Saga o Đuri Mutavom

Rekao bi čovek da je sve to bilo tako jednostavno: Duća Spasojević zaključi da mu je potrebno još para, savetuje se sa Miloradom Ulemekom Lukovićem Legijom koji mu skrene pažnju na nekog debelog bizmismena, zrelog za otmicu i „vraćanje duga Otadžbini“ otelotvorenoj u nespornom liku novog Komandanta, više nego dostojnog naslednika pokojnog Arkana; onda združene snage „mafije i DB-a“ (Đ. Balašević) složno otmu čoveka, naplate otkup i sve je u redu… Operacija je bezbednosno pokrivena po Javnoj (Pažin, Gavanski) i Državnoj (Legija, Bracanović) liniji. Poruka uskoro postaje jasna i svako ko je u Srbiji neko počinje da razmišlja o potrebi da nešto donira Jedinici za specijalne operacije Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije: građevinske usluge, bilborde za reklame, TV minutažu, nameštaj za Kulu, novinske oglase. U te detalje Đura Mutavi nije ulazio jer nije bilo potrebe, ali je smatrao za shodno da istakne samouverenost Duće Spasojevića, uostalom solidno zasnovanu na logističkoj i političkoj podršci. Zašto bi se Duća brinuo? Javna i Državna su pokrivene; Voja Šešelj je na raspolaganju da opljune koga god mu se kaže; sponzori su više nego voljni da pomognu (da ih neko ne bi oteo za otkup); obezbeđene su čak i pitome novine za 150.000 maraka da objavljuju pažljivo složene izveštaje izvora pod kodnim imenom „Laufer“ i da – uz zdušnu pomoć Voje Šešelja, koji se dobrovoljno javlja da kao svoja saznanja širi ono čime ga Duća hrani – šire ciljane dezinformacije radi unošenja zle krvi i konfuzije. Sve je bilo najbolje u najboljem od svih mogućih svetova: razni miškovići i babovići, bajruševići i ostali plaćaju milione evra u strogo kontrolisanim torbama koje ronioci JSO-a vade iz Dunava; kupuju se auta, kuće i stanovi na sve strane, ne pita se šta košta. Odmori i rekreacije provode se po Parizu i drugim mestima za koje su Zemunci, Surčinci i ostali svetski ljudi čuli da su prava stvar. Tu i tamo se desi da naiđu na džombu na putu, kao kad su Duća i ekipa pali u Francuskoj po otmici Miškovića iz Delte, ali se i to sredilo – zahvaljujući predusretljivosti pravosudnih organa, naravno.

LOGISTIKA: Na osnovu tog Đurinog iskaza u istrazi – koji je nekako dospeo u javnost preko „Balkana“, pa ga sada objavljuje i NT – da se izvesti više zaključaka o atmosferi i podlozi na kojoj se cela ova saga odvija. Tu su manje važne one pravosudno relevantne informacije zbog kojih se Đura kvalifikovao za svedoka-saradnika: one mogu i ne moraju biti do kraja istinite, a time će se ionako baviti onih stotinak advokata odbrane; tu je važniji uvid u način života tih umetnika, psihološki kontekst u kome se sve to odvija, taj Skarfejs ugao. Tu su kućerine, „ferari“ i „puch“ („mercedes“ GL), drugi automobili za jednokratnu ili „borbenu“ („audi“) upotrebu, skupi zlatni satovi (Đura kaže da je Zvezdan Jovanović Zmija klepio jedan takav sat iz neke štek gajbe nakon atentata, kao akontaciju…), ribe sponzoruše, kajle i koka, Ceca i splavovi.

I patriotizam, naravno, kao „prvo utočište nitkova“ (Embrouz Birs). Još iz zlatnih vremena kada su Zemunci i Surčinci bili jedna firma, patriotizam je bio pokriće i svi su imali službene legitimacije Javne i Državne bezbednosti; ne samo Zemunci i Surčinci, da ne grešimo dušu: mnogi „žestoki momci sa vrelog beogradskog asfalta“ takođe. Neko je bio rezervista Državne bezbednosti (kao Andrija Drašković i Marko Milošević); neko rezervista JSO-a (mnogo njih); neko policije, a većina su značke i legitimacije imali ‘nako, po potrebi službe. Dobar deo njih bili su aktivni radnici unutrašnjih poslova iz ovog ili onog drugog Resora. Uz ta dokumenta oružje i sporni automobili išli su normalno i nesporno, što je uveliko olakšavalo operativnu bezbednost, kretanje po gradu, sedenje na „bezbednosno interesantnim“ splavovima i sličnim mestima. Imali su i posebnog majstora za zatamnjivanje stakala na automobilima, što je bilo veoma važno iz razumljivih razloga. Policijske tablice, plava rotaciona svetla i sve ostalo išlo je uz to kao normalno. A bilo je i kontakata, njuškanja i flertovanja sa političkim strankama na vlasti: kako onim tadašnjim tako i ovim sadašnjim i to od svih vrsta i da se ne gradimo naivni; sve je to počelo od leta 2000, kada se shvatilo da je Sloba gotov i da su novi vlastodršci na vidiku.

Iz takvog položaja sve je bilo lako i jednostavno; nije bilo tog iskušenja kojem bi se odolelo, jer je sve bilo besplatno. Da otmemo ovoga za pare? Nema problema. Da ubijemo onoga? Što da ne, tako je lakše. Umetnici su 5. oktobra razumeli ono što je njima bilo važno: da su im leđa pokrivena, a ruke slobodne, da su Zoranu Đinđiću prodali ciglu. Zašto bi se uzdržavali – osim iz umerenosti kojoj nisu bili baš skloni? Pažljiv čitalac iskaza g. Suvajdžića primetiće kako su ambicije eskalirale, kako se oprez gubio, kako je bezobrazluk bujao. Kada je „gospodin Čume“ (Ljubiša Buha, to jest) shvatio da je vreme da se poslovi ipak koliko-toliko legalizuju, Duća je bio uvređen: da šta je Čume pametniji od njih ostalih. Tu počinje rascep koji će na suđenju zaverenicima koje sledi kulminirati iskazima Čumeta, Mutavog i drugih svedoka saradnika.

Čume, naime, prelazi u asfaltere. Duća i Legija, međutim, drže se ambicioznijih poduhvata kakvi su heroin, otmice i stvaranje monopola nad celim podzemljem i to ubijanja konkurencije. Kokainski umovi rade na visokom broju obrtaja, sve je moguće jer Boga nema. Đura Mutavi objašnjava: pod izgovorom osvete za Arkana pobijena je galerija likova koji jesu ili nisu s tim imali veze, ali su svakako smetali Dući i Legiji u poslovima. Policija nije trepnula, između ostalog i zato što je takva vrsta ostavinske rasprave odgovarala svima („da se međusobno tamane, što ima svojih prednosti“, kako kaže Balašević): lakše je sa mrtvim nego sa živim počiniocima; što manje živih – to bolje. Ubistva su u toj podzemnoj čaršiji bila objašnjavana „državnim razlogom“, osvetom za Arkana (ispada na isto) i – uostalom – ko je imao šta da pita kad su crvenkapice umešane? Čiji je – uostalom – Legija najbolji drug?

DISCIPLINA: Đura Mutavi smatrao je za shodno i da istakne kako je policija bila u raspadu i kako je JSO bila jedina ozbiljna jedinica u MUP-u, što je zanimljivo subjektivno zapažanje učesnika u radnjama: nije njih bilo strah obične policije, dakle, nego poslovnih partnera koji bi mogli da promene stranu. Posle oružane pobune JSO-a, u novembru 2001, bilo je jasno da su i sa te strane zaštićeni: zar Bracanović nije postao zamenik načelnika Državne? Opet je sve bilo da ne može bolje biti, pa se pristupilo eliminaciji gospodina Čumeta – kao lošeg primera. Prvo su ga promašili, kaže Đura, jer su im se automatske puške s prigušivačima zaglavljivale (biće da su koristili podzvučnu municiju sa slabijim barutnim punjenjem, koja ide za prigušivačima); onda se g. Čume malo proredio i sklonio na Levant, odakle je počeo da se domunđava sa vlastima (za detalje videti izveštaj Koraćeve komisije), što je izazvalo određenu nervozu. JSO je u međuvremenu za Dućin račun digao u vazduh asfaltnu operaciju porodice Buha u spektakularnoj akciji; policija nije smela ni da priđe blizu, kao što se iste noći znalo u gradu i bez iskaza Đure Mutavog. Duća je posle objasnio da je to dobro, jer će sada vlast morati da brine hoće li i neki most odleteti kao Difens. Uostalom, Duća je već tada primetio da se „Vlada Srbije osilila“ jer – očigledno – hoće da stane u tanjir Legiji i njemu, hoće da revidira ono što Duća i Legija smatraju za „istorijski kompromis“ u smislu podele vlasti u Srbiji.

A Duća je taman bio uveo u red svoj deo izvršne vlasti u Republici Srbiji: Đura Mutavi svedoči da je disciplina u toj organizaciji bila na zavidnoj visini; da nije bilo „privatnog života“ i da je svako ko bi pokazao određeni stepen nezavisnog razmišljanja bio skraćen za organ kojim je razmišljao. Sve se radilo na naučnim osnovama, na need to know basis i bez primedaba. Duća je bio najpametniji, a Legija najmoćniji i tačka; šta ste više hteli? Nevladina organizacija Resor državne bezbednosti i njen JSO bili su u sigurnim rukama Bracana, Gumara, Zvekija i Leke. Para je bilo ko peska, znaći – svi puni ko brod, brate! Kad smo pobili sve što smo pobili, zašto ne bismo pobili i neke druge? Čedu? Đinđu? Novakovića iz „Poskoka“? Svilanovića? Duća Spasojević sistematski plaši „crvene beretke“, ali i ostale zainteresovane pričama strave i užasa: svi ćete u Hag! Izvesni spiskovi plasiraju se u izvesne novine, širi se slatka jeza od Haga, a srpski radikali terciraju na svakom koraku. Merkaju se mogući kandidati za preuzimanje vlasti posle mogućeg prevrata, uključujući i one koji su preli kao zadovoljni mačori u novembru 2001. Duća više nema kud, zafarbao se u ćošak kao Paja Patak i preostaje mu samo eskalacija političkog nasilja, u čemu ga podstiču i ohrabruju kokainski snovi, njegovi i Komandanta Legije.

Nije jasno samo zašto je ova vlast te kokainske snove posle 12. marta uzela zdravo za gotovo u svojoj propagandi tokom vanrednog stanja. Možda iz razloga nemirne savesti: da se s tom bandom raščistilo odmah, Zoran Đinđić bi danas bio živ. Ali ne: Legija je ostao heroj do 12. marta popodne; JSO je „Bog blagoslovio“ u novembru 2001, ali i pre toga, jer od 5. oktobra 2000. godine nema više izveštaja organa bezbednosti JSO-a (Bracanovića) o stanju u jedinici, izveštaja koji su za Slobine vlasti svakodnevno stizali na sto ministra, kao što su i pripadnici JSO-a bili pod stalnim merama kontrole, pa i tajne kontrole telefonskih razgovora; Legijin ideal – „da se svi useru od straha od nas“ – bio je postignut. Sada nema smisla da se neki prave blesavi: kao da se od početka golim okom nije video rukopis JSO-a u otmicama, ubistvima i ostalim operacijama; kao da ceo Zemun, uključujući i patrolu policije na dužnosti, nije iste noći znao ko je uradio Difens; kao da Legiju do samog nestanka nisu obezbeđivali aktivni radnici unutrašnjih poslova.

Ali, to ostaje za sud – ako ga bude zanimalo, to jest.