Avet iz Kragujevca

Svejedno: Vojislav Koštunica, Zoran Živković, Miroljub Labus, Tomislav Nikolić ili Velja Ilić. Za jedan „mnogo važan“ posao nije važno ko će se od pomenutih političara smestiti u premijersku fotelju. Ko god od njih dobije mandat da sastavi ministarski kabinet a pre nego što počne da upravlja Srbijom, moraće da razmisli da li da zavuče ruku u džep države i olakša budžet bar za 200 miliona evra. U suprotnom, eto pod Vladinim prozorom šumadijske „kuke i motike“ sa zarđalim šrafcigerima.

Toliko para traži se od predsednika Vlade da uloži kao „čip“ u novu partiju pokera na koju ga teraju romantičarski hazarderi iz Kragujevca. Naime, dva dana pred izbore, pet dana pred Novu godinu i neizvestan broj dana do formiranja nove vlade, iz propalog „srpskog Detroita“ stigao je svojevrstan ultimatum upućen, čini se, pre svega mogućim mandatarima populističke provenijencije koji su u Kragujevcu pred izbore obećavali med i mleko. Ta obećanja sad im se obijaju o glavu jer su poslužila kao idealna provokacija za one koji su sada javno saopštili kako im je bilo malo što su iz državne kase u protekle tri godine proćerdali nekoliko stotina miliona dolara. I odmah izrazili nameru da za mandata nove vlade nastave da voze poreske obveznike iz Srbije.

Elem, 26. decembra oglasili su se Samostalni sindikat i Skupština akcionara fabrike Zastava automobili i zatražili od Vlade Srbije da obezbedi novac za finansiranje razvoja novog modela automobila. Lider Samostalnog sindikata Fabrike automobila Zoran Mihajlović na konferenciji za novinare izjavio je da je za osvajanje tog novog modela potrebno 200 miliona evra. A onda sledi ekonomska poslastica u čistom socrealističkom obliku: „ta bi ulaganja finansijski bila u potpunosti opravdana“, kaže Mihajlović. Dotični sindikalni aktivista smatra da je u sadašnjim uslovima iluzorno tražiti strateškog partnera i očekivati da će on da dođe i ulaže u kragujevačku Fabriku automobila. Tek posle osvajanja proizvodnje novog modela može da se uđe u pregovore sa strateškim partnerom, poručio je Mihajlović. Tu je još jedna izjava Zorana Mihajlovića, toliko značajna da zaslužuje citiranje: „Ukoliko ne počne proizvodnja novog modela, doći će do gašenja fabrike.“

Budu li se na bilo koji način pitali, čini se da će se poreski obveznici u Srbiji masovno izjasniti da Fabrika automobila u Kragujevcu doživi sudbinu atomske centrale u Černobilju. I još zahtevati da betonski sarkofag bude toliko jak da nikakvom ludaku kroz sto godina ponovo ne padne na pamet da pravi „jugo“ u Šumadiji.

Da li je sada pravi trenutak da se Srbija suoči sa surovom istinom? Hoće li nova vlada imati političke kuraži i ekonomske pameti da bivšim radnicima bivše fabrike automobila u bivšem Kragujevcu saopšti da nije spremna da finansira srpsku verziju Hari Poter i Red feniksa? Ako žele da sprovedu u delo javno dato obećanje o diskontinuitetu sa Vladom koju je formirao Zoran Đinđić a do prevremenih izbora doveo Zoran Živković, onda bi Koštunica–Labus–Nikolić–Ilić morao da definitivno prekine budžetsko izdržavanje grupe građana koja se u Kragujevcu lažno predstavlja kao „radnici Fabrike automobila“.

Što se pre prihvati realnost da u Kragujevcu više ne postoji Fabrika automobila u smislu proizvodnih pogona kakvi, recimo, danas postoje u Italiji, Španiji, Francuskoj, Nemačkoj… utoliko će se Srbija brže izvlačiti iz tranzicije. Sindikat Fabrike automobila sam je priznao cifre koje više govore o izuzetno skupoj manufakturnoj proizvodnji: ove godine proizvedeno je 13.100 vozila, a kupcima isporučeno 10.280. Iako je časove o pravljenju profita „uzimao“ čitajući knjige Bila Gejtsa, pokojni srpski premijer Zoran Đinđić živeo je u pogrešnom uverenju da će spasiti kragujevačku radničku klasu i zadobiti njeno poverenje samo ako im Boža Đelić i Aca Vlahović budu uredno svakog meseca nosili džakove para za nezarađene plate. Tako je samo još u Kragujevcu i nigde više na Planeti ostalo naopako ekonomsko pravilo da svi poreski obveznici treba da učestvuju u plaćanju „juga“ koji je kupilo N.N. lice.

DOS-ova vlada, sa sve Batićevim DHSS-om, pokušala je različitim terapijama da zaleči neprebolnu ranu u „srcu Šumadije“. U protekle tri godine davalo se i šakom i kapom pod firmom „finansijske konsolidacije“, rađene su studije o proizvodno-tehnološko-organizacionom restrukturisanju, dovođeni su na pregovore razni strateški partneri, uključujući čuvenog tvorca projekta „jugo-amerika“ Malkolma Briklina, ali i izvesnog Stevana Pokrajca za koga su se u Kragujevcu pitali ko mu je kupio avionsku kartu od Kanade do Surčina, licitiralo se sa Pežoom, Renoom, Folksvagenom, Tojotom…

Niko, ama baš niko od poznatih svetskih brendova na četiri točka nije bio zainteresovan da u Kragujevcu pravi fabriku automobila. Samo još Srbija treba da prizna da nije toliko finansijski moćna da ima svoju fabriku auta. Zato odgovor svakog budućeg srpskog premijera sindikalnom lideru Zoranu Mihajloviću mora da bude nemilosrdan: u Kragujevcu, na zgarištu političkih iluzija plitke srpske ekonomske pameti, najviše što u budućnosti može da se napravi jeste hala sa stotinak zaposlenih u kojoj će se proizvoditi ili šrafovi za Reno, ili brave za Pežo, ili sajtne za Tojotu, ili poklopci za Forda, ili…

Jer, najviše što je Srbija umela da napravi od komplikovanih tehničkih uređaja bio je televizor, ali pre 15 godina. Fiksacija na „svoju“ marku automobila nesrećna je posledica podsvesnog saznanja Srbije o vlastitoj provincijalno-tehnološkoj inferiornosti u vremenu globalizacije.

Nikada Kragujevac u svetskim razmerama neće biti poznat po „jugu“ ili „floridi“, ma koliko država Srbija bude bacila para u „fabriku automobila“. Vreme romantičarske „jugo-amerike“ nepovratno je prošlo, a iz Kragujevca na svetsko tržište probila se samo „žuta osa“.

Ali, to nije auto. To je rakija.