočinstava. Izgleda da je to previše generalna primedba. Kad je predlagan i usvajan Zakon o lustraciji, postojala je bojazan (Mirjana Stefanovski, a i drugi pravnici) da taj postupak može da sklizne u revanšizam, u tzv. revolucionarno pravo, od čega se svakako treba čuvati. Postupak protiv Nikolića verovatno bi digao na noge radikale u predizbornom periodu i to bi dodatno moglo da komplikuje situaciju. Eventualno izbacivanje iz igre Nikolića, s druge strane, prebacilo bi radikale na antisistemski kolosek što bi dodatno smanjilo odziv birača, a povećalo tenzije – dakle, šanse za neuspeh izbora bile bi veće a destabilizacija prilika izglednija. Radikali su inače najavili da bi im uspeh predsedničkih predstavljao povod za iznuđivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Neki analitičari, kao Đorđe Vukadinović, urednik „Nove srpske političke misli“, sadašnju izbornu ulogu radikala tumače i kao oblik kolaboracije sa DOS-om. Učestvujući, oni čine uspeh tih izbora izglednijim. Ako je ta pretpostavka tačna, Otporova inicijativa će služiti za negovanje prvoboračkog imidža ove organizacije, ali neće politički motivisati pripadnike vladajuće većine za neki dublji obračun s radikalima.

KONFUZNA PODRŠKA: Prihvatajući kandidaturu za predsednika Srbije, Dragoljub Mićunović je u prva obećanja ubrajao i to da će se zalagati za što skorije raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Iz DSS-a, kome je ta poruka zapravo upućena, posle nekoliko dana poručuju kako smatraju da je to obećanje teško ostvarivo.

Pitanje je šta su profesoru Mićunoviću tačno obećali oni koji su inicijalno podržali njegovu predsedničku kandidaturu. Prema mišljenju Đorđa Vukadinovića, vladajuća garnitura je kandidaturom profesora Mićunovića dobila veoma dobrog portparola koji bi mogao odraditi ogroman propagandni posao za vladajuću koaliciju.

Mada će glavni favorit predsedničkih izbora, lider Demokratskog centra, ojačati poziciju svoje male stranke u okviru DOS-a pred parlamentarne izbore, a njegova stranka dobiti na značaju i političkoj težini kada se budu sklapali postizborni dogovori, ostaje pitanje da li on dobija zadovoljavajući avans sada, kada treba izaći na crtu. Mićunović je političar koji smatra da se na izbore mora izlaziti bez obzira na lične kalkulacije i spreman je da se upušta i u veoma bezizgledne bitke i da pokazuje da je svaki osvojeni rezultat vredan truda. To je potvrdio i onda kada je kao predsednički kandidat 1997. sakupio 86.583 glasa – u onoj čudnoj predsedničkoj trci u kojoj je raspadajuća se koalicija Zajedno poklonila teren za nadmetanje radikala i socijalista. Ostaje i onaj „amarkord“, gorko-slatko sećanje iz 1990, kada udružena opozicija, samlevena prvim izbornim porazom, trijumfalno otvara šampanjac u onoj sali Pedagoške akademije zbog mandata na Starom gradu koji je osvojio profesor Mićunović. Stoički je podnosio i kad su ga napuštali, otpisivali ili grabili njegove tekovine.

Biti portparol vladajuće garniture nije lako, to je iskusio prošle jeseni Miroljub Labus. Mićunović s tekućom politikom ima manje veze nego što je prošle godine imao Labus, ali ipak njegovo ime sada stoji na firmi.

Očito je da su vruće teme rekonstrukcija vlade (koju je tražio Mićunović i koju je zahtevala Socijaldemokratija) i iskorenjivanje konflikta interesa. Mićunovićev Demokratski centar jasno je saopštavao da položaj ministarke Marije Rašete-Vukosavljević smatra neodrživim. Pitanje je kako će se s tim postupati. Zakon o konfliktu interesa mogao bi se naći pred poslanicima, ali to je najlakše, jer u Srbiji poodavno važi da je zakon za neprijatelje. Ispade sad da rekonstrukciju vlade od premijera „niko nije tražio“. Zamene ministara će, po najavi predsednika Živkovića, biti, ali rekonstrukcije vlade, koja bi implicirala promenu njene programske politike, neće. To „muljanje“ govori prilično jasno o tome da obećanja o rekonstrukciji vlade možda i nisu deo ozbiljno shvaćene formalne pogodbe. Vlada u toj partiji šaha ulazi u fazu u kojoj razmišlja koliko figura može da žrtvuje.

Govoreći o pragmatičnom motivu vlasti da sada raspiše predsedničke izbore, Đorđe Vukadinović naglašava da taj potez, koji donosi dosta koristi, nije i bez rizika, budući da se spekuliše o tome da izbori za predsednika Srbije mogu da budu neuspešni, što bi štetno delovalo na imidž vladajuće elite kao reformski orijentisane, kako je, uprkos svemu, još vide u nekim svetskim centrima moći.

Pitanje je šta će vladajuća koalicija još učiniti da olakša početni položaj svog kandidata. Neke najave govore da izmena pravila radi snižavanja cenzusa možda neće biti. Nije bilo ni vidljivih pokušaja da se vladajuća koalicija disciplinuje radi davanja energične podrške vlastitom kandidatu. Prve podrške bile su nekako bezvoljne i gotovo iznuđene.

Demokratska stranka je uputila poziv za bilateralne međupartijske pregovore o pisanju novog Ustava, a i poziv liderima G17 plus i Demokratske stranke Srbije, Miroljubu Labusu i Vojislavu Koštunici, da se kandiduju na izborima za predsednika Srbije. U tom slučaju bilo bi šanse da predsednički izbori uspeju. Po toj Živkovićevoj ponudi predsednički izbori za koje DSS i G17 plus kažu da su nepotrebni, bili bi uvod u parlamentarne izbore. Neposredan izbor predsednika može biti moguć i po novom ustavu. To bi ličilo na neku ponudu. Ona je možda i poslata da bi se u slučaju očekivanog odbijanja krivica za dolazeću krizu prebacila na opoziciju. Međutim, nije bilo znakova da ove dve partije (DSS, G17 plus) o tom predlogu razmišljaju. Koštunica, zbog čije popularnosti je vladajuća većina godinu dana insistirala na kancelarskom modelu, sada je zainteresovan za „kancelarske izbore“, a predsednički za njih – ne postoje.

KORAK DAljE: Sociolog Đorđe Vukadinović (Pres klub, ponedeljak 29. septembar) smatra da se dve opozicione partije koje ne učestvuju na izborima – DSS i G17 plus – nalaze u nezavidnoj situaciji, budući da je DS sa DOS-om raspisivanjem predsedničkih izbora preuzeo inicijativu, tako da se sada ove dve stranke nalaze korak dalje od parlamentarnih izbora za koje se inače zalažu.

Demokratska stranka Srbije najavila je da će 6. oktobra početi prikupljanje potpisa podrške za izglasavanje nepoverenja vladi Srbije i za raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora. To neće biti narodna inicijativa, čiji je postupak definisan zakonom i vremenski ograničen, već neka vrsta javne ankete na 700 punktova širom zemlje, pokušaj organizovanja širokog mekog vanparlamentarnog pritiska. Ova stranka ostaje pri stavu da je jedini mogući izlaz iz krize u kojoj se Srbija trenutno nalazi u prevremenim parlamentarnim izborima, da svaki dan produžavanja roka za raspisivanje izbora zemlju uvodi u dramatičniju krizu, ali da to kada bi prevremeni parlamentarni izbori mogli biti raspisani zavisi od građana, prilika u parlamentu i u vladi Republike Srbije. DSS procenjuje da se DOS nalazi u fazi raspadanja. Koštunica je očito bio veoma uzdržan kada ga je profesor Mićunović pozvao da se kandiduje ili mu da podršku. DSS verovatno neće napadati Mićunovića lično, ali je prilično očito da će raditi na terenu u korist vanrednih parlamentarnih izbora.

Rizik za partije koje bojkotuju izbore jeste u tome da se aktivisti demotivišu, da simpatizeri odu za drugim atrakcijama i dilemama. Velimir Ilić iz Nove Srbije najavio je predsedničku kandidaturu i pored predviđanja da će mu samom biti prilično teško. Odluka je doneta pod pritiskom lokalnih odbora po logici: ili da nešto radimo ili da se rasturamo.

Izvesno je da će uslediti različita glasanja o poverenju. DSS će podneti inicijativu za smenu vlade, a ako radikalska inicijativa dođe prva na red, glasaće za nju.

Poslanici Socijalističke narodne stranke o kojoj se špekulisalo da predstavlja „rezervni rezervoar“ najavila je da će glasati za smenu Vlade Srbije kada inicijativa Srpske radikalne stranke dođe na dnevni red Skupštine Srbije. Pre toga doći će na red glasanje o predlogu za smenu Nataše Mićić za koju je potrebna većina prisutnih poslanika. To je za opoziciju lakši slučaj nego glasanje o poverenju vladi za čiji je uspeh potrebno sakupiti apsolutnu većinu od 126 poslanika. Vladajuća garnitura, međutim, prilično samouvereno stavlja do znanja da u skupštini ima većinu, da ta većina neće biti poremećena ni posle primene odluke Ustavnog suda o vraćanju mandata.

U TROJANA KOZJE UŠI: Pokazuju se kao prilično klimave pretpostavke da će neprijatne afere biti zabašurene novom demonstracijom nategnute skupštinske većine i tako što će jedno vreme da se priča o predsedničkim izborima, o tome da li će oni uspeti ili neće, ko će se kandidovati a ko neće, ko će koga podržati, itd. Naprotiv. Vladajuća većina pokušava da nekako zabašuri skandal sa karticom Nede Arnerić konstatacijom da je propušten „rok odmah“ za proveru kvoruma. Onaj niški advokat na čelu administrativnog odbora ni ne trepnuvši kaže da je stvar pravno perfektna. Kad je zapisnik verifikovan. Međutim, ima glasova (Branko Pavlović u „Danasu“) koji govore o slabom pravnom znanju čuvara zakona Nataše Mićić i o tome da ne može biti govora o tome da se očito nezakonita odluka Skupštine ne može poništiti. Posle poslanika DHSS-a koji izjavljuje da nije bio u sali tokom glasanja o guverneru, sada i Socijalistička partija, koja je sa zakašnjenjem dobila listing poslanika koji su glasali, tvrdi da su dvojica njenih poslanika bili u prostorijama poslaničkog kluba, a ne u sali. Problem je u tome što zbog te odluke kredibilitet guvernera Narodne banke može biti ugrožen i što to pre ili posle može rezultirati gubitkom poverenja. Za sada to nije slučaj. Eventualna odluka o poništenju skupštinskog glasanja morala bi da sadrži i neku pod-odluku o naknadnom verifikovanju odluka koje je ta institucija u međuvremenu donosila.

Za opoziciju nema ništa zgodnije od skandala tako zabašurenog da se sudara sa zdravim razumom. Izgleda da će predsednička kampanja preneti raspravu o legitimnosti parlamenta, daljinskim glasanjima i o tome da su u cara Trojana kozje uši na veliki broj predizbornih skupova.