Niko ne zna šta će se dogoditi na aukciji 22. decembra, te da li budući kupac hotela Park može izneti veoma brzu i veliku investiciju obnove hotela i pod kojim uslovima će neka nova vlada Srbije odobriti Novom Sadu da celu stvar pomogne svojim finansijskim učešćem i tako kvalifikuje grad za EP 2005. To je pokrenulo niz tračeva o tome koji je zapravo od političkih centara u Beogradu ili Novom Sadu na "na vezi" sa Grkom, a ko sa Batom – jer je Novi Sad posle afere Opačić postao veoma osetljiv na priče ove vrste
Neverovatno, ali istinito. Novi Sad, grad koga su još pre sto godina nazivali najlepšom varoši između Tise i Dunava, grad koji se diči gospodskom istorijom i evropskim navikama, grad koji podunavski turisti stalno ističu kao najpoželjniju destinaciju – nema nijedan hotel u kome se može pristojno prespavati – a približiva se Evropsko prvenstvo u košarci 2005. godine, do koga bi i vojvođanska metropola morala da pripremi bar 100 kreveta sa pet zvedica.
Ova okolnost poterala je još prošle zime gradsku vladu, sa mr Branislavom Pomoriškim na čelu, da pokrene nekoliko akcija kako bi u Novom Sadu neki od starih hotela bio bar adaptiran do najviše kategorije. U ovim hotelima bile bi smeštene košarkaške reprezentacije koje će na EP 2005 igrati u sportskoj dvorani poznatog novosadskog Spensa, kao i zahtevno, prateće društvo zvaničnika FIBE. No, sve te akcije sučelile su se, a i dalje se sučeljavaju, na jednoj strani, sa apsurdnim nedostatkom bilo kakvih ingerencija lokalne vlasti nad državnom ili društvenom imovinom na tlu grada, a na drugoj, sa ukrštenim lokalnim političkim i ekonomskim interesima, koji lako pokreću tradicionalnu mrzovolju Novosađana prema radikalnim urbanim promenama i spram navodno suviše okretnih političara, suviše bogatih dođoša i suviše agresivnih arhitekata. Jednostavno, dosada nije prihvaćena temeljna prepravka hotela „Varadin“ na Petrovaradinskoj tvrđavi, stavlja se pod sumnju pravna valjanost privatizacije i renoviranja hotela „Vojvodina“ u starom jezgru grada, a na pomolu je i izgradnja afere oko velike adaptacije i privatizacije najvećeg gradskog hotela Park. Da ovu priču počnemo od ovog poslednjeg slučaja.
Kad je gradski premijer Branislav Pomoriški video da privatni investitori nisu zainteresovani da u Novom Sadu do 2005. godine izgrade potpuno nov hotel sa pet zvezdica (a lično je potpisao garanciju da će takav hotel postojati u Novom Sadu u vreme EP u košarci) on je sa svojim Izvršnim odborom Novog Sada, još 6. februara ove godine, inicirao da Upravni odbor Hotelsko-turističkog i ugostiteljskog društvenog preduzeća Park (koje poslednjih godina „odbacuje“ godišnji gubitak od preko 100.000 evra) zvanično zatraži da se prekine proces privatizacije HTUDP-a Park i da imovina tog preduzeća pređe u državno vlasništvo, a da se pravo korišćenja i upravljanja nad tom imovinom prenese na grad Novi Sad. U suštini, bilo je zamišljeno da grad na taj način stekne pravni osnov sa koga bi on sam investirao u obnovu hotela Park, do najvišeg nivoa kakav se traži propozicijama FIBE. No, tada se za ovu „kvaku“ hvata republička administracija (koja je prethodno u neformalnim kontaktima, načelno odobrila ovu transakciju).
(NE)SAGLASNOST: Ministarstvo za trgovinu i turizam Vlade Srbije krajem juna daje saglasnost za „nacionalizaciju“ hotela Park, ali ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović izveštava gradsku vladu Novog Sada da je Agencija za privatizaciju izvršila procenu vrednosti HTUDP-a Park, da je ta procena verifikovana, da su se javili neki zainteresovani kupci i da će do kraja septembra biti objavljen javni poziv za njegovu prodaju. U stvari, pojavila se grčka firma Travelvej koja je i Vlahoviću i Pomoriškom najavila da je spremna da u posao s hotelom Park ide do osam miliona evra.
Tada Pomoriški zvanično piše Vlahoviću i traži da, u slučaju prodaje Parka, Agencija kao posebne uslove utvrdi da kupac mora ovaj hotel da dovede u prvu kategoriju (pet zvezdica), da to renoviranje i kategorizacija hotela moraju biti okončani do 30. aprila 2005. godine i da za sve to obezbedi čvrste garancije.
Agencija za privatizaciju, međutim, 5. novembra ove godine, objavljuje oglas sa pozivom na aukcijsku prodaju HTUDP-a Park 22. decembra ove godine, a u tom oglasu stoji da je 70 odsto kapitala tog preduzeća (koji se prodaje) procenjeno na 6.314.272 evra – te da se kao početna cena aukcije određuje suma od 102.578.000 dinara (oko 1,5 miliona evra), uz obavezu minimalnih investicija u objekat od 324.843.000 dinara (oko 4,85 miliona evra). Sve u svemu, dakle, za novosadski Park Agencija traži 6,34 miliona evra, a ne osaam miliona.
Posle objavljivanja javnog poziva za ovu aukciju, gradskoj vladi 19. novembra stiže faks, u ime pomenutog zainteresovanog kupca, atinskog Travelveja, sa potpisom izvesnog Spirosa Hambasa, u kome se kaže da je ova firma spremna da u posao sa Parkom, kako bi on stekao kategoriju četiri plus zvezdica, ukupno uloži do šest miliona evra, ali da je on svestan da adaptacija traži ulaganje od devet miliona, pa predlaže da u poduhvat uđe i grad.
Na vidiku je i novo poskupljenje celog posla, jer Pomoriški kaže da je prvobitna procena da je u posao potrebno uložiti oko devet miliona evra (kako bi Park stigao do pet zvedica) sada povećana na 13 miliona evra, te da ne vidi drugo rešenje nego da se i sam Novi Sad uključi u posao sa svojim budžetskim sredstvima i garancijama – što konsekventno znači da mu Vlada Srbije mora odobriti neku vrstu učešća u vlasničkoj kontroli.
BELO ODELO: Zatim se u celu igru uključuje drugi, očigledno zainteresovan kupac, Ratko Buturović (Nikšićanin po rođenju), kontroverzni međunarodni biznismen dobro poznat Novosađanima koji ga zovu Bata Can-Can (po nazivu nekoliko samousluga koje je pre desetak godina otvorio u Novom Sadu). Buturović je netom otvorio i veliki tržni centar „Pariski magazin“ u starom jezgru Novog Sada, a vlasnik je još nekoliko lokala u gradu (uključujući i slabo posećeni „Argentinski restoran“ na Bulevaru oslobođenja). Ovaj vešti ulagač, navodno je tokom proteklih burnih godina preživeo i neke atentate, letos je u Novom Sadu viđan u belom odelu sa gomilom telohranitelja, a malo ko zna koji su mu poslovi osnovna delatnost i koja je tajna njegovog brzog poslovnog uspeha. Naime, Buturović je preko novosadskog „Građanskog lista“ optužio gradskog premijera Pomoriškog da izjavama o visini ponude favorizuje grčku firmu za koju se navodno ne zna u toj zemlji, gde on sam već dugo posluje. On još dodaje da će na zakazanoj aukciji biti „sam protiv svih“.
To je pokrenulo niz tračeva o tome koji je zapravo od političkih centara u Beogradu ili Novom Sadu na „na vezi“ sa Grkom, a ko sa Batom – jer je Novi Sad posle afere Opačić postao veoma osetljiv na priče ove vrste. Na sve to došao je i tek otvoreni javni politički rivalitet između dve najjače stranke u lokalnoj upravi, između Demokratske stranke oličene u gradonačelniku Borislavu Novakoviću i Lige socijaldemokrata Vojvodine, koju ovde personificira gradski premijer Branislav Pomoriški. Naime, spomenute tračeve, osim „trećih“ partija, verovatno podgrevaju i sada već posvađani interesi doskorašnjih prisnih političkih partnera u novosadskoj vlasti (DS i Liga su se očigledno zakačile na gradskom nivou posle raspisivanja prevremenih republičkih izbora i razvrgavanja DOS-a).
Glavna poenta svih ovih komplikacija je u tome što vreme prolazi, a niko ne zna šta će se dogoditi na aukciji 22. decembra, te da li budući kupac hotela Park može izneti veoma brzu i veliku investiciju obnove hotela i pod kojim uslovima će neka nova vlada Srbije odobriti Novom Sadu da celu stvar pomogne svojim finansijskim učešćem i tako kvalifikuje grad za EP 2005.
ZA CARA FRANjE I POSLE: Spomenuti hotel Park, inače je već triput građen i dograđivan. Prvi put, po lepom projektu arh. Đorđa Tabakovića stari hotel Park izgrađen je 1929–31. za smeštaj gostiju Jodne banje u Novom Sadu, a stariji Novosađani sećaju ga se i posle Drugog svetskog rata kao veoma luksuznog mesta gde se išlo na torte kod tetka Olge (dugogodišnjeg direktora). Ovaj stari objekat sada je rehabilitacioni centar Jodne banje i vapi za amputacijom iz sistema socijalnog osiguranja. Drugi, novi hotel Park izgrađen je po sivom i neuglednom projektu arh. Sibina Đorđevića 1961–62. (220 ležaja), a potom je, 1980–81, pored njega dograđen veliki, najnoviji hotel Park B kategorije (sa 626 kreveta u 312 soba) po impozantnom projektu arh. Miroslava Krstonošića. No, posle su došle siromašne i teške godine, pa je hotel u prilično lošem stanju.
Tokom razmatranja pitanja smeštaja učesnika EP 2005. bilo je razmišljanja da se i od najstarijeg novosadskog hotela „Vojvodina“ ponovo stvori nešto luksuzno. Ovaj hotel u centru izgrađen je još 1854. godine kao hotel „Carica Jelisaveta“ na placu na kome je tokom bombardovanja Novog Sada 1848. godine izgorela Hajlova pivara. Investitor je bio Johan Ajgler, ali ga je kasnije kupio čuveni vojvođanski bogataš Lazar Dunđerski, a između dva rata imao je naziv „Kraljica Marija“. Ovaj hotel bio je izgrađen veoma luksuzno, imao je 75 lepo nameštenih soba (u kojima su samoubistvo izvršili i neki od najotmenijih Novosađana). Nekada davno, bio je čuven po pivnici „kod Štolca“ i po „Žutoj sali“ u kojoj su priređivani balovi i najskuplje svadbe. U naše vreme, posle svake adaptacije brzo se zapuštao.
Ideja da se hotel „Vojvodina“ adaptira do pet zvezdica brzo je napuštena, jer je reč o tipičnom hotelu u centru grada, bez prostora za dogradnju bazena i svega ostalog. Ove godine tome je dodata i nova „otežavna okolnost“. Naime, naslednici Dunđerskih smatraju da taj hotel ne može biti privatizovan, pošto je nacionalizovan, a pravni sukcesori se jasno mogu identifikovati.
Proletos je u igri bila i ideja da se hotel „Varadin“ na Petrovaradinskoj tvrđavi pretvori u luksuzni hotel iznad svih kategorija, pa je takav idejni projekat sačinio akademik Ivan M. Antić. Ovaj, nekada luksuzni hotel (sa 100 kreveta u 48 soba) izgrađen je u nekadašnjoj „Dugoj kasarni“ 1965. godine, kada je iz nje iseljen studentski dom. Po spomenutom idejnom projektu akademika Antića, međutim, da bi „Varadin“ postao luksizni hotel, morao bi se proširiti na okolne današnje slikarske ateljee – na šta su slikari odmah digli veliku galamu govoreći da vlast od Tvrđave pravi kupleraj. Pobunili su se i ekolozi i arheolozi, jer je u dubinu tkiva Tvrđave trebalo ugrađivati bazen i kongresnu salu, a najviše prezira izazvala je ideja da se prozori ovog luksuznog zdanja obezbede sužavanjem prostora za šetnju na najatraktivnijem potezu, onom prema Novom Sadu. Tako je ovaj projekat posle javne rasprave strpan u ladlu.
Nijedan od nekada najčuvenijih novosadskih hotela, hotel „Grand Majer“, na centralnom gradskom trgu, čuven po tome što je u njemu Velika narodna skupština 25. novembra 1918. godine izglasala sajedinjenje Vojvodine sa Srbijom, nije mogao ući u kombinaciju za lux kategoriju (u kojoj je nekada bio), jer ga je već partizanska vojska dosta udaljila od prvobitne namene smeštajući u njega Dom JNA. Vojska se uselila i u prelepi hotel „Palfi“ u Dunavskoj ulici – a VSCG i dalje sedi u još nekoliko veoma atraktivnih zgrada, dok se ideja novosadske vlasti da oficirima i vojnicima u zamenu za njih izgradi stanove i vojnu bazu izvan grada krčka negde u vrhu državne administracije u Beogradu.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
