Kako se kalio „Knjaz“

„Sad nam je lakše, neće nam gazda biti ujka Sem, nego naš dečko, naš Vlade Divac“, oduševljeno je u petak 10. oktobra, oko podne, novinara „Večernjih novosti“ dočekao podizač rampe na ulazu u aranđelovačku punionicu mineralne vode „Knjaz Miloš“, pošto je upravo tada saznao radosnu vest da je Upravni odbor pristao da se „Knjaz“… proda poznatom košarkašu NBA.

„Ako ne budemo ovde znali da pobedimo interese američkog kapitala, onda to nećemo znati nigde u Srbiji“, izjavio je (prema agenciji Beta) u četvrtak 9. oktobra predsednik Granskog sindikata metalaca Nezavisnost Dragan Matić u Smederevu, ubrizgavajući klasni adrenalin pred „konačni obračun“ srpske radničke „raje“ sa omrznutim ujka Semom, oličenim ovog puta u američkoj kompaniji US Steel, koja je ove godine kupila gotovo uništenu srpsku železaru.

Ove dve izjave jesu neka vrsta paradigme trenutnog pozicioniranja srpskog društva. Na prostoru od samo nekoliko desetina kilometara, koliko ima od Aranđelovca do Smedereva, na izmaku treće godine tranzicije, sakupio se sav jad i čemer ekonomske pameti prosečne srpske „radničke klase“, čija (godinama usađivana) ksenofobija uporno nadjačava svaki pokušaj reformske evolucije. Dokapitalizacija punionice „Knjaz Miloš“ i sindikalni zahtevi za povećanje zarada u smederevskoj Čeličani odslikavaju bez ikakve senke ekonomske stereotipe i zablude prosečnog građanina Srbije, koji o kapitalu (kao svaki priučeni samoupravljač-marksista) misli sve najgore a tranziciju doživljava isključivo kao „bolji život“, bez obaveze da i sam tome doprinese povećanim angažmanom na radnom mestu.

DIVAC VS. COCA COLA: Danima su iz Aranđelovca odzvanjali nacionalni talambasi kako „radnička klasa“ „Knjaza Miloša“ neće ni za kakve pare da se proda stranom kapitalu koji bi doneli strateški partneri Koka-Kola, Danone i Nestle, nego isključivo hoće da radi za „našeg dečka“ Vladu Divca. Jedno vreme podrška takvim zahtevima stizala je od političara populista i novokomponovanih ekonomskih patriota, koji su se naprasno ućutali pošto ih je američki ambasador Vilijem Montgomeri uljudno „zamolio“ da prestanu da „ispiraju usta“ Koka-Kolom i US Steelom.

Slučaj „Knjaz Miloš“ (a uz to ime stalno se dopisuje, valjda zbog inercije nacionalnog ponosa, da je to „najveći proizvođač mineralne vode i sokova na Balkanu“) dugo je zaokupljao pažnju patriotski nastrojene javnosti da bi na kraju bio okončan dogovorom (!!!) Vlade i rukovodstva fabrike po kome Divac kroz proces dokapitalizacije postaje većinski vlasnik (51 odsto) tako što će kupiti nove akcije koje će ta firma emitovati u vrednosti od 55 miliona plus 550.000 evra (to je onaj jedan procenat). Osim toga, Divac će imati obavezu koju je letos propisala Skupština akcionara, da obezbedi godišnju stopu rasta proizvodnje od 15 odsto i izvoza 20 odsto, da u narednih pet godina ne sme da menja osnovnu delatnost i ne sme da proda firmu, a moraće na Berzi u narednih godinu i po dana da otkupi po garantovanoj ceni 41,2 odsto akcija „Knjaza Miloša“ koje ima državni Akcijski fond i 16,7 odsto akcija koje u svom vlasništvu imaju mali akcionari (uglavnom penzioneri). Podrazumeva se da za 1700 zaposlenih treba da obezbedi bar julski prosek zarada od 27.000 dinara. Takvim dogovorom i Vlada i menadžment „Knjaza Miloša“ delimično su odstupili od ranijih stavova: Vlada je odustala od ideje klasične privatizacije sa strateškim partnerom, a menadžment od manjinske dokapitalizacije.

Mnoga pitanja, međutim, ostaju i dalje bez odgovora. Možda i zato što se čitav posao prodaje „Knjaza Miloša“ obavlja modelom pogodbe za koji ugledni ekspert za strana ulaganja Milan Kovačević kaže da je lošiji od modela javnog tendera. Tender je transparentniji, tim modelom može se postići veća cena i pronaći pravi strateški partner, smatra Kovačević.

Za sada, na primer, ostaje nejasno zašto je 10. oktobra o dokapitalizaciji odlučivao Upravni odbor „Knjaza Miloša“, a ne Skupština akcionara, kako su inače najavljivali ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović i direktor Radenko Marjanović.

Mnogo više prašine, međutim, podiglo se oko navodno misterioznih finansijskih partnera Vlade Divca koji s njim ulaze u kupovinu novih akcija „Knjaza Miloša“. Prvo je ministar Vlahović izjavio da „s Divcem dolazi nekoliko američkih kompanija koje nisu veličine Koka-Kole, ali su mnogo veće od ‘Knjaza Miloša’“. Zatim je direktor Radenko Marjanović rekao „da rukovodstvu fabrike nije poznato koje su to strane firme“, da bi onda demantovao „zlurade informacije da iza Divca stoji nekoliko američkih kompanija koje na ovaj način žele da osvoje tržište. Ni slučajno. Divac je pravi i jedini vlasnik. Zabuna je nastala jer je Divac ušao u posao s dvojicom svojih prijatelja, biznismena iz Amerike koji će biti vlasnici neznatnog broja akcija a svojom stručnošću će pomoći u velikom proboju ‘Knjaza’ u svet. Već imamo procenu da će naša voda osvajati i američko tržište“, rekao je direktor Marjanović („Večernje novosti“, subota 11. oktobar). Još se, međutim, nije ni osušilo olovo na stranicima „Novosti“, a Marjanović dan kasnije priča novu priču i preti: „Divac je ovde nepoželjan ako je Koka-Kola iza njega. Mi nećemo potpisati ugovor dok se to ne proveri i utvrdi prava istina“ („Blic“, nedelja 12. oktobar).

„Proveru“ je neki dan ranije zahtevao i Institut G17. Saradnik tog Instituta Dušan Pavlović tražio je da se utvrdi poreklo novca, odnosno da se istraži da li možda američki prijatelji Vlade Divca kupuju „Knjaz Miloš“ prljavim kapitalom. Ovaj zahtev usledio je posle informacije koja se pojavila u javnosti da se iza jedne od tih firmi krije ABS Holding International Group, kompanija sa predstavništvima u Moskvi, Njujorku, Limasolu i Beogradu. Kasnije se ispostavilo da je predsednik te kompanije i funkcioner sportskog društva Partizan Nenad Popović zapravo samo lični finansijski konsultant Vlade Divca. Inače, ABS kao „srpsko-rusku firmu“ koja je učestvovala (ali nije pobedila) u ponudi za dokapitalizaciju Somboleda spomenuo je i Branko Popović, direktor somborskog proizvođača sladoleda. ABS se u nekim specijalizovanim časopisima reklamira i kao proizvođač ekskluzivnog nameštaja.

Prema informacijama koje su bile dostupne redakciji „Vremena“, Vlade Divac jeste veći finansijski partner u kupovini „Knjaza Miloša“, a ostali partneri su firme iz Sakramenta, grada iz kojeg je Divčev košarkaški klub „Sakramento“. Ostali detalji biće verovatno poznati uskoro. Divcu je, naime, savetovano da vrlo brzo u Beogradu održi konferenciju za novinare i tako s jedne strane predupredi „zlurada“ nagađanja čaršije, a s druge strane rasprši zablude i iluzije aranđelovačke „radničke klase“, koja živi u uverenju da je on balkanska verzija Robina Huda, koji otima od bogatih i glupih Amerikanaca i deli siromašnim Srbima. Kardinalna greška takve vrste razmišljanja jeste što bi Divac u ulozi Robina Huda zapravo otimao pare od sebe samog, a ako bi baš hteo da baca novac, onda bi mu više pristajala uloga majke Tereze. Sumnjam da bi neko ko je prolio tone znoja na parketu tek tako pristao da razbacuje „zelembaće“.

RADNICI VS. KAPITAL: Činjenica da je Vlade Divac sve vreme pregovora uporno insistirao na većinskom vlasništvu ukazuje da je radeći u Americi naučio lekciju o profitu, što sluti da će svojom budućom punionicom mineralne vode u Aranđelovcu upravljati (na veliku žalost tamošnje „radničke klase“) kao i svaki kapitalista iz Amerike, odnosno isto onako kako bi to činila Koka-Kola ili Nestle.

Ili bar jednako žustro i „diktatorski“ kako sindikati optužuju Tomasa Kelija, generalnog menadžera smederevske železare US Steel Serbia, odnosno (kako mnogi nostalgično podsećaju) bivšeg Sartida. E, taj Keli izgleda da se ovih dana grdno zamerio obožavaocima lika i dela čuvenog socijaliste Dušana Matkovića, takođe bivšeg generalnog direktora Sartida. Matković je u Miloševićevo vreme, čim u neradu ogrezla „radnička klasa“ izgovori „š“ misleći na štrajk i tražeći veće plate, trčao u Marjanovićevu vladu po džakove para kako bi smirio socijalne strasti u Smederevu. Čini se da Tomas Keli nema taj problem, a izgleda da ne poznaje ni premijera Živkovića, pa je „radnicima“ u Železari kad su zapretili štrajkom tražeći veće zarade, poručio da će imati veće plate jedino ako budu više radili. Zapravo, Amerikanac je to rekao s mnogo više kapitalističke ljupkosti – kad dostignu profitabilnost, radnici mogu da očekuju rast zarada.

Čim je spomenuo profit, Keli se suočio s probuđenom klasnom svešću „cveta srpskog radništva“ koje je krenulo da ga opanjkava kod nadređenih šefova kao diktatora i tabadžiju (koji bije svoje najbliže saradnike) i tužaka kod ambasadora SAD u Beogradu Vilijama Montgomerija. Usput je od srpskog premijera Živkovića u najboljem maniru ZUR-ovske (Zakon o udruženom radu) retorike zatraženo da sindikatima dostavi ugovor kojim je US Steel kupio Sartid i tako „ispravi nepravdu nanetu zaposlenima koji vredno i naporno rade ispunjavajući sve postavljene zadatke“. Sukob Samostalnog i sindikata Nezavisnost sa menadžmentom US Steel Serbia otkrio je, nažalost, s koliko inferiornog primitivizma i provincijalne arogancije nastupaju predstavnici sindikalnih centrala u tako važnom poslu kao što je nova vrsta zastupanja interesa radnika u dijalogu s poslodavcima.

Sukob je počeo najavom da će 2. oktobra biti organizovan jednosatni štrajk upozorenje, s pretnjom da bi 14. oktobra mogao da se pretvori u generalni ukoliko menadžment ne ispuni zahtev sindikata da se nadnice radnika povećaju bruto 55 dinara po satu (ili neto 38 dinara po satu), odnosno oko 50 odsto na mesečnom nivou. Svima koji su se izjasnili za jednosatni štrajk upozorenja, Tomas Keli zakazao je preko fabričkog Informatora vanredni remont postrojenja, zahtevao proizvodnju čelika u Smederevu kojom će se zadovoljiti proizvodnja 12.000 tona belih limova u Šapcu i ponudio rast nadnica od 33 dinara po satu bruto (ili 23 dinara po satu neto), što je na mesečnom nivou rast zarada od 26 odsto.

Potpredsednik Granskog sindikata Nezavisnost u US Steel Serbia Mileta Grujančić poručio je radnicima „da ne strahuju, ne podležu pritiscima, provokacijama i dezinformacijama jer imaju maksimalnu zaštitu reprezentativnih sindikata i šire javnosti“. Sukob sindikata i američkog kapitala u Železari idealna je prilika za sve vrste populista, ali „šira javnost“ ostala je nezainteresovana, valjda zbog sugestija ambasadora Montgomerija. Pošto se posle jednosatnog štrajka menadžment US Steela nije previše uzbudio, sindikati su upozorili da rukovodstvo koncerna „nije svesno požara koji se razbuktava“, na šta je Keli ponovo u fabričkom „Informatoru“ poručio: „Da bismo izbegli dalje zabune, naša ponuda je uvećanje zarada odmah za 26 odsto, a kada kompanija ostvari profit, podelićemo ga s vama.“ Na lokalnoj televiziji Keli je još rekao da Čeličana svakog meseca pravi gubitak od četiri do pet miliona dolara, da se koristi samo trećina kapaciteta i da je njena profitabilnost direktno vezana za povećanje proizvodnje. „S ovakvom proizvodnjom i iskorišćenošću kapaciteta ne mogu da se pokriju troškovi“, rekao je generalni menadžer US Steel Serbia i faktički zatvorio vrata bilo kakvim pregovorima.

Pošto se Tomas Keli nije odazvao ni pozivu da pregovara o minimumu rada u vreme štrajka, sindikalisti su ga prvo optužili za „odsustvo industrijske kulture“, a kad su shvatili da je vrag odneo šalu, u Smederevu je hitno održan seminar „o štrajku kao načinu sindikalne borbe“. Na tom seminaru čuo se već citirani istorijski poziv lidera srpskih metalaca Dragana Matića: „Ako ne budemo ovde znali da pobedimo interese američkog kapitala, onda to nećemo znati nigde u Srbiji.“ Nije poznato da li je u kuloarima seminara bilo reči i o psihološkoj propagandi, tek sindikalni prvaci odlučili su da se posluže i tračevima kao vidom sindikalne borbe, pa su Kelijevom kolegi, inače direktoru US Steel Košice Džonu Gudišu poslali pisamce u kome ga „olajavaju“ za navodnu tuču s najbližim saradnikom. Tim povodom Keli je u spomenutom razgovoru za lokalnu televiziju izjavio da „voli tračeve i način na koji se šire“, a Džon Gudiš poručio je iz Košica sindikalnim prvacima u Smederevu da su nevaspitani i arogantni. „Prekršili ste dogovor o držanju pregovora u tajnosti i započeli javnu kampanju kako biste diskreditovali kompaniju i njeno rukovodstvo. Naša je snažna želja da i u Srbiji postignemo rezultate kakve beležimo u postizanju sporazuma sa radnicima u Americi“, poručio je Gudiš. Ko nije shvatio poruku a pravi strategiju da pobedi američki kapital, morao bi bar da pročita nešto literature o ishodima pregovora američkih poslodavaca i sindikata u poslednjih pedeset godina.

Zatim je usledilo novo saopštenje dve sindikalne centrale u kome se radnicima poručuje „da se ne plaše pretnji koje im upućuju menadžeri u fabrici“.

A u ponedeljak (13. oktobar) oglasio se Granski sindikat metalaca Nezavisnost najavom generalnog štrajka za sledeći dan jer su propali pregovori o zaključivanju pojedinačnih kolektivnih ugovora i povećanju zarada. „Na taj način US Steel dovodi u pitanje celokupnu bezbednost Železare i postrojenja ‘Beli limovi’ u Šapcu“, kaže Nezavisnost. U utorak 14. oktobra mediji su javili da je u US Steel Serbia počeo generalni štrajk.

Na ovom mestu treba se vratiti u Aranđelovac. Bez namere da se uplaši „Vlade nacionale“, sada je trenutak da se postavi pitanje: da li trenutno obožavani i slavljeni „naš dečko“ Vlade Divac može u Aranđelovcu kroz izvesno vreme i ukoliko postane vlasnik „Knjaza Miloša“ doživeti sudbinu smederevskog US Steel Serbia? Trenutno gledano, reklo bi se da ne može jer su razlike između punionice vode i Čeličane velike: prosečne plate u Aranđelovcu su 27.000 dinara, a u Smederevu 10.000 dinara; u Aranđelovcu se radi punom snagom, u Smederevu jedva sa trećinom kapaciteta; sirovine u Aranđelovcu za sada ima u ozobilju, a u Smederevu se uvozi po visokoj ceni….

Za pravljenje profita nije, međutim, najvažnija ta vrsta razlike. Važnije je utvrditi da li je Aranđelovac u mentalnom i smislu radne etike i industrijske kulture radnika hiljadama milja udaljen od Smedereva. Nažalost, čini se da ta razdaljina i nije toliko velika. Ako se istraže, što nije teško, uspešni poslovni rezultati „Knjaza Miloša“ pre 2000. godine može se zaključiti da oni nisu isključivo zasluga ni marljivih radnika ni poslovno sposobnog menadžmenta. Čak i sam direktor Radenko Marjanović priznaje da petina vrednosti fabrike (desetak miliona evra) počiva na bankarskim pozajmicama iz devedesetih godina koje će Vlade Divac morati da vrati. U Aranđelovcu takođe nije tajna da su „Knjaz Miloš“ i direktor Marjanović svoje poslovne pozicije pre 2000. godine nadograđivali kao izdašni darodavci Slobodana Miloševića i njegove Socijalističke partije.

Zato ono što američkom kapitalisti koji se zove Vlade Divac treba stalno da bude pred očima jeste naizgled srceparateljna izjava jedne patriotski egzaltirane radnice „Knjaza Miloša“. „Navijali smo za Divca i na parketu i sada u biznisu. On je uvek pobeđivao. Nadamo se da će pobeđivati i sa našom fabrikom“, rekla je sva ushićena (prema svedočenju reportera „Večernjih novosti“) Radmila Stefanović, radnica sa 30 godina staža.

Čijom, bre, fabrikom?