Cepanje atomskog parka

Sa ogromnim zakašnjenjem, bauk tranzicije sasvim se primakao Nuklearnom institutu u Vinči, nekadašnjem ponosu Titove Jugoslavije. Neposredno nakon novogodišnjih praznika, Upravni odbor instituta doneo je odluku koja predstavlja prvi korak ka prestanku postojanja Instituta u onom obliku u kome smo ga dosad poznavali. Prema planu sačinjenom pod patronatom Ministarstva za nauku, tehnologiju i razvoj, „Vinča“ će biti podeljena na četiri odvojene celine, od kojih će samo jedna nastaviti da se finansira iz budžeta Srbije, dok će ostala tri morati drastično da promene način rada. Još kada je pre šest meseci najavljena, ova transformacija je izazvala buru protesta u naučnoj javnosti. Sada se konflikt preneo i na politički teren: Srpska radikalna stranka je već izdala saopštenje kojim se promene u organizaciji Instituta kvalifikuju kao „zločin nad srpskom naukom i kulturom“. Otpora ima i unutar Instituta, gde je Naučno veće, koje se žestoko protivi promenama, najavilo krivičnu prijavu protiv Upravnog odbora zbog pomenute odluke.

Najavljene promene zaista će iz korena promeniti Institut, koji je zahvaljujući svom specijalnom statusu i političkom značaju nuklearne tehnologije decenijama bio neka vrsta svete krave u okviru domaće naučne zajednice. Projekat transformacije predviđa da se jedan deo Instituta, posvećen fundamentalnim naučnim istraživanjima, preimenuje u Nacionalni naučni institut „Vinča“, i taj deo ostaje na državnim jaslama; istraživačko-razvojni institut bavio bi se onim tehnološkim projektima koji se mogu prodati na tržištu i tako bi se izdržavao; treći deo Instituta predstavljao bi akcelerator „Tesla“, koji se gradi već skoro dvadeset godina i predstavlja posebnu priču; i najzad, Naučno-tehnološki park „Vinča“ pružao bi tehničke usluge ostalima i održavao poslovni prostor. Ova četiri dela bila bi posebna pravna lica, s odvojenim računima, i mogla bi međusobno da razmenjuju sredstva i usluge – po tržišnim cenama.

NUKLEARNA BAŠTINA: Obrisi ovog plana su prošlog leta procurili u javnost, a sprovođenje je zapalo profesoru Dragoslavu Petroviću, uglednom fizičaru iz Novog Sada, koji je imenovan za direktora. „Zatekao sam štrajk zaposlenih u reaktoru, 20 miliona unutrašnjih dugova, loše obezbeđen nuklearni otpad i čitav niz organizacionih problema“, kaže Petrović za „Vreme“. Petrović je smirio štrajkače, počeo da rešava problem otpada – Amerikanci su pristali da finansiraju obezbeđenje skladišta, dok su Rusi nedavno preuzeli na sebe da deo radioaktivnog materijala iznesu iz zemlje – ali glavnina njegovih napora bila je usmerena na izradu elaborata o transformaciji, u čemu su u dve faze učestvovale četiri radne grupe. Međutim, kako je posao odmicao, rastao je i otpor, koji je kulminirao peticijom protiv transformacije koju je polovinom septembra potpisalo preko 120 domaćih naučnika. U peticiji, koju je inicirala profesorka Jasmina Vujić sa univerziteta Berkli u Kaliforniji, konstatuje se da „komadanje Instituta“ vodi ka njegovom „neminovnom uništavanju“, a Institut, se „opravdano smatra kulturnom baštinom Srbije“. Zahtevaju se ostavka ministra za nauku i tehnologiju Dragana Domazeta, obustavljanje svih aktivnosti aktuelnog rukovodstva „Vinče“ i formiranje tima sastavljenog „od naše naučne elite iz zemlje i inostranstva“ zaduženog sa strategiju nauke u Srbiji.

Jedan od ključnih argumenata potpisnika peticije jeste teza da bi reorganizacija „Vinče“ predstavljala bezbednosni rizik, jer bi u podeljenom Institutu bilo teže kontrolisati pristup potrošenom nuklearnom gorivu i srednje radioaktivnom otpadu koji se čuva u Vinči. U tekstu objavljenom u „Vremenu“ 2. oktobra prošle godine („Nema ekološke bombe“, br. 665), ministar Domazet je oštro demantovao da takva opasnost postoji.

Svejedno, peticija je nakon objavljivanja u listu „Danas“ izazvala burne reakcije u javnosti, pre svega zbog toga što su se među potpisnicima našla neka poznata imena domaće nauke, kao što su nuklearni fizičar Vladimir Ajdačić i molekularni biolog Vladimir Glišin. Međutim, pažljiviji uvid u spisak potpisnika otkriva da među njima ima svega desetak aktivnih saradnika „Vinče“, dok su ostali potpisnici u penziji, u rasejanju, ili rade u drugim naučnim institucijama. Zanimljivo je da je Odbor za nauku stranke G17plus podržao zahteve iz peticije, sa gotovo istim argumentima na koje su se kasnije pozvali radikali, zakleti neprijatelji G17 plus.

UKLETI AKCELERATOR: Buka koja se digla oko transformacije Instituta u Vinči iznova je otvorila i polemiku oko akceleratora „Tesla“, koja već godinama tinja u naučnoj javnosti. Reč je o projektu koji je započet pre dvadesetak godina, i koji je za to vreme pojeo isto toliko miliona dolara, ali još nije dovršen. Mnogi naučnici – pogotovo oni koji nisu uključeni u projekat – smatraju da je akcelerator „rupa bez dna“ koja iz godine u godinu guta novac koji bi se mogao pametnije utrošiti. Zagovornici akceleratora, pak, tvrde da će „Tesla“ početi da donosi prihode čim proradi. Akcelerator će, kažu oni, proizvoditi radionukleotide, skupe i tražene preparate koji se koriste u medicinskoj dijagnostici, a deo profita mogao bi se ostvariti iznajmljivanjem postrojenja istraživačima iz zemlje i inostranstva. Da bi „Tesla“ proradio, međutim, potrebno je bar još nekoliko miliona dolara i godinu dana rada.

U razgovoru za „Vreme“ direktor Petrović kaže da je o tome da li siromašna zemlja poput naše treba da ima akcelerator svojevremeno trebalo pažljivije razmisliti, ali da je danas za takvu raspravu kasno. „Obustaviti rad na akceleratoru značilo bi baciti u vetar godine uloženog truda i do sada utrošen novac,“ kaže on. Sem toga, dodaje, „Tesla“ ima podršku Međunarodne atomske agencije u Beču.

U međuvremenu, zaoštrili su se odnosi između direktora Petrovića i Upravnog odbora s jedne, i Naučnog veća Instituta, s druge strane. Uoči Nove godine, Naučno veće, koje čini 41 od 150 naučnika u „Vinči“, zahtevalo je obustavljanje rada na transformaciji Instituta i smenu aktuelnog rukovodstva. Upravni odbor je odgovorio izmenivši statut tako da je u Veće po automatizmu uveo svih 150 naučnih saradnika, čime je postojeći sastav ostao bez kvoruma. Veće, naravno, nije prihvatilo ovu izmenu, kao ni odluku Odbora o transformaciji, koja je donesena 5. januara ove godine. „Čitav problem je u tome što se nastoji da se zaobiđe Naučno veće Instituta, jedino stručno telo koje daje mišljenje u vezi sa ogromnim parama koje se daju za akcelerator, oko koga se sve vrti. Mi tražimo stručnu, odgovornu ekspertizu, a to se zaobilazi jer ne bi prošlo, zato što se ogromne pare odvajaju od nauke u Srbiji i od onih koji to plaćaju. Forsira se razjedinjavanje Instituta da bi se akceleratorska instalacija izdvojila kao posebno pravno lice, imala svoje naučno veće i dobila potvrdu da dalje otima pare“, tvrdi Dragan Alavantić, predsednik Naučnog veća. Direktor Petrović, sa svoje strane, ukazuje da Veće nema legitimitet jer nema kvorum. „Čak i kada bi većina naučnika bila protiv transformacije, što trenutno nije slučaj, pokušaj Naučnog veća da smenjuje Upravni odbor daleko je izvan njihovih ovlašćenja“, kaže on. „Vreme samoupravljanja je prošlo.“ Sličan stav ima i ministar Domazet, koji u razgovoru za „Vreme“ kaže da je postojeće Veće „jedna grupica koja je uzurpirala ovo telo“.

PROMENA ILI ODUMIRANjE: Ono što je u suštini polemike oko reorganizacije „Vinče“ jeste činjenica da država jednostavno neće biti u stanju da još dugo izdržava Institut ukoliko se on korenito ne promeni. Brojke govore za sebe: 2000. godine na Vinču je utrošeno gotovo milion i po američkih dolara, 2001. 2,8 miliona, 2002 – 3,77 miliona, a prošle godine čak 7,3 miliona dolara. Prema još važećoj organizacionoj šemi, u Institutu radi 21 laboratorija, koje čine zasebne radne jedinice. „To je podela koja je napravljena na osnovu nekadašnjeg Zakona o udruženom radu i koja je opstala do danas“, kaže Petrović. „U nekim laboratorijama naporno radi i do dvadeset ljudi, a u nekima je jedan čovek istovremeno direktor i jedini radnik. Sve laboratorije imaju zasebne račune i međusobno naplaćuju jedna drugoj usluge – otud onih 20 miliona unutrašnjeg duga“, kaže on. I ministar Domazet ukazuje da je u svom sadašnjem obliku Institut fragmentisan mnogo više nego što će to biti posle transformacije.

Ovome treba dodati i činjenicu da je „Vinča“ samo senka onoga što je nekad bila: nekada je u Institutu radilo 1400 ljudi, dok je danas taj broj prepolovljen. Čak i sam naziv – Nuklearni institut „Vinča“ – je pogrešan, s obzirom na to da je jedini preostali reaktor ugašen pre dvadeset godina i da većina istraživanja koja se danas tamo radi nema veze s nuklearnom fizikom. „Kada su me postavljali na ovu dužnost, odmah sam rekao da ne želim da budem taj koji će ga ugasiti. Ne radi se o tome da se Institut uništi, već da se od njega stvori naučna institucija po svetskim standardima“, kaže Petrović. On dodaje da su svi nuklearni instituti u istočnoevropskim zemljama posle kraha komunizma imali slične probleme kao i „Vinča“. „Većina je taj problem rešila likvidacijom“, kaže on. „Ja mislim da ‘Vinča’ ima šansu da preživi.“

Da li će ta šansa biti iskorišćena zavisi od političke situacije koja je, kao što znamo, nestabilna. Petroviću je mandat nedavno produžen za još šest meseci, ali niko nije siguran šta će biti kada se vlast promeni. Ako je Srpska radikalna stranka, koja je dosad bila nesklona petljanju u prirodne nauke, našla za shodno da se umeša u problem „Vinče“, nema sumnje da će i ostale pasti u iskušenje da slede njen primer, čim završe pregovore o formiranju nove vlade. I dok se rešenje za problem vinčanskog nuklearnog otpada uveliko nazire, za problem političke kontaminacije još nema leka.