Čavoglave u Beogradu

Oni koji veruju u reinkarnaciju, naročito „po zasluzi“ iz prethodnijeh života, mogli bi jednu od najsnažnijih potvrda svog verovanja pronaći u selendri zvanoj Čavoglave, staništu ljute dinarske sirotinje, smeštenom negde na „bespuću povijesnih zbiljnosti“, to jest na sablasno vetrovitoj raskrsnici između Dalmacije, Like, Hercegovine i Ama Baš Ničega. Kakve to veze ima sa reinkarnacijom? Pa, lepo: morali ste nešto mnoooogo gadno da zabrljate u prethodnom životu pa da zaslužite da se rodite baš na takvom mestu, pa makar i u ljudskom obličju. Bolje biste prošli da ste se rodili kao jazavac, puh ili mrmoljak. E, baš je u toj turbomega vukojebini rođen, odrastao i svoj ljupko kanibalski weltanschauung formirao stanoviti Marko Perković, ratno-estradnim nadimkom Thompson, do nedavno samo zvezda hrvatske radikalno desničarske estradno-političke scene, a od pre koji dan kanda i ovdašnja antizvezda, zahvaljujući svom „gostovanju“ u Utisku nedelje, gde je glasovima zblanutih gledalaca pobedio kao apsolutni negativac sezone. Kako i ne bi: ovaj lik iz Zone Sumraka prikazan je kako pred obeućenim fanovima peva – ako se to glasanje tako može zvati – nekakvu debilnu ustašku poskočicu o „Jasenovcu i Gradiški Staroj“ i o tome šta već, u kasapskom stilu, sve treba raditi (sa) tim odvratnim Srbima…

Tako je, elem, Olja Bećković Srbiji „otkrila“ infamnog Thompsona, do sada podrobnije poznatog samo najpažljivijim čitaocima štampe (o tisku da i ne govorimo). I šta ćemo sad? Da li je neko nakon tog upečatljivog saznanja sretniji, ili možda pametniji, što bi onomad rekao Bajagić Momčilo? Cela ta stvar sa spektakularnim prikazanijem Strašila Tompsona opravdano užasnutoj Srbadiji tek je poslužila, for example, jednom zapenjenom radikalcu domaćem običnom da trijumfalno prokomentariše kako „devedeset odsto Hrvata misli tako“ (zna on! merio je!), što bi valjda imalo biti onim inače tako manjkajućim, a tako neophodnim dokazom kako je mržnja prema Drugome koju on i takvi ispoljavaju ne samo sasvim legitimna i normalna, nego je i iznuđena, tek puka kontramera. Jer, Drugi je Đavo, što dokazuje i ovaj snimak, u kojem jedna maloumna ustaška suklata (o)lako postaje metafora celog jednog ne–voljnog kolektiviteta. Uzalud je druga gledateljka upozoravala da je nedavno bila u Splitu – obično smatranom prestonicom tamošnje ultradesnice – i da se ogromna većina ljudi gadi Tompsonovih svinjarija. Takvi glasovi razuma uvek – na televiziji naročito, takva je priroda tog medija – ostanu u trećem planu, satrveni užasavajućim potencijalom jedne beskrajno opscene scene, jedne pornografske orgije Zla, od koje normalan čovek ne može da spava.

Čini mi se da je baš ova opscenost prava tema za „nas“, a ne Thompson „kao takav“. Dobro, zašto ne Thompson? Zato što je o zlikovačkoj i ogavnoj prirodi ove maligne sociopatske (nus)pojave već ama baš sve što treba jasno i glasno rečeno i napisano tamo gde je tome i mesto – od Ferala, preko Globusa, Nacionala, Novog lista, Zareza, Jutarnjeg lista, Slobodne Dalmacije etc. O njegovim su se zvizdarijama oglasile i neke hrvatske političke stranke, nevladine organizacije, PEN klub i mnogi drugi. Nakon nedavnog otkrića piratskog snimka sa „Jasenovcem i Gradiškom Starom“ više nije mogla da ćuti ni Hrvatska biskupska konferencija! Ako je desna strana Hrvatske i imala – a imala je, „fine“ desničare uvek i svugde paraerotski uzbuđuju ti divlji primitivci! – javnih i polujavnih simpatija za ovog Tipa Na Tripu, nakon ovog njegovog patološkog, samorazotkrivajućeg autogola čak je i ona morala da ga se odrekne; uz njega su ostali još samo najradikalniji političko-civilizacijski besprizornici i luzeri, folklorni balkanski ekvivalenti skinsa i kojekakvih podzemnih ekstremističkih družina.

Prosečno informisani gledalac „Utiska nedelje“ ne zna, međutim, ništa od toga. Njemu naprosto vapijuće nedostaje kontekst. Sve što on vidi i čuje jeste jedan napaljeni seoski zvrndov koji tuli svoje kanibalsko-mesarske refrene, praćen oduševljenjem Hipnotisane Gomile. On bilo kakav suvisliji kontekst, uostalom, i ne može da dobije u Utisku nedelje jer se ta emisija koncepcijski, logično, prevashodno bavi zbivanjima u Srbiji. No, baš zbog toga, ovo zgroz-zgroz „reklamiranje“ Tompsonovih ustašluka sadrži otrovnu dozu opscenosti: prikazujući „nama“ – od svega mogućeg što se Tamo Daleko zbiva – baš tog „njihovog“ najživopisnijeg morona, autorka emisije nesvesno upriličuje pornografski čin sa nimalo erotskim konotacijama, što pak radosno dočekuju na volej sva Thompsonova srpska duhovna braća. Takvi se, naime, hrane jedni drugima; otuda ova milionskom auditorijumu pompezno razglašena opscenost drugih potpomaže džikljanje „naše“ opscenosti, jer joj služi kao priručno demagoško legitimacijsko pokriće. I tako je krug zatvoren.

Bio bih srećan kada bi ovaj tekst bio lišen mogućih „trivijalnih“ tumačenja u karakterističnom čaršili stilu. Ne radi se ovde o „pljuvanju“ po Olji B., niti mislim da je dotična novinarka imala nekakvih „zlih namera“ kada je mentalnog nesrećnika iz Čavoglava „pakovala“ u svoju emisiju. Ma, vaistinu ne. Nevolja je u tome što je baš zato „ovo još gore od zločina – ovo je greška„. Jer na taj način isplivava jedna duboko ukorenjena i široko rasprostranjena površnost „medijske svesti“, i zato se ne radi tek o individualnom, autorskom problemu. Radi se o sveprisutnoj nepodnošljivoj lakoći demonizacije Drugog. To se, kada se radi „namerno“, zove „šovinistička propaganda“ i tome slično. Toga smo devedesetih imali onoliko, od Sutle do Kačanika. A kako se to zove kada se radi manje ili više nesvesno, uzgred, kolateralno? E, onda se to zove „glavni tok“ srpskog (a bogme i hrvatskog) novinarstva… Sličan efekat polučuje, recimo, raskošna reportaža u hrvatskim novinama glede izbora u Srbiji, u kojoj su ama baš sve fotografije prikazi razularenih spodoba sa šešeljevskih mitinga ili sa ravnogorskih derneka. Pa dobro, Pančiću, da li su ti snimci „istiniti“? Jesu, kao što je „istinit“ i idiot iz Čavoglava. Baš zato sa komšijskom spektakularizacijom takvih treba krajnje oprezno, jer ova lako otklizava u „ilustrativno“ i „egzemplarno“ svođenje Drugog na najgori, najopsceniji deo njegovog (naravno, imaginarnog) kolektivnog identiteta. I tu se onda vraćamo na početak, a Čavoglave-kao-metafora trijumfuju prekrivajući ceo balkanski potkontinent, parče sveta u kojem Najgori uvek najlakše postaju zvezde!