Da se odmah razumemo, mene neće biti sledećeg vikenda na nekom od beogradskih koncerata ovremešalog Jure Stublića, apdejtovane verzije onog raspevanog momka što, kako kažu usmeno predanje i jedan prevodilac-amater iz Holandije, „živi u Sesvetskom Kraljevcu i zovu ga Jura, i ako vas baš zanima on se dobro fura“… Neću prisustvovati tom nastupu koji će muzički prizivati Slatku Pticu Mladosti jedne novotalasne generacije iz onih istih razloga iz kojih bi mi bilo posve nezamislivo da se po ovoj košavi zamajavam odlazeći na koncert, štajaznam, ansambla za ranu srednjovekovnu HM muziku „Dip Parpl“. Razlog: taj inače dragi čovek već je odavno kreativno nepostojeći, vekovima je tek tezgaroški pevač samog sebe, ako razumete šta hoću da kažem. Slušati ponekad stare ploče je jedno, ali prisustvovati „živom“ nastupu jednog uveliko penzionisanog autora i inovativca nešto je sasvim drugo: to nije moja šolja čaja. Ta stvar sa podelom na „žive“ i „mrtve“, nije zgoreg naglasiti, nema veze s bilo čijom starosnom dobi, bilo onoga ko svira i peva ili onih koji slušaju: ta, Nil Jang je onoliko stariji od našeg Jure, a jošte je živ da sve pršti: samo tokom poslednjih desetak godina snimio je bar tri-četiri antologijska albuma, i još toliko onih koji su samo dobri. A sve to sa novim i svojim pesmama, dakako: taj božanski Kanađanin biblijske starosti ne ide okolo povazdan njanjajući Heart Of Gold i na kvarno mameći i suze i šuške od nostalgičnih hipija. Isto vredi i za Igi Popa, onog osedelog ludaka sa novim, razbijačkim albumom. Ili Pati Smit. Ili Darka Rundeka, uostalom.
Kako ovo, nažalost, nije muzička rubrika, možete mirno da zaboravite sve gore napisano. Ko je razumeo – shvatio je, za ostale je sve ovo tek ezoterija.
Dosta, dakle, okolišanja: u Beograd dolazi Jura Stublić, i sve (mi) se čini da neki ljudi ovde imaju silan problem s tim; avaj, ne iz razloga sličnih mojim gore navedenim, nego zato što je dotični gospodin autor i pevač one, jelte, strrrašne „domoljubne“ pesme E, moj druže beogradski, kojom se Stublić – čovek koji je u svojim davnim pesmama rado spominjao, recimo, Studio B i ostale simbole jednog Vertikalnog Beograda – po većinskom mnjenju naše ljupke charshije, pošteno obrukao i uključio se u ratno-nacionalističku propagandu zlog HDZ režima za vreme rata u Hrvatskoj u modnoj SMB sezoni jesen-zima 1991/1992, a sve je to Nama bilo i ostalo fuj, fuj, fuj, jer Mi smo bili i ostali „rokeri“ i pacifisti, i pevuckali smo na kamionima o tome kako ispod šlema mozga nema i kako je bolje guziti nego puziti, sve dok nas neki pametnjaković nije cinično upozorio da to obično, da prostite, ide nekako zajedno… Tako, samo primera radi, slušam pre neki dan muzičku emisiju Radio Pančeva, i u njojzi razgovor dvojice voditeljskih veterana koji, sve uz ispade blage ironije, nikako da se načude tome kako Jura S. ipak dolazi ovamo posle svega, sve pitajuć’ se – voditelji, ne Stublić – da li će nam tom prigodom otpojati i taj vrli song… Warum nicht? Imao je on i slabijih radova pa nikom ništa. Šalu na stranu, kad mu to rade oni koji bi – bar načelno tako izgleda – ponešto o ponečemu trebali da razumeju, šta li će mu tek uraditi ovdašnji kanibalski tabloidi, drečave novinolike tiskovine u kojima su kriptofašizam i otvoreni kretenizam stupili u srećan, nerazvrgljiv brak?!
Seća li se još neko ovde da je Anica Nonveje, decentna i prepametna muzička urednica Radio Beograda, te moronske i sramne ratne godine otpuštena sa posla samo zato što je u etar pustila ovu pesmu, i to uz komentar koji je (razložnošću, moralnošću, inteligencijom i stilom) odudarao od Zvanične Verzije? Potom je dotična dama javno ispljuvana preko svih tada kurentnih Rodoljubnih Pljuvačnica, i prigodno ritualno uvaljana u katran i perje. Eno je danas, beše li u Kanadi ili tako negde, bezbedno daleko od drugova beogradskih i ostalih. Ne, ne treba imati iluzija da to neko osim šačice večitih zabadala sa sumnjivim osećanjem za patriotizam još pamti, da to neko želi da pamti. Kao što ni o toj famoznoj Jurinoj Pesmi (koju smo mu, eto, „oprostili“, jer smo tako nepopravljivo duševni i dobri) niko ne želi ozbiljnije da razmisli, zato što bi takav Misaoni Proces mogao dovesti do pogubnih rezultata, razbivši u paramparčad jedan čvrsto ukorenjeni malograđanski konsenzus, onaj koji je sam fundament svetonazora naših ekstremnih umerenjaka: onaj po kome smo za sve što se onomad dogodilo „svi pomalo krivi“, kako su „bili naši, ali bili i Turci“ i sve već u tom stilu; pa onda, jakako, kad uprepodobljeni Sveto Marović ode u Sarajevo pa se tamo nešto malko izvini, onda taj malograđanski konsenzus zapišti da treba i to Sarajevo, majka mu stara, da se izvini „nama“ (za opsedanje i granatiranje Užica i Valjeva, valjda? ili šta?!), pa ne može to, bre, tako – mi se njima lepo izvinili što smo ih tukli, a oni nama neće da se izvine što smo ih tukli?! Kakvo nevaspitanje! Ima Kemal Monteno onaj vic koji vazda priča kad se povede žvaka o kojekakvim istinama, odgovornostima i pomirenjima, onaj u kojem miševi i slonovi igraju fudbal, pa ih slonovi načisto izgaze i upropaste, a posle se jedan slon pravda „izvinite što smo se malo gurali“, a miš veli „nema veze, i mi smo“…
A kakve to veze ima s Jurom? Ista je to priča, deco. Ta pesma može biti i ljigava i patetična i svakakva, ali je mnogo sluzavije kada mu zarad nje sole pamet oni koji dan-danas ne vide banalnu istinu da su njegovu zemlju napali neki ljudi u smešnim odeždama i još smešnijim šubarama – koji su, vidi vraga, uglavnom nadirali nekako baš iz ovog pravca?! – i kako su bezbrojni tamošnji mladići bili – hteli-ne hteli – po rovovima, vaistinu dolazeći u situaciju da se preko nišana gledaju s dojučerašnjim prijateljima. Za to smo vreme „Mi Osvešćeni“ u Srbiji mahom odbijali mobilizaciju i govorili kako „to nije naš rat“, i svaka nam čast na tome, ali – da li bi većina nas bila u mogućnosti da se tako olimpijski ponaša da je bilo obrnuto, da je nekakva hrvatska vojska nadirala ka Beogradu, sve trućajući o svom tisućljetnom Zemunu, for example?! Odgovor svi predobro znate, i zato treba spustiti samozaljubljeni nos Nadobudnih Ekvidistantičara: ne, nismo svi u onom vaktu bili u istoj situaciji; ne, nismo „svi podjednako krivi“; ne, nisu „svi sve napadali“, nego je Miloševićeva Srbija htela na silu da se teritorijalno proširi. A jedan ovdašnji šaljivdžija je Stubliću tada odgovorio „e moj druže zagrebački, eto nas kod vas u pljački“. Čovek je stil, šta ćete.
