Onog 5. oktobra uveče, pošto su već bili osvojeni Skupština i RTS, grupa od dvadesetak mladića naoružana raznim priručnim alatkama i neviđenim besom, provalila je u sedište Socijalističke partije Srbije na Studentskom trgu u Beogradu i za nekoliko minuta na ulicu izbacila i zapalila sav inventar do tog trenutka najmoćnije firme u državi. Slučajni prolaznici i vatrogasci koji su ubrzo stigli (predvođeni Vladanom Batićem) mogli su da svuda naokolo vide rasute letke (mnogi su ih poneli kao suvenir) koje je Miloševićeva stranka štampala u ogromnim količinima, spremajući se izgleda za drugi krug predsedničkih izbora. Na lecima koje je vetar raznosio po Trgu velikim slovima bilo je ispisano „Ko laže – Koštunica, naravno“, a ispod su stajale neke brojke kojim se valjda dokazivalo kako Milošević ipak nije izgubio predsedničke izbore još u prvom krugu, odnosno da ih Koštunica još nije dobio.
Ako je sačuvao ovaj petooktobarski politički suvenir, Vladan Batić bi danas mogao da ga umnoži i pozajmi onima koji u iznenadnom espeesovskom približavanju vlasti vide definitvan krah i izdaju svih petooktobarskih tekovina i ideala, a upravo Koštunicu označavaju kao čoveka koji je pogazio sve date reči. Pre svega onu da želi da gradi stabilnu, na pravu i pravdi zasnovanu državu, pri čemu je kao budući premijer za podizvođače radova na tom poslu izbarao upravo socijaliste kojima je na decembarskim izborima nosilac liste bio Slobodan Milošević, čovek koji je godinama uglavnom rušio sve oko sebe. Letak je, međutim, star bar tri i po godine i u Srbiji (gde je politička principijelnost inače ređa od belog gavrana), više nego drugde, važi pravilo da se u današnjim političkim borbama ne vredi previše ozbiljno pozivati na nešto što je nekome koliko juče moglo da izgleda i zvuči kao snažan argument.
PRAVDANjA: Koštunica će ionako narednih dana, pozivanjem na hitnost izgradnje državnih institucija, dokazivati da nije pogazio datu reč kako posle izbora neće sarađivati sa onima koji su upropašćavali Srbiju pre i posle 5. oktobra. Oni iz G17 plus će verovatno tvrditi da socijalisti nisu isti kao ranije jer se polako odriču Miloševića i da zato ne bi trebalo biti gadljiv na njihovu podršku izgradnji institucija i manjinskoj vladi. I Vuk Drašković će morati da primeti kako među onima koji će ubuduće podržavati novu vladu nema ljudi koji su pripadali jednom „zločinačkom režimu“ i na bilo koji način bili umešani u zločin na Ibarskoj magistrali. Jedino će oni iz DS-a koji su se očigledno preigrali u sopstvenim kombinacijama oko učešća u vlasti, na svaki pomen socijalista gurati dva prsta usta i aludirati na mučninu, potencirajući ujedno kako su oni još jedini autentični čuvari petookotobarske vatre na kojoj su one istorijske noći goreli i espeesovski propagandni leci sa natpisom – „Ko laže – Koštunica, naravno“. Ako ćemo pošteno, i dosovska vlast je (ne baš ovako) probala sa glasovima socijalista – oni Baneta Ivkovića u nekoliko navrata su im davali kvorum kada je to bilo neophodno, dok su Miloševićevi socijalisti za vladin predlog glasali kada se raspravljalo o radiodifuznom savetu.
Najnoviju odluku socijalista da podrže izbor Dragana Maršićanina na mesto predsednika Skupštine Srbije (za posle će se navodno videti) mnogi su već požurili da označe i kao njihov povratak na vlast. Neposredno uoči izbora njihov nosilac liste je iz Ševeningena pozvao stranku da se pripremi za izbornu pobedu posle čega su oni sročili slogan „Pobedi za Srbiju“. Sve do pre nekoliko dana zvanična stranačka ocena bila je da je sa 22 osvojena mandata i nešto manje od 300.000 osvojenih glasova SPS zapravo doživeo poraz. Od pre nekoliko dana, od kada im se pružila prilika da se približe vlasti i za ponešto ponovo pitaju, socijalisti ponovo veruju da su održali predizbornu reč i da im je slogan bio pravi. Tvrde da su ipak „pobedili za Srbiju“ i sve nas jer su čelnici stranke odmah u svoje izjave kao obavezan deo ubacili i rečenicu da će u Skupštini glasati pre svega „imajući na umu nacionalne, umesto stranačkih interesa“.
Upućeni kažu da su pregovori DSS-a i SPS-a oko podrške izboru predsednika Skupštine i eventualne podrške manjinskoj vladi išli neuobičajeno lako, čim je postalo izvesno da se na onom brvnu na kome stoje DSS i DS ne može više predugo stajati. U nedelju uveče sami socijalisti su se pomalo uplašili da je Milorad Vučelić prebrzo priznao tako nešto i da će im time možda oboriti sopstvenu cenu za nastavak pregovora, ali je i taj strah ubrzo nestao. Vrh stranke još ranije je dobio zeleno svetlo GO-a da, ukoliko se DS bude suviše nećkao i ukoliko se za tako nešto ukaže prilika, SPS pokuša da odigra na poziciji četvrtog igrača bez koga nema buduće vlade. Sednica GO-a stranke održana u utorak uveče bila je samo prilika da se bazi prenese poruka šta se sve dobilo za pristajanje na poziciju četvrtog igrača. Zvanično, presudila je bliskost sa mnogim stavovima DSS-a – oko budućnosti državne zajednice, sudbine Kosova, odnosa prema Hagu, odustajanja od projekta regionalizacije Srbije, pa do zajedničke sumnje u ispravnost dosadašnje privatizacije.
VIŠESTRUKA KORIST: To pitanje – šta su socijalisti dobili – muči ovih dana i mnoge analitičare, a postavio ga je javno i odlazeći američki ambasador Vilijam Montgomeri, neposredno po izlasku iz prostorija DSS-a i razgovora sa Vojislavom Koštunicom. Sopstvenu dobit socijalisti skromno (javno) opisuju uglavnom naslovom one sporne emisije Laneta Gutovića – „ne može da škodi“, da bi odmah zatim dodali kako bi moglo i prilično da im koristi.
Njihova računica u čitavoj priči je sasvim jasna. Politički gledano, za SPS je nestao rizik da će ubrzo biti raspisani novi izbori koji u ovom trenutku njima ne odgovaraju čak i više nego ostalima. Na datum raspisivanja tih izbora mogli bi ubuduće presudno da utiču upravo oni, ako odluče da jednog dana (kada im to bude odgovaralo) uskrate podršku Koštuničinoj vladi. Do tada trudiće se da u parlamentu s tom vladom imaju hladan odnos (javne kritike, bez javnog grljenja). Od njihovog glasa zavisiće mnogo šta, a opet će biti u prilici da iz prikrajka posmatraju kako se njihovi politički protivnici i ubuduće žestoko svađaju i čerupaju oko svega, ostavljajući socijaliste po strani. Nova vlast će verovatno otvoriti i mnoge afere odlazeće vlasti, baviti se posetama Šilerovoj i sličnim pričama i malo ko će se još pozivati na ono što se zbivalo pre 5. oktobra 2000, što će SPS-u pružiti priliku da za vreme kraće nego što su očekivali odrade sva tri programa – pretpranje, pranje i ispiranje sopstvene uloge u ubogaljivanju Srbije do oktobarskih promena. Ne bi trebalo previše da čudi ako uskoro i zvanično ne zatraže da ih ubroje u članice demokratsko-reformskog bloka. Status četvrtog (rezervnog) vladinog igrača povećaće i njihovu minutažu i prostor u mnogim medijima, na njihove konferencije za štampu ubuduće će dolaziti više od pet novinara.
Socijalisti tvrde da ih ne zanimaju ministarska mesta i da tako nešto i nije bilo predmet pregovora. Demantuju i priče da će im se otvoriti vrata mnogih upravnih odbora, iako svakako neće odbiti nijedan poziv da u njih uđu. Početak rada parlamenta i izglasavanje novog budžeta njima će doneti kakvo-takvo olakšanje – partijska kasa im je prazna (ćute o onim iračkim parama) a po novom zakonu o finansiranju stranaka na osnovu dobijenih poslaničkih mesta pripada im suma od oko 45.000 evra mesečno (radikali će iz budžeta mesečeno primati oko 155.000 evra). U situaciji kada im je većina opštinskih stranačkih odbora pretvorena u beskućnike, svaki novac dobro dođe. Javna je tajna da je SPS do sada (na različite načine) obezbeđivao i nemali novac za finansiranje troškova Miloševićeve odbrane u Hagu. „Novim pristupom“ haškoj priči ti troškovi bi se ubuduće mogli prebaciti i na nekog drugog (državu, na primer), iako socijalisti uporno negiraju da se o tome uopšte pregovaralo.
FAKTOR MILOŠEVIĆ: Pošto je Miloševiću zabranjeno da se iz Haga javlja svojim partijskim drugovima, do stranke još nije stigla njegova javna reakcija na činjenicu da je vrh stranke sa liste poslanika izbacio sve njegove predloge. Miloševiću se najverovatnije neće previše dopasti ni odluka da SPS podrži manjinsku vladu (već se čuju špekulacije da mu je na tu vest skočila temperatura zbog čega je suđenje ove nedelje odloženo), mada ne bi trebalo isključiti ni mogućnost da promeni mišljenje i jednog dana pristane na dil – radite onako kako mislite da vam odgovara, ali ne zaboravite da mi pokrijete troškove odbrane. Socijalisti tvrde kako je Šešelj navodno odavno poručio Tomi Nikoliću da „radi kako zna“ jer on iz zatvora ne može previše da pomogne. Vrh stranke namerava, izgleda, da prvi put na narednim izborima, kada ih bude, proveri koliko SPS zaista vredi (to nikada nisu probali) bez samog Miloševića, koji u Hagu drži daljinski upravljač i pokušava da odlučuje o svemu. Početno i simbolično distanciranje SPS-a od Miloševića donelo je ovoj partiji već prve koristi – oni koji od njih traže podršku za manjinsku vladu mogu da se, bar pred svojim članstvom vade (ostali im ionako neće verovati), kako su to ipak malo drugačiji socijalisti. Otprilike – samo su još malo Miloševićevi, a naši.
Na poslednjoj sednici GO-a stranke nije bila isključena ni mogućnost da prilično čvrsti dogovori oko nove vlasti propadnu, pogotovo ako DS ponovo promeni mišljenje. Ako se tako nešto i dogodi, ostaće samo ono „ne može da škodi“, bez dodatka „a moglo bi da bude i korisno“. Svoje buduće partnere socijalisti bi mogli da podsete i na nekadašnji slogan – sa nama nema neizvesnosti. Za razliku od onih iz DS-a.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
