Odbrana i poslednji dani

Od svih mogućih kombinacija – pada Nataša Mičić a ne pada Vlada, padaju i Vlada i Nataša, ne pada niko, možda samo ministarka Rašeta, ima izbora, nema izbora, ima DOS-a, nema DOS-a – srpski parlament odlučio se prošlog utorka, posle devet sati čekanja, da sve bitne odluke odloži za još dva dana, a možda i na duži period. Ko je odlučio da se rasprava o poverenju Vladi i predsednici Parlamenta pomeri za još 48 časova, može se samo naslućivati jer se prošlog utorka u Skupštini ništa zvanično nije brojalo, samo se sedelo i špekulisalo.

Iz svega što se zbivalo po skupštinskim hodnicima bilo je jasno da vladajuća koalicija tog dana nije bila u stanju da obezbedi većinu i, kako je najavljivala, prosto oduva sa dnevnog reda raspravu o poverenju. U trenutku prekida sednice koja praktično nije ni počela, nije se nazirala jasna ideja šta će se ovim odlaganjem postići. Postalo je jedino jasno da smo se definitivno približili parlamentarnim izborima i da je samo pitanje meseca kada će se oni održati. Možda vlada i preživi prvi sledeći četvrtak, ali onda dolazi neki novi, dolazi glasanje o budžetu, a sa tako tankom većinom moguće je okliznuti se i na nekom manje klizavom terenu od onog budžetskog.

Manevar DOS-a da poživi još malo priključen na aparate za veštačko disanje postao je nešto prozirniji tek nekoliko časova pošto je u skupštini saopšteno – nastavljamo u četvrtak. Ideja je da sednica započne, zatim da se rasprava o Vladi odloži na neodređeno vreme, dok ne prođu predsednički izbori, a u međuvremenu da se raspravlja o nečem drugom. Ostaje da se vidi kako će na sve to reagovati i opozicija.

BERZA RADI: DOS, dakle, ide na popravni, a ta dodatna dva dana (i noći) berza poslanika na kojoj se trguje kao nikada do sada nastaviće da radi – vlast će nastojati da nekako ponovo namakne većinu za produžavanje života Vladi koja već dugo obećava da će postati bolja, ali objektivno nije daleko stigla. Opozicija će nastaviti da priča kako je sve već gotovo i kako je vladajuća koalicija izgubila legitimitet i pravo da vlada. Socijalisti i radikali koji imaju iskustva kako se ovakve situacije mogu rešiti, pomalo zlurado kažu da Vladu može spasiti samo ministar finansija Božidar Đelić, ako odreši kesu i omogući da se „zadovolje“ neki nezadovoljni poslanici. Verovatno iz istih krugova potekla je prošlog utorka u skupštinskim kuolarima gotovo neverovatna priča da je cena jednog mandata prešla sumu od 250.000 evra.

U trenutku kada ovaj broj „Vremena“ bude bio na kisocima (četvrtak 16. oktobar) poslanici će ponovo biti u skupštinskim klupama, a sve kombinacije (pada – ne pada, izbori – ne izbori) ponovo su u igri. U međuvremenu, veliki u DOS-u pokušaće još jednom da priprete malima da više ne zatežu i objasne im kako je za njih bolje da ne ruše Vladu. U protivnom mogli bi da odmah dobiju izborne uslove koji liče na giljotinu – sa cenzusom od pet odsto, posle čega će najverovatnije prestati da postoje. Naravno, pod uslovom da novi zakon uopšte ima ko da usvoji jer jedna od opcija u igri je i raspuštanje parlamenta.

Malo je falilo pa da 14. oktobar bude proglašen i za novi Vidovdan. Državna delegacija se tog dana spremala da krene u Beč gde je počinjala nova bitka za Kosovo, a uoči puta tražen je i dobijen blagoslov od patrijarha (oni iz Prištine tražili su još ranije blagoslov od Holbruka i Kušnera). I dok se zvanična delegacija spremala za Beč, opozicija u Beogradu namerila je da ruši Vladu i smenjuje Natašu Mičić, predsednicu Narodne skupštine (nezvanično i predsednicu najveće srpske pijace na kojoj se kupuju i prodaju poslanici i mandati). Na sve to, i Sindikat lekara i farmaceuta Srbije, umesto da bude spreman da vida rane posrnulih u Skupštini, zakazao za isti dan protestno okupljanje upravo ispred zgrade Parlamenta.

„Vidovdansku atmosferu“ uoči 14. oktobra najviše je podsticao vođa srpske delegacije u Beču, premijer Zoran Živković, glasno razmišljajući o tome ko će, dok počinje nova bitka za Kosovo, ovde biti „vera a ko nevera“, ko će doći i postojati, a ko zakasniti na važnu skupštinsku sednicu, ili promeniti stranu. Premijer je nevernike prilično lako prepoznao u G-17, u partiji koja je samo nedelju dana ranije postala parlamentarna jer joj je prišao jedan poslanik iz redova DOS-a. Živković je primetio da G-17, koja inače nije učestvovala na izborima, postaje parlamentarna stranka tako što je kupila jednog poslanika i to baš uoči početka pregovora srpskih vlasti i kosovskih Albanaca. A taj jedan, po Živkoviću, možda je bio upravo Tačijev ili Rugovin čovek ubačen u srpski parlament što bi, već koliko sutra, moglo da znači i – nezavisno Kosovo.

Da je, opterećen tim vidovdanskim sindromom ponetim u Beč, mogao da makar jednim okom prati početak jesenjeg skupštinskog zasedanja na Drugom programu RTS-a, premijer Živković bi svakako, bar u jednom trenutku bio, najblaže rečeno, zblanut. Prenos je počeo tako što se novinar RTS-a tačno u deset izjutra smestio u stolicu Nataše Mičić i najavio da početak važne sednice kasni. Iako onaj iz RTS-a nimalo ne liči na najstarijeg poslanika u Skupštini Ljubišu Maravića (iz redova SPS-a) koji je u slučaju smenjivanja Nataše Mičić trebalo da preuzme vođenje sednice, pojavljivanje nepoznate osobe u stolici predsednice Skupštine na samom početku sednice (pogotovo za one koji su malo kasnili sa uključivanjem u prenos, ili ga pratili bez tona) moglo je da kod zagovornika opstanka Vlade, i samog Živkovića, izazove pravi šok.

UBEDljIV KVORUM: Po svemu sudeći, telefonska linija između Beograda i Beča ipak, je tog jutra bila prilično opterećena. Početak skupštinske sednice je kasnio više od devet časova uprkos više nego ubedljivom kvorumu, a u skupštinskim kuloarima govorilo se da DOS ne želi da počne dok se Živković ne vrati s puta i još jednom ne okupi svoj tim. Upućeni su tvrdili i da je premijeru već prilično dosadilo nagađanje sa malim strankama koje mu neprekidno postavljaju uslove oko rekonstrukcije kabineta i da je pomalo sit upravljanja Vladom koje sve više podseća na vožnju kamiona punog nitroglicerena po džombastom putu. Predviđalo se da bi Živković po dolasku iz Beča, ako vidi da drugačije ne ide i da plan o odlaganju rasprave o sudbini Vlade ne prolazi, mogao i sam da digne ruke od volana onog kamiona (koji je ionako prilično usporio) i odluči se za nove izbore. Radije nego da danima sluša radikale kako seire u Skupštini i grebu po svakoj nerasvetljenoj aferi (uglavnom su sve nerasvetljene) ili čitaju misli iz sabranih dela Vojislava Šešelja. Zatim su krenule priče da sve zapinje oko sudbine Nataše Mičić, da je njenu poziciju gotovo nemoguće odbraniti, da njen Građanski savez u tom slučaju hoće da za sobom povuče i Vladu. Zapinjalo je izgleda najviše oko Socijaldemokratske partije koju je u parlamentu deo dosovaca sve otvorenije ogovarao, pominjući da svojim zatezanjem oko Vlade odrađuje navodno posao – malo za G-17, malo za Kariće (mada Dinkić i Bogoljub Karić baš ne idu zajedno), a neretko je u te priče iz nekih razloga ulazio i Mobtel. Kasnije se zaista ispostavilo da će u predahu do četvrtka najtraženiji političar biti svakako Slobodan Orlić, lider socijaldemokrata. Na početku sednice još jedan dosovac, Dragan Rafailović iz DHSS-a, poslanik koji je priznao da je neko prilikom glasanja za guvernera Narodne banke zloupotrebio njegovu poslaničku karticu i glasao umesto njega, prijavio je da napušta vladajuću koaliciju „zbog opstukcije“ i odlazi u nezavisne poslanike.

U tih nekoliko časova čekanja da Skupština započne zasedanje, izvrtele su se sve moguće matematičke gimnastike i kombinacije opstanka i pada krhke Vlade. Jedino se nikako nije naziralo kako će ta Vlada, čak i da preživi ili odgodi glasanje u Skupštini, uskoro izaći iz pozicije stalnog šaha u kome je drže pre svega partije DOS-a. I kada će i da li će biti sposobna da se ponovo vrati mantri koju je i sama počela polako da zaboravlja – priči o reformama. Bilo je jedino jasno da se iz tog lažnog Vidovdana ne može izaći s previše stabilnom Vladom jer ona trenutno svoju „snagu“ izvlači isključivo iz proceduralnih začkoljica, a pati i od ozbiljnih moralnih senki na plućima jer predugo okleva da se odrekne ljudi koji rade isključivo za svoju budućnost. Taj 14. oktobar, uostalom, nije bio dan kada su se rešavali ozbiljni državni problemi u Srbiji, već pre (kako je to u poslednjem „Utisku nedelje“ primetio Dušan Janjić), „problemi partijica u DOS-u“.

ODSUTNA NEDA: Danima pre ovog skupštinskog zasedanja radile su punom parom i razne novinske kladionice. Tipovalo se, i to neumerno, ne samo na broj poslanika na jednoj i drugoj strani već i na to kako će se ko ponašati: hoće li Neda najzad doći sa puta, hoće li Bane ostati sve vreme u sali, koliko će dosovaca prići Labusu, ali i ko će iz „opozicije“ postati DOS-ov cvet u kosi ili Živkovićev MVP, da li će možda SPS na toj sednici dugoročnije rešiti finansijske nevolje i eventualno parama onih koji su Miloševića spakovali u Hag obezbediti finansiranje njegove odbrane, hoće li Nataša Mićić pristati da se žrtvuje zarad spasa Živkovićevog tima… Bilo je i onih koji su otvoreno sumnjali kako je svo to licitiranje mandatima samo jedna velika predstava posle koje više niko ne spominje Janjuševića i Kolesara, silne afere ili korupciju. I zaista, objavljivanje najnovijih rezultata istraživanja organizacije Transparensi internešnal koje je pokazalo da se SCG od 133 posmatrane države nalazi na 106. mestu po indeksu percepcije korupcije, u društvu nestabilnih zemalja sa previše prljavog novca i etiketom „nije baš previše preporučljivo investirati“, prošlo je ovde gotovo nezapaženo. Baš kao i podsećanje da su se u parlamentarnim plićacima, kako to primećuje dr Vladimir Goati, zaglavili zakoni o sukobu interesa ili dostupnosti javnih informacija, bitni za obuzdavanje korupcije.

Atmosferu koja je vladala uoči početka jesenjeg skupštinskog zasedanja upotpunjavali su i novinski naslovi poput – „Prodaja mandata“ ili „Ko da više“ i višemesečni neuspešni pokušaji da se tačno utvrdi koja stranka ima koliko poslanika u skupštinskim klupama. Politički analitičar iz Beograda Dušan Pavlović pokušao je pre nekoliko meseci da dođe do ovog podatka. Posle upornog, ali bezuspešnog traganja, rešio je da okrene stručne službe skupštine i tamo su mu rekli da, na žalost, takav podatak nemaju i da ga najverovatnije u glavi ima jedino tadašnji šef poslaničke grupe DOS-a Čedomir Jovanović. Odnedavno, tačan broj poslanika u parlamentu (i kome pripadaju), postalo je potpuno neuhvatljiva i dnevno promenljiva kategorija (nešto poput kursne liste) što je možda najbolje odslikao novi šef poslaničke grupe DOS-a Bojan Pajtić, gostujući prošle nedelje u „Kažiprstu“ na Radiju B-92. Pajtić je tada doslovno rekao: „Sinoć smo imali 129 sigurnih poslanika, ali ne znam kakva je situacija ovog jutra i da li je neko od poslanika noćas rešio svoje egzistencijalne probleme“. Pri tom je očito mislio na mogućnost da G-17, koju je optužio da kupovinom mandata želi da ubrza sopstveni dolazak na vlast, navodno nudi novac poslanicima DOS-a.

ZABORAVljENI LABURISTI: Uopšte, činjenica da je G-17 postala parlamentarna stranka i bez učešća na izborima (nešto ranije to je pošlo za rukom i SPO-u koji je na izborima učestvovao), izazvala je podosta moralnog zgražavanja (svi su zaboravili da u vreme izbora nisu postojali ni „laburisti“ kojih sada ima u Skupštini), i kritika na račun Ustavnog suda Srbije koji je u maju odlučio da mandati pripadaju poslanicima i da su ovi slobodni da s njima raspolažu kako žele. Pa i da promene stranku ako procene da im to odgovara. Ulazak u parlament stranke koja nije učestvovala na izborima (iako je imala udeo u pobedi opozicije), ne daje baš najbolju sliku o srpskom parlamentarizmu i vuče na zaključak da je to igranje s voljom birača. Ali o igranju s voljom birača vredelo je misliti mnogo ranije, još onda kada je u jednom danu mandat oduzet tridesetorici poslanika DSS-a, stranke koja je učestvovala na izborima. To je bilo neuporedivo ozbiljnije kršenje parlamentarnih pravila igre, baš kao i pokušaj da se važne odluke usvajaju tako što se glasa iz Grčke ili Turske i zloupotrebljavaju poslaničke kartice.

Stvari s parlamentom dodatno su se zakomplikovale i posle tvrdnje predsednika GSS-a Gorana Svilanovića da Bogoljub Karić kontroliše više narodnih poslanika nego velike stranke poput DS-a ili DSS-a. Posle te izjave šiknuo je čitav gejzir različitih komentara i razmišljanja o tome koliko krupni kapital, prljavi novac iz Miloševićevog vremena, ili neko treći, preko parlamenta pokušava da betonira svoje pozicije u društvu. U tom licitiranju pomenuti su mnogi srpski biznismeni. Na to se kasnije nadovezao i Mlađan Dinkić koji je tvrdio da parlament kontrolišu zapravo oni koji su se obogatili na švercu duvana, droge i oružja, kao i ljudi koji nisu ni biznismeni ni članovi stranaka. Zatim se oglasio i predsednik reformista Vojvodine Miodrag Isakov koji je nešto pomerio ugao gledanja o odnosima krupnog kapitala i politike. Prema njegovom mišljenju, prilično je naivno uverenje da danas neko kontroliše i kupuje poslanike koji ionako ne odlučuju ni o čemu jer parlament nije mesto odlučivanja. Krupni kapital, po Isakovu, kupuje danas u Srbiji nešto drugo – političku moć – a to se čini tako što se preko novca kontrolišu neki ljudi iz vlade (u kojoj je Isakov jedan od potpredsednika), policije, sudstva, tajnih službi.

BRISANjE PRIJAVA: Priča o trgovini u Skupštini Srbije nije naravno, nova, niti je samo nekakav srpski izum. Za tim je posezao i Milošević kada mu je nedostajalo poslanika ili kada je želeo da smanji uticaj radikala u njihovim povremenim neposlušnim fazama. Otkidanje od radikala tzv. grupe Glamočanin, bilo je, po priznanju samih socijalista, jedan od izuzetno skupih poduhvata – isplaćivan u kešu i kvadratima. U svakoj većoj partiji zastupljenoj danas u parlamentu postoje ljudi zaduženi da brinu o drugim poslanicima, da sa njima povremeno popiju piće, vide da li zapinje negde oko posla ili stana, upisa deteta na fakultet, a možda i gotovine ako zafali. Nije tajna da su neke od novih poslaničkih grupa uvećavane tako što je pojedinim poslanicima nuđeno da odu iz matične partije, a da im se za uzvrat pocepaju krivične prijave koje su imali na vratu. Zna se i to da se ponekad stvari u parlamentu odrađuju na prilično „nevidljiv“ način. Ponekad je, na primer, dovoljno da se dvojica ili trojica „njihovih“ ubede da ne dođu na neko skupštinsko zasedanje (sasvim dovoljno da neka odluka prođe, ili ne prođe), dok ostatak njihove stranke glumi principijelnost i glasa u skladu sa javno proklamovanom partijskom politikom. Ponekad je, naravno, neophodno da se stvar odradi do kraja i glasa suprotno od proklamovane politike, ali takve usluge neuporedivo više koštaju. Na zatvorenim partijskim sastancima članstvu se kasnije objašnjava – morali smo tako, sponzora je sve manje, nas se ionako ne tiče previše taj njihov radiodifuzni savet, a njima mnogo znači.

Dušan Spasojević iz Evropskog instituta pri Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka (LSE), inače dobar poznavalac evropskih parlamenata, ističe u razgovoru za „Vreme“ da ovdašnje nevolje sa poslanicima, otvorena trgovina mandatima i prelasci iz stranke u stranku, proističu pre svega iz prevelikog broja partija na političkoj sceni. Tako nešto retko se događa u sistemima sa samo dve ili tri stranke iako se vredi prisetiti da je i Vinston Čerčil počeo kao konzervativac, zatim otišao u liberale i bio njihov ministar u vladi, da bi se kasnije vratio konzervativcima. Sličnih prelazaka u Engleskoj kasnije gotovo i da nije bilo, dok su u SAD pre nekoliko godina novine zabeleželi da je umro kongresmen – jedan od retkih koji je promenio stranački dres. Spasojević takođe podseća i na instituciju „partijskog biča“ koji postoji kod Engleza. Reč je o čoveku koji u parlamentu ima svoju kancelariju i nekoliko asistenata, koji obično nije previše eksponiran i zna sve svetle i tamne strane poslanika svoje partije. Zna ko od njih voli da popije, ko se švaleriše, uzima kredit ili kupuje nova kola. „Bič“ je zadužen da obezbedi poštovanje partijske discipline prilikom glasanja koje se kod Engleza ne obavlja preko elektronskih kartica (nemoguće je glasati iz Turske), već prolaskom kroz „za“ i „protiv“ vrata u parlamentu. Blerov „bič“ bio je nedavno na silnim mukama kada se glasalo o podršci ratu u Iraku jer su mnogi laburisti u tom trenutku prešli na stranu opozicije. Partija nema moći da oduzme mandat neposlušnom poslaniku i zameni ga drugim (članstvo u stranci najčešće nije regulasno na nacionalnom, već samo na lokalnom nivou), ali ga može dovesti u red time što mu neće pomoći da u okrugu u kome je izabran podigne novu školu, ili obnovi put, čime se umanjuju njegove šanse da bude ponovo izabran.

PARTIZAN-ZVEZDA: I politički analitičar Slobodan Antonić smatra da su česti transferi iz stranke u stranku i trgovina mandatima mogući samo u nestabilnim sistemima sa mnogo partija. „Kao što je poznato, iz Partizana se teško ide u Zvezdu, i obrnuto i tako nešto nikada nije previše popularno“, kaže Antonić. Sagovornik „Vremena“ se slaže sa tvrdnjom Mileta Isakova da se ovdašnjoj finansijskoj oligarhiji neuporedivo više isplati da „investira“ u političke stranke čiji su vrhovi zastupljeni u Vladi nego u poslanike koji odlučuju o malo toga. On, međutim, upozorava da bi zadržavanje postojećeg sistema u kome poslanici sami raspolažu svojim mandatima vremenom moglo da i njima „podigne cenu“.

Odluka ustavnog suda da mandati pripadnu poslanicima a ne njihovim partijama imala je, po Antoniću, efekat političkog zemljotresa jer je do tada čitav politički sistem počivao na sasvim drugačijoj logici. „Da je takva odluka došla dve godine ranije, na primer u maju 2001, ko zna kako bi danas izgledala politička scena Srbije. Đinđić je prilično rano nagovestio da će pitanje mandata biti otvoreno ako DSS krene da ruši njegovu vladu. Da je ta odluka došla ranije, ili bi Vlada brzo pala, ili bi Đinđić taktičnije i obazrivije ulazio u političke okršaje. On se relativno lako i brzo obračunao sa Koštunicom i Labusom i preuzeo sve važne poluge moći u društvu i stekao preveliko samopouzdanje.“

Istraživač iz Instituta društvenih nauka Vladimir Goati kaže u razgovoru za „Vreme“ da je Ustavni sud bio suočen sa izborom dve loše opcije – da podrži bahatost partija u raspolaganju mandatima ili da afirmiše potpuno slobodni mandat koji pripada poslanicima. Sadašnja berza mandata koju je Goati u nekim intervjuima najavljivao još pre nekoliko meseci, mogla je možda biti sprečena da je u odluku Ustavnog suda bio ugrađen i stav da poslanik sam raspolaže mandatom, ali samo do trenutka dok ne promeni stranku. Tada se ne bi događalo da se u parlamentu pojave partije koje na izborima nisu učestvovale ili osvojile dovoljan broj glasova. O svemu tome, ističe Goati, sada je besmisleno i kasno raspravljati jer je odluka Suda postala konačna i ne može se menjati.

To što je ova odluka postala konačna kao da ne uzbuđuje previše mnoge šefove poslaničkih grupa i političare koji ovih dana otvoreno nipodaštavaju Ustavni sud i traže mogućnost da izvrdaju ono čega bi svaki ozbiljan politčar morao da se drži. Predsednik Ustavnog suda Slobodan Vučetić pravdao se prošle nedelje u jednom intervjuu kako odluka da mandati pripadnu poslanicima nije dovela do izneveravanja volje birača izražene na poslednjim izborima. Vučetić smatra da stranački transferi iz DOS-a ka G-17 ili SPO, ili prelasci od jednih ka drugim socijalistima, nisu problematični jer do sada nije bilo prelazaka od levica ka desnici, ili obrnuto. A trgovina mandatima, kaže Vučetić, nije problem Suda već moralni problem društva. Možda i nesvesno, predsednik Ustavnog suda je i sam napravio grešku dajući sebi za pravo da tumači pograme političkih stranaka, procenjujući šta su prihvatljivi, a šta možda neprihvatljivi stranački transferi. Teoretski, sasvim je moguće da se dogodi i ono što Vučetić za sada ne vidi kao problem, a što kolega Ljuba Živkov svodi u svom „Retrovizoru“ na (za sad) šaljivo pitanje – mogu li u parlament jednoga dana da uđu i skinhedsi sa dva do tri poslanika.

U Narodnu skupštinu odavno je prodrla logika da u politici siromašni nemaju gotovo nikakve šanse. Socijalisti su svojevremeno punili skupštinu svojim direktorima koji su u pauzama skupštinskih zasedanja ugovorali poslove. Danas dobar deo parlamenta čine oni koji imaju misiju da svoju političku moć upare sa ekonomskom i omoguće svojim (partijskim) prijateljima da na tom zajedničkom putu postanu još bogatiji. Oni su tu da u ime naroda (ali i u ime svojih prijatelja) otvore raspravu o nekom pitanju kada je to važno, da utiču na donošenje zakona, da jave na vreme kada se pripremaju novi zakoni… Tako nešto zbiva se u svim parlamentima na svetu, i sasvim je jasno da se mnoga zakonska rešenja očigledno prilagođavaju krupnom kapitalu, ali se sve to ipak zakonski reguliše i utvrđuju neka pravila igre. I nikome se ne dozvoljava da glasa iz inostranstva ili na sličan način potcenjuje i ismejava narodnu volju i ideju parlamentarizma.

Dušan Spasojević tvrdi da se kod nas preteralo sa obesmišljavanjem i banalizovanjem čitavog političkog sistema, što će se najbolje videti po broju apstinenata na prvima narednim izborima. U takvim situacijama najbolje se prepozna koliko je jedan politički sistem bolestan. „Ljudi, naravno, umiru i u SAD, i Engleskoj i Francuskoj, ali se tamo ne dešava da se neko napije na sahrani i počne da peva i veseli, zaboravljajući zašto se našao na groblju“, kaže pomalo ironično Spasojević komentarišući odsustvo pravila igre i otvorene trgovine u ovdašnjem parlamentu. Rđavi učinci takve prakse mogli bi da budu dugotrajni. Taljeran je svojevremeno govorio da je Francuskoj posle pada bonapartizma trebalo više od pedeset godina da povrati poverenje u republikanske ustanove.

Srpski problem broj jedan – povratak stabilnosti institucijama, rešavaće se nekom drugom prilikom, najverovatnije posle novih izbora. Svakako ne u četvrtak kada se poslanici ponovo okupe.