Februara 2001. godina probrano radikalsko društvance, nalik onome koje je sa prepodobnim Koštunijem pohodilo Svetu Goru, samo ne toliko pobožno, otišlo je bilo u Irak; delegaciju je primio odgovarajući dužnosnik, dočim je vođu puta primio Sadam himself, o, još kako ga je primio…
Prilikom uklanjanja bespravno postavljenog kioska pronađen je rukopis koji po svoj prilici potiče iz tog doba: na jednoj strani zemunskog svitka je spisak za nabavku (ili se radi o šifrovanom zapisu?), ali se na poleđini jasno razaznaju originalne beleške nepoznatog biografa.
Poput seljačeta u čiju je zabačenu kuću iznebuha banuo svetski čovek domaćin žedno upijaše svaku vojvodsku reč. Kad god bi Vojvoda rekao: „Mi srpski radikali ne bismo vam više oduzimali dragoceno vreme“, Sadam bi prevodiocu rekao: „Neka moj mili gost nastavi, potpuno sam se rasanio!“, gost bi pola sata potom opet pokušao da se izbori za fajront: „Mi srpski radikali doduše isto ne spavamo puno, to je jedino što smo usvojili od Tita, taj skot je umeo da dremne deset minuta i da posle toga bilo ubije medveda bilo otvori konferenciju nesvrstanih zemalja! Voleli bismo da sutra osvanete sveži i orni za borbu protiv imperijalizma, dođe li do sramne prodaje Miloševića u belo roblje celo slobodoljubivo čovečanstvo imaće jedino Vas, ne kažem da je to malo, ali ipak…“
Vojvodu je morio džetleg, zevalo mu se kao da sluša eksperte iz Ekonomskog saveta SPO-a, najvećeg oksimorona današnjice, ali kad god bi iračkom vođi ushteo da poželi laku noć, ovome bi sevnule one njegove crne oči koje su tamo doduše kao dobardan i prevodilac bi svaki put usplahireno rekao: „Gospodar bi da čuje još koju legendu iz istorije Srpske radikalne stranke! Veli da se stidi gluposti nakupljenih u Hiljadu i jednoj noći, želi da sluša bajke iz stvarnog života, kako ste se vozili kroza šeher Sarajevo, pa po Slavoniji, pa kako ste jednom prilikom umalo bili okrznuti neprijateljskim šrapnelom?“
„Jeste, mi srpski radikali borili smo se bodreći borce, jel vi kao prevodilac nalazite ekvivalente za ove moje finese, borismo se bodreć druge, a, vidim po osmejku gospodina Huseina da ste to izvrsno preveli, da, bio je ne jedan nego više šrapnela, jedan je sve pokosio tačno tamo gde smo se Nikola i ja provezli, četrdeset osam sati kasnije, eto, vremenska razlika bila je prst Gospodnji, šta kaže gospodin Husein, da sam se tamo obreo dva dana kasnije, ne bih sada sedeo u ovoj palati, upravo tako, a drugi put, drugi put je granata pala u isto vreme kad smo obilazili front, ali je udarila četiri kilometra severno od nas…“
Sadama beše prevario san, a gost mu još nije predao poklon: „Ovo je sablja srpskih oficira, podoficira ali i običnih redova koji su insistirali da je poklonim domaćinu, šta sad s njom da radim?“ „Dajte je ovamo, zabošću je sebi u butinu ili u nadlakticu, da je ne zaboravim, ako i zadremam, predsednik će primetiti šta ste mu ostavili…“ Rečeno-učinjeno, Vojvoda ode na zasluženi počinak, Sadam se silno obradova kad izjutra ugleda srpsku sablju, „Ova mora da je oficirska!“ podvriskivao je vitlajući njome kao Uma Turman u Kill Bill, prevodilac beše malko iskrvario, ali je ipak izgovorio ove reči: „Od ove se dimiskije ne odvajajte dok ste živi, ma ni kasnije se ne odvajajte, iskovao ju je jedan privatnik iz Inđije… ta… je… sablja…. čudotvorna!“
&
– Alo, ja sam, jel gledaš CNN?
– Evo ga Mateus na SOS kanalu – izdajniče svega sprskog…
– Čoveče, uhvatili su Sadama!
– Auu, bre! Živog?!
– Živog i zdravog! Izgleda da nema ni vaške, evo jedan skinhed ga bište, pregleda…
– Jel isekao štogođ Amera našom sabljom?! Ili su ga kao Bugari nas uhvatili na spavanju?…
– Uključi pa gledaj, nije pružio nikakav otpor, mesta za harakiri nije ni imao, bio je u nekom kao trapu za krompir…
– Sablja je, znači, pala u američke ruke?!
– Ko će ih znati! Kažu da sablja nije ni pronađena, u stvari, ne spominju je uopšte…
– A, evo, gledam i ja, nađeno sedamsto pedeset hiljada dolara kod njega, pa nije valjda prodao poklon?
– Nisam pametan! Dok su bile one pljačke muzeja mislio sam: ode sablja u ko zna čije ruke! Pa kako je niko nije spominjao, sve sam više mislio da je na sigurnom, da se Sadam od nje ne odvaja…
– I ja, isto, au, čoveče, ovo je baš neprijatno! Moraćemo preko Tutine veze da pejdžiramo šefa, da nam se javi, da vidimo šta ćemo, ako su je Amerikanci našli, sablja je ratni plen, ako je nije ni imao pri sebi, nek mu je na čast!
&
– Alo, bando crvena! Vrtim vas već dvadeset minuta! Čujem da su uhvatili našeg prijatelja i pobratima! Ja prvo i prvo ne verujem da je to pravi Sadam, kao što ne verujem ni da je Buš nosio ćurku u Irak da je tamo svojeručno tranžira vojnicima…
Ali, ali! Ako se ispostavi da jeste Sadam, mi srpski radikali nećemo ga ostaviti na cedilu! On će neizostavno i sam tražiti da ga branimo Maja i ja, pomagaće nam Aca, bez obzira što je polagao ekonomiju kod Labusa, ha, ha, ha… Ako je stvarno on, tražićemo da mu se sudi u Srbiji, kao zemlji koja nije ni islamska – svaka čast tamo onim sandžaklijama – a nije ni američka kolonija, barem se nadam da to nije postala otkako ja ove ovde zajebavam zbog inkvizitorske garderobe! Amerikanci su radi da se Sadamu sudi u Iraku, na vama je da prvi u Srbiji objasnite zašto! Šta, ni vi ne znate?! Dobro, ima ko misli. Zato što međunarodni sud nema smrtnu kaznu, eto zašto! Zato moramo da pobedimo, a kad pobedimo, okrenućemo i mi drugi list: tražićemo izuzeće Iraka kao mesta suđenja, tražićemo izuzeće Anglosaksonaca zbog njihove dokazane pristrasnosti. Ako Srbiju zaobilazi i olimpijska baklja i sve drugo, suđenje Sadamu moramo da dobijemo! A onda će porasti i šanse da mi kao njegovi branioci boravimo u Beogradu, eto, pišti mi ovo čudo svaki minut, Tomu mi mnogo pozdravite, čoveče, onako ugruvan, posle sudara, krenuo da repuje, „Čuva Bog/Radikala svog“, i Sloba se slatko smejao… Vas dvojica ste večeras jedini dostupni, nadam se da su ostali svi na terenu i na tv duelima, prenesite moje reči kome treba, a ja ću vas predložiti za prijatelje suda, našeg, naravno, koji će biti još jedna prilika za raskrinkavanje međunarodnog takozvanog poretka, a kad klijenta oslobodimo i ostanemo sa njim nasamo, e onda ćemo ga pitati: „Gde ti je sablja, vojniče?!“
