Na takmičenju u besedništvu koje se svake godine organizuje na Pravnom fakultetu, takmičari mogu da govore o svemu. Od pravila da su sve teme dozvoljene ponekad se, međutim, odstupi. Naročito ako nekom studentu padne na pamet da kritikuje fakultet i njegove profesore i studente
„Tražim pomilovanje, poštovane kolege. Amnestirajte me, preklinjem vas. Učinio sam stravičan zločin prema Pravnom fakultetu i Beogradskom univerzitetu. Počinio sam zločin i kajem se. Od vas, poštovane kolege, tražim samo milost. Milost za čoveka, ako sebe čovekom mogu nazvati dok gledam u vas ljude danas. Kajem se, poštovane kolege, i priznajem svoj zločin. Mislio sam. Da, uvažena publiko, usudio sam se da mislim. Bio sam svestan da činim zločin, i nisam se zaustavio.“ Kada je student četvrte godine Pravnog fakulteta Vladimir Milovanović ovim rečima započeo govor na preliminarnoj eliminaciji takmičenja u besedništvu, činilo se da će se, kao dobar govornik (sa desetkom iz retorike) bez većih problema naći među ovogodišnjim finalistima. Opredelivši se da održi govor na „slobodnu temu“, Milovanović je, međutim, nastavio: „… Sve je počelo onog dana kada sam kritički pristupio onome što sam naučio. Ne samo da sam to učinio već sam se drznuo i da to što čitam uporedim sa onim što već znam. Druge uvažene kolege upozorile su me da moram učiti napamet, da ne smem sumnjati. Nisam poslušao nikoga.“
Desilo se, dakle, da se u mnoštvu govora na preliminarnoj eliminaciji našao i jedan koji se nije bavio ni starogrčkim temama, ni varijacijama na temu antičkih govornika, ni pitanjem nacionalnog srpskog bića, ni problemom vere u Srba, već kritičkim osvrtom na situaciju na Pravnom fakultetu. Student Milovanović je u svom govoru poimence prozvao nekoliko profesora („Oprostite mi, profesorko… što sam vam rekao da u Krivičnom zakoniku postoji diskriminacija polova. Oprostite što sam vam se nasmejao kada ste mi odgovorili da je osnovna pretpostavka da su ljudi heteroseksualni“), podviknuo kolegama koje „izgovaraju napamet naučena slova iz knjige“, na kraju istakao da se „kaje“ zbog svog zločina i zatražio kaznu. Umesto aplauza, zvižduka ili bilo kakve slične reakcije, student Milovanović je obavešten samo o tome da nije prošao u zvanični, finalni, deo takmičenja. Ništa strašno, da isti taj student Milovanović nije otišao u kancelariju jednog člana žirija i upitao ga: „Da li vam ja ličim na idiota?“ Opet ništa strašno da mu je odgovoreno na to konkretno pitanje ili da mu je rečeno da u kancelariji člana žirija nema šta da traži.
To se, međutim, nije dogodilo. Odgovor koji je usledio pokazao je, naime, da besedništvo (makar na Pravnom fakultetu) podrazumeva političku korektnost, da besednici moraju da budu upućeni u „struje“ na fakultetu i da, ako ništa drugo, oni koji žele da se takmiče, imaju da pripaze šta pričaju. Šta je, dakle, bio odgovor? U kraćim crtama: 1) da je student Milovanović nesporno dobar besednik; 2) da je i upitani član žirija, kao mlad, isto tako burno reagovao, ali i 3) da na fakultetu postoje mnogi klanovi i mnogi zavidni ljudi; 4) da bi dotični član žirija zbog puštanja takvog govora mogao da izgubi posao i 5) da bi student Milovanović mogao da promeni temu, pošto ova nikako ne bi mogla da prođe. Kada je student Milovanović konstatovao da mu, zaključujući iz svega rečenog, preostaje jedino da promeni temu ili da čitavu stvar pokrene u medijima, odgovor je bio mnogo konkretniji: „Ja tako ne razgovaram. Jedan je tako pokušao pre dvadeset godina. Ja sam iz Toplice. Marš napolje!“
Propozicije takmičenja u besedništvu u suštini su veoma jednostavne i podrazumevaju jedino da se takmičari opredele da li će govoriti na slobodnu temu, na zadatu temu (koju dobijaju prilikom prijavljivanja na takmičenja) ili će im izbor biti improvizacija, kada temu dobijaju jedan sat pre nastupa. Prema rečima profesora dr Sime Avramovića, člana žirija (ali ne iz Toplice), prilikom izbora tema nema nikakvih ograničenja: „Kredo našeg takmičenja je upravo sloboda reči. I na ovogodišnjem takmičenju ima dva ili tri toliko provokativna govora da se mnogi sa njima neće složiti. Ali, naš cilj je da učimo publiku da dostojanstveno sasluša mišljenje koje ne deli. Jedne godine, u vreme kada su bile velike turbulencije na Beogradskom univerzitetu, nismo ni održali takmičenje, baš zato što nismo hteli da budemo cenzori“, kaže Avramović za „Vreme“. U čemu je onda bio problem sa studentom Milovanovićem? Zašto je član žirija, umesto da mu jednostavno kaže kako nije dobar govornik, objasnio da mu je tema nepodobna? Da li je posao profesora, između ostalog, da na vreme pouči studenta o cenzuri, ograničenjima slobodne reči i suprotstavljenim klanovima? Ili i među članovima žirija postoje klanovi?
O čemu god da je reč, činjenica je da je jednom takmičaru objašnjeno da je sadržaj njegovog govora problematičan, a da po propozicijama problematičnih sadržaja nema. Finalni deo takmičenja održan je 27. januara 2003, a onima koji su se opredelili za zadatu temu, tema je te večeri bila „Ubi me prejaka reč“. Srećom, prejaka reč ovog puta nikoga nije ubila. Na vreme je uklonjena iz konkurencije.
Takmičenje u besedništvu Pravni fakultet organizuje od 1957. godine. Posle prekida 1972. godine, tradicija je obnovljena 1993, da bi potom i ostali fakulteti u Srbiji počeli s organizovanjem sličnih događaja. Prema rečima profesora dr Sime Avramovića, do prekida 1972. došlo je u vreme perioda ustavnih amandmana. „Veći broj profesora tada se usprotivio amandmanima i promenama koje bi vodile u konfederalizaciju ustavnog sistema. Taj čin okvalifikovan je kao antidržavni i veliki broj profesora izbačen je s fakulteta, a Mihajlo Đurić osuđen na dve godine zbog slobode mišljenja. Vlast je tada verovatno shvatila da je slobodoumna studentska reč možda još opasnija, pa su ugasili takmičenje u besedništvu“, kaže Avramović za „Vreme“.
Zašto je svako ko se bavio upotrebom neutvrđenog tipa akustičnog oružja na studentskom protestu 15. marta postao neprijatelj države, terorista i atentator na Vučića? Zbog čega bi i Berija pozavidio Biji na ovoj operaciji? Kako režim u Beogradu 2026. nastoji stvoriti atmosferu nalik na onu iz Moskve 1937
Podaci Vrhovnog javnog tužilaštva pokazuju da poslednjih godina raste broj zahteva koje tužioci upućuju policiji radi prikupljanja potrebnih obaveštenja, ali da odgovori na te zahteve sve češće izostaju. Reč je o prvoj i jednoj od najvažnijih radnji u predistražnom postupku, bez koje tužilaštvo u mnogim slučajevima ne može da nastavi istragu
Zašto su se na meti režima, pored studenata, našli verbalni delinkventi – analitičari, stručnjaci i novinari? Kako je Više javno tužilaštvo u svom saopštenju donelo presudu da su studenti sami sebe streljali zvučnim topom? I kako je Vučić tvrdio da Srbija uopšte nema zvučne topove, a ispostavilo se da ih ima, kao što je odmah posle pada novosadske nadstrešnice tvrdio da “jedino ona nije renovirana”, pa se brzinom svetlosti na društvenim mrežama utvrdilo da to nije istina? Na koji je način aktivirana medijska bomba u režimskim medijima sa unapred spremljenim spiskovima ljudi koji su učestvovali u “zaveri” i koje treba utući? I da li je reč o pokušaju zabrane studentskog pokreta
Pošto tužilac u Srbiji ne može da optuži osobu koja se kolima zaleće u građane, gledaoci RTS-a mogu videti kako se pred kamerama obesmišljava ta pravna institucija
Srbija će sačuvati mir, lokalni funkcioneri moraju da razgovaraju sa narodom ili će biti smenjeni, ekonomija raste brzo, žele da nas sruše jer Srbija grabi napred, nema više straha od “blokadera”, predsednik je žrtva, biće veće plate i penzije. Na osnovu iskustva, po svoj prilici ovako će izgledati Vučićeve poruke na predstojećem mitingu
Ljudi iz autobusa plaše se svega, a naročito da ne razljute glavu porodice. On im onoliko ponavlja da jedino zahvaljujući njemu imaju posao, zarade i penzije. Njihovo je samo da stoje, aplaudiraju i ostanu poslušni
Zašto je Aleksandra Radića, najistaknutijeg vojno-političkog komentatora u Srbiji, režim pretvorio u pokretnu metu
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
