Što te nema

Na šalter pošte u Aranđelovcu, čim se objekat ujutru otvori, svrati pre nego što ode na posao jedan čovek, upitno podigne glavu i nemo pita „je l’ stiglo“, a poštanska službenica takođe nemo odmahne glavom kao da kaže „još ga nema“. I tako već deset dana – pismo kasni, „ujak“ se ne javlja. Ne znam da li se ova scena zaista i događala, ali sam siguran da ona više kao metafora opisuje trenutno stanje duha jednog dela stanovnika ove varoši nadomak Beograda.

Za razliku od Aranđelovca, u Beogradu se, na istu temu, odistinski i nimalo metaforički odbrojavalo: još pet dana, još četiri dana, još tri dana, još dva dana, još dan… a danas? „Danas slavni košarkaš Vlade Divac šalje zvaničnu ponudu za kupovinu većinskog paketa akcija firme ‘Knjaz Miloš’“. Tako su pisale beogradske novine u četvrtak 6. novembra. A generalni direktor aranđelovačke punionice mineralne vode Radenko Marjanović hrabrio je i sebe i radnike i srpsku javnost: „Jeste da ponuda kasni deset dana, ali je i dalje nestrpljivo čekamo.“

Sutradan, u petak 7. novembra direktor Marjanović je svakom ponaosob od sto novinara koji su ga zvali (po sopstvenom priznanju) ponovio da „odgovora nema“ i da će „možda sutra stići“.

Odgovor nije stigao ni sutra, ni prekosutra, ni u ponedeljak… U ponedeljak je direktor Marjanović izjavio da je „neobjašnjivo odugovlačenje poznatog košarkaša Vlade Divca da se izjasni o ponudi za kupovinu ‘Knjaza Miloša’. Sačekaćemo još nekoliko dana i ako do tada ne stigne konkretna ponuda uputićemo Divcu pismo sa zahtevom da se izjasni da li je odustao od kupovine ove firme“, izjavio je Marjanović agenciji Beta.

I dok u Aranđelovcu radnici lome prste od nestrpljenja i neizvesnosti, Vlade Divac i Sakramento su na NBA turneji po istočnoj obali Amerike gde su do sada zabeležili tri poraza (utorak 11. novembar), ali se ne može reći da Divac igra loše. Dakle, odmah treba odbaciti argument onih naivnih koji prostodušno veruju da Divcu radno mesto i trenutni posao ne dozvoljavaju da sedne i napiše, a zatim i pošalje, pismo kojim će potvrditi svoju ranije izraženu nameru da za 55 miliona evra kupi većinski paket akcija u firmi koja mu se tako otvoreno ponudila. Naime, radnici i menadžment „Knjaza Miloša“ već mesecima uporno ponavljaju da za poslovnog partnera i gazdu žele samo „našeg zlatnog košarkaša Vladu Divca“ i nikako neće nikakav drugi kapital, ni od Koka Kole, ni od Nestlea, ni od Danonea.

Višemesečno uzajamno poslovno koketiranje i iskazivanje biznis simpatija između „knjaza“ i „kingsa“ trajali su sve dok u SAD nije startovala NBA sezona i dok u Srbiji nije počela sezona uličnog bala vampira u organizaciji jedne od tri najveće sindikalne centrale. Dok je nagrađivan frenetičnim aplauzima navijača posle svakog precizno pogođenog protivničkog koša (jer treba opravdati svaki dobijeni milion dolara), Divac je osluškivao loše vibracije iz Srbije koje je tako strasno sa beogradskih ulica emitovao razgoropađeni sindikalni aktivista Milenko Smiljanić tražeći pred srpskim parlamentom zaustavljanje privatizacije i obaranje Vlade koja tu privatizaciju sprovodi. Osluškivao je Divac (i ne samo on) i sve one srpske političare koji, otvoreno ili potuljeno, podržavaju Smiljanićev zahtev i koji bi sutra pobedom na prevremenim parlamentarnim izborima i preuzimanjem vlasti mogli da ostvare tako izazovan populistički cilj da zaustave privatizaciju.

Nema sumnje da Vlade Divac voli Srbiju i da ona voli njega. U poslovnom svetu, međutim, odavno je poznato da se biznis i ljubav slabo rimuju. Poznato je, takođe, da je kapital veoma plašljiva zverka koja ne ide „tamo daleko“ gde neko preti da će da ga nabije na kolac. Zato se može dogoditi da će Divac i njegovi biznis partneri i dalje rado dolaziti u Srbiju na ćevapčiće i šljivovicu, ali tu radost neće deliti njegov/njihov kapital. To je, uostalom, diskretno ali veoma jasno proteklih dana i nagovešteno iz poslovnih krugova bliskih Divcu kao razlog za odugovlačenje pri dostavljanju ponude za kupovinu „Knjaza Miloša“.

Što bi bilo ko, pa makar se zvao i Vlade Divac, ulagao svoje pare i pare koje je među investitorima sakupio na svoj obraz u zemlju u kojoj se tako otvoreno populistički koketira sa sistemom jednakih stomaka, poznatijem kao socijalizam i traži zaustavljanje onoga što je Divac upravo želeo da uradi – da privatizuje (ili da kupi) jednu veliku srpsku firmu. Zašto bi Divac i investitori koji stoje iza njega rizikovali da ulože 55 miliona evra kupujući većinski paket akcija „Knjaza Miloša“ i da im kroz tri meseca neki novopečeni ministar tek izašao iz senke kaže „puj pike, ne važi“.

Na osnovu već spomenutih diskretnih nagoveštaja čini se da su Divac i njegovi biznis prijatelji povukli trenutno jedini pametan potez, „stali su na loptu“ procenjujući veličinu rizika mogućeg ulaganja i ćekajući rasplet situacije u Srbiji u kojoj će se, po svoj prilici, građani uskoro izjašnjavati da li ih reforme mnogo bole i jesu li za njihov nastavak. Za razliku od Divca, radnicima i direktorima „Knjaza Miloša“ se izgleda žuri, njima treba svežeg kapitala ma koliko se hvalili da su dobra i uspešna firma.

Ne treba isključiti ni mogućnost da je Vlade Divac samo uzeo sasvim mali predah, tako reći tajm aut, u kome sprema neku novu taktiku koju će izneti u obećanoj ponudi. A nama, emotivnim i biznisu nesklonim Srbima, taj se tajm aut učinio kao večnost i nezaslužena peta lična greška koju nam je Vlade Divac dosudio.

Ukoliko se, međutim, dogodi da Vlade Divac odustane od svog poslovnog interesa u Aranđelovcu, onda bi „Knjaz Miloš“ mogao biti prva žrtva populističke kampanje Saveza samostalnih sindikata i političkih snaga koje stoje iza te sindikalne centrale. To dalje znači (ako se teza dosledno razvije) da, ako im posao krene loše, radnici „Knjaza Miloša“ imaju pravo da zakucaju na vrata Milenka Smiljanića.

Tako mu i treba.