Nedelja
Skandal “Jovanjica”; Prvostepena presuda Zoranu Marjanoviću; Zalivni sistemi; Košarkaška pojačanja
Naše je da se i dalje krstimo i iščuđavamo
Kad nemamo čime da se pohvalimo, mi se predstavljamo nekim imenom većim od nas – profesijom, institucijom, gradom… Pa je tako neko „zdravstveni radnik“ (jeste li primetili da to kažu samo oni koji nisu lekari) ili „radi na RTS-u“. Ako nismo uspeli da se „uvalimo“ negde, probaćemo da ljude impresioniramo svojim rođenjem – ako nam se nije posrećilo da smo deca ili unuci nekog važnog, bar smo Beograđani (opširnije u Udžbeniku iz beograđanštine Dobrile Mirković). Ako nam ni to nije pošlo za rukom, ispričaćemo kako smo nekad sedeli u društvu nekog poznatog ili smo se makar jednom očešali o njega na ulici.
I dobro je što smo takvi. Jer da nismo – kome bi onda prodavali sve ono što nama prodaju? Kad nam ne bi bilo važno da oblačimo ono što nosi neko poznat kakvu bi svrhu imao natpis: „voditelja obukao butik taj i taj“, a „za frizuru se pobrinuo frizer…“ dok „voditelj nosi cipele tog i tog“? Doduše, ti natpisi možda ionako nemaju svrhu, ali o tome neka brinu sponzori. Naše je da se i dalje krstimo i iščuđavamo onome što vidimo i čujemo i od voditelja i od njihovih gostiju.
Biranje poznatih ili, još bolje, slavnih ličnosti da vam budu pokretni bilbord i živi dokaz da je vaš proizvod u trendu stari je i legitiman način reklamiranja. Samo je bitno da u tome ne preterate pa da vam film o Džemsu Bondu liči na tele-šop. Ako i ne preterate nego odaberete da vam jedan čovek reklamira samo jedan proizvod, uvek ostaje pitanje ko to i kako radi. I da li je reprezentativan za vašu ciljnu grupu. Nedavno smo čuli Bogoljuba Karića kako u istoj TV emisiji saopštava da mu je plata dvesta hiljada evra i da mu Zekstra poklanja odela kako bi ih promovisao. Povežite ove podatke kako vam drago, a ja ću preći na intervju objavljen u „Kuriru“ sa „prvom domaćom amplifajerkom“ – anonimnom devojkom kojoj, navodno, proizvođač cigareta daje auto i neograničen budžet za život na visokoj nozi samo da bi društvo nudila određenim cigaretama. Dobro, možda je to i istina jer u ovolikoj deflaciji poznatih, a inflaciji slavnih ličnosti, zaista nije lako pronaći osobu koja bi na pravi i ubedljiv način pomogla nekom proizvodu. Neko je poznat, ali nije bitan, neko je bitan, ali je sitan na medijskom nebu, a neko je, opet, i veliki i važan, ali neće nikoga da reklamira, ili hoće – ali svakoga i to bez imalo lojalnosti pa se tako vaš proizvod zagubi u opštoj gunguli piva, kafa, deterdženata… koje taj lik pristaje da promoviše.
Ako je pokušaj da se živi ljudi pretvore u medij za reklamu toliko problematičan, a na onim klasičnim medijima (TV, radio, bilbord, plakat) takva je gužva da se sve teže razaznaje, a kamoli pamti reklama, ostaje vam jedino da se vratite staroj dobroj kreativnosti i – izmislite sopstveni medij za svoju reklamu. Prvu nagradu na festivalu reklame u kategoriji „kreativnih medija“ odnela je taksi služba koja se reklamira – na dnu pivskih čaša. Od domaćih primera, meni omiljeni je reklama za toleranciju (pojavu, a ne koaliciju) na mirisnim jelkicama za automobile sa tekstom: „Da se tolerišemo i kad se ne mirišemo“. Eh, kad bi ih obesili i po parlamentu i stranačkim prostorijama. Jelkice, naravno.
Skandal “Jovanjica”; Prvostepena presuda Zoranu Marjanoviću; Zalivni sistemi; Košarkaška pojačanja
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve