Trgovina konjima u Šilerovoj

Jednog vrelog avgustovskog dana 2001. godine u Šilerovoj ulici u Zemunu pojavio se nadasve zanimljiv građanin. Visok, dostojanstven, veoma šarmantan, sa prosedom bradom i naočarima, gospodin od glave do pete; tog dana zvao se Igor Baruh i hodao je u društvu svoje supruge koja se tog dana zvala Lea Baruh. Niko od naivnih i prostodušnih stanovnika Šilerove ulice u Zemunu ni sanjati mogao nije da je dotični građanin ličnost neverovatno bogate i slikovite biografije, mada bi se to dalo naslutiti iz njegove pojave svetskog čoveka.

Građanin i građanka Baruh baš su nekako u to vreme doputovali iz Sjedinjenih Država, gde im je poslednje mesto boravišta bio Vest Paterson, Nju Džerzi. Pre polaska kupili su za 4800 dolara jedan veoma lep motocikl „Harley Davidson“ na ime građanina Radivoja Krstića. Taj motocikl igraće izvesnu ulogu u ovoj priči, kao i još jedan motocikl iste marke, jedan „Ferrari 360 Telaio Spider“ (fabrički identifikacijski broj ZFFYT53B000126183) i izvestan broj trkaćih konja, kao i razne druge (veoma) pokretne stvari. Da je pažljivi zemunski čitalac novina tada mogao da spoji građanina Baruha sa trkaćim konjima i skupim kolima, možda bi bio naslutio da s kime ima posla i proverio da li mu je novčanik još u džepu; da je video građanina i setio se beogradskih i drugih novina iz strašne 1995. godine, sve bi mu postalo jasnije.

POZNANSTVA SKLAPAJTE OPREZNO: Šetajući tako Zemunom, bračni par koji se toga dana prezivao Baruh susreo se slučajno sa Tanjom Spasojević, tada suprugom, a danas udovicom Dušana Spasojevića, zvanog Duća (kad mu policajci tepaju) ili Šiptar (kad mu ministar policije ne tepa), uglednog zemunskog poslovnog čoveka. Nadležni organi danas nisu sigurni da li je susret bio slučajan, jer u tom poslu slučajnosti se proveravaju – za svaki slučaj. Bilo kako bilo, ispalo je da su Tanja, udata Spasojević, i Lea Baruh školske drugarice, pa ih je gđa Spasojević pozvala da je posete u toplom porodičnom domu u Šilerovoj ulici. Tako je i bilo: Baruhovi su uskoro posetili Spasojeviće. Igor Baruh napisaće kasnije u jednoj izjavi da je bio impresioniran kućom, a naročito obezbeđenjem; nikakvo čudo: u jednoj svojoj ranijoj poslovnoj biografiji, građanin Baruh naveo je da je diplomirao na Vojnoj akademiji na Kipru, na Ratnoj školi u Moskvi, na antiterorističkom šestomesečnom tečaju u Izraelu; da je bio zamenik komandanta antiterorističkog voda Nacionalne garde Kipra, komandant Specijalnih snaga, da ima 1000 padobranskih skokova itd. Kaže i da je rođen u Apatinu na Kipru, što donekle dovodi u sumnju prethodne tvrdnje…

Duća Spasojević objasnio je građaninu Baruhu da mora da se čuva, jer je „sa nekim prijateljima i dva kuma pomogao da se sruši Milošević“, pa ga sada čuvaju policija, državna bezbednost i „crvene beretke“; uskoro će svog novog poznanika upoznati sa „pravim herojima i onima koji su stvarno zaslužni za svrgavanje Miloševića“; Baruh je bio odgovarajuće impresioniran. Duća je takođe ponudio svu moguću pomoć dok se porodica Baruh ne smesti u Zemunu, gde su kupili stan u Oračkoj ulici br. 21.

Izvesno je da se građanin Baruh svom novom poznaniku predstavio kao veoma bogat čovek: to mu je oduvek bio običaj, još dok se nije zvao Igor Baruh. Da li je Igor Baruh znao s kim se zapravo upoznao toga dana nije jasno; nadležne službe nisu sigurne. Sigurno je, međutim, da su se susrela dva ozbiljna međunarodna umetnika u istoj disciplini; osim toga, delili su iste sklonosti: prema skupim automobilima, trkaćim konjima i gotovom novcu koga su voleli nesebično.

Uskoro je Duća pozvao telefonom Igora Baruha i rekao mu da hitno dođe kod njega. U Šilerovoj je Baruh zatekao grupu ljudi; dvojica su mu predstavljena kao (Milorad Ulemek Luković) Legija i (Dušan Maričić) Gumar, bivši i sadašnji komandanti Jedinice za specijalne operacije RDB MUP-a Srbije. Baruh kaže da se osetio „vrlo počastvovan“. Dotični građani raspitivali su se kako je u SAD i kakvi su Baruhovi planovi u Srbiji. Poznavaoci lika i dela građanina Baruha mogu da nagađaju kakvu im je on priču složio na temu svojih planova u Srbiji. Izgleda da su im se ti planovi dopali. Bio je to početak jednog toplog, mada kratkotrajnog, prijateljstva.

Igor i Lea Baruh uselili su se u novi stan u Oračkoj i počeli da se osvrću za nekim poslom u koga bi vredelo uložiti onolike pare. Da je neko znao da im je jedna od prethodnih adresa bila u Omladinskih brigada 208, možda bi se bio prisetio izvesnih događaja iz 1995. godine, o kojima kasnije.

Baruh osniva bar dve firme u Beogradu: Megasistems i Gigasoft (ni jedno ni drugo ne znači ništa, ne brinite se). Zatim kupuje u Engleskoj nekoliko (navodno osam) trkaćih konja za 140.000 maraka, preko izvesne Milene Dudić kao trenera i uvozi ih u SRJ da se takmiče. U međuvremenu mu stižu iz Amerike ta dva „Harleya“ i porodične stvari, a 29. oktobra 2001. godine Igor kupuje iz Italije taj „Ferrari Telaio“ na ime svoje supruge.

ČEMU SLUŽE PRIJATEljI: Crveni „Ferrari“ stigao je na jugoslovensko-mađarsku granicu u kamionu, ali prevoznik se nije usudio da ga vozi u Beograd iz zamislivih razloga… Duća i Legija objasnili su Igoru Baruhu da je „rizično voziti takav auto ovde“ (ispostaviće se da je to istina) i ponudili da njihovi ljudi obezbede pratnju od Horgoša do Beograda. Tako je i bilo: Igor je vozio crvenog „Ferrarija“, a pratili su ga Zoran Vukojević Vuk i još dvojica koji su na svakoj saobraćajnoj kontroli pokazivali značke i sve je prošlo glatko, kako i treba. Crveni sportski auto spremljen je u garažu u Šilerovoj, dok se porodica Baruh ne snađe; u Šilerovoj su završile i njihove lične stvari iz SAD, kao i oba motocikla.

Duća i Legija angažovali su se mnogo oko mogućnosti da Igor Baruh investira sve te pare kojima se hvalisao: upoznali su ga sa dva gospodina iz Grčke, nekim Aleksisom Ksenijasom i nekim Vangelisom; njih su zanimale YU Info televizija, Lutrija Srbije i još neke firme. Bilo je tu raznih pregovora (proverili smo), ali bez ishoda. Razgovaralo se uglavnom u „Obiliću“, često u prisustvu udovice Ražnatović. Početkom 2002. Legija pita Igora Baruha da li bi mogao da nabavi rezervne delove za terenska vozila tipa „Hummer“ (Humvee) koje koristi JSO. Baruh ga upozorava da je za te delove potrebna potvrda o konačnom korisniku (End User Certificate), jer je reč o vojnoj opremi; MUP Srbije daje potvrdu i sve je u redu. Delovi za koje Baruh tvrdi da ih je platio 102.000 dolara stižu u Solun, prekrcavaju se u kamione i stižu u Kulu. Na pitanje Igora Baruha ko će da plati te 102.000 dolara, Legija odgovara „da je sve u redu i da treba da odradim nešto za tu siromašnu Srbiju“; Baruh tvrdi da je mislio kako se Legija šali, ali ne kaže zašto pare nije tražio od MUP-a Srbije, nego od Legije. Razumna je pretpostavka da su se u transakciju „ugradili“ obojica.

JEDNA KORISNA DIGRESIJA: Kada su Duća i Legija zapravo shvatili s kim imaju posla nije jasno; najverovatnija pretpostavka jeste da se Milorad Bracanović dosetio i propustio „Igora Baruha“ kroz evidenciju Državne bezbednosti (zna se da je u jednom trenutku iz arhiva RDB-a zatražio njegov dosije i zadržao ga izvesno duže vreme). Ispalo je – ako se čitalac do sada nije dosetio – da je reč o Čedi Mihajloviću, zvezdi čuvene „špijunske“ afere iz 1994–1995. godine. Tu treba ići hronološki.

Mihajlović Čedomir lice je čija se slika javlja na više raznih pasoša i iznad raznih imena: Emir Gujić iz Mostara (pasoš BiH, izdat u Beču u septembru 1993), Esad Ramadanović iz Sarajeva (pasoš BiH, izdat u Sarajevu u aprilu 1994) itd, uključujući i dva pasoša SFRJ, obični (CE 064854) i diplomatski (DP 02872) na ime Čedomir Mihajlović; njegov šarmantni lik takođe krasi službenu legitimaciju MUP-a Srbije br. MUP 2765 (poslednje tri isprave zaplenjene 11. septembra 1994. godine na adresi Omladinskih brigada 208, a od strane ovlašćenih službenih lica CRDB-a Beograd po osnovi čl. 210, stav 4 ZKP). Kako je do toga došlo?

Čedomir Mihajlović (rođen između 1946. i 1950, zavisno od pasoša), počeo je karijeru kao elektronski kamerman TV Beograd 1978; do 1980, kada odlazi u SAD; više puta osuđivan za prevaru, provalnu krađu, falsifikat i krađu automobila; kroz krivičnu evidenciju prolazi pod brojem KE 83929. U SAD on tvrdi da je završio čas elektrotehniku, čas mašinstvo; zna se da je ušao na turističku vizu i radio kao ENG snimatelj za tadašnjeg dopisnika JRT-a Gorana Milića „na crnjaka“, bez zelene karte. Tvrdi da je radio i za ITT Avionics (vazduhoplovna elektronika), da je otišao u Kejptaun, Južna Afrika i tamo se obogatio (slutimo kako). Zna se da je u Londonu krajem osamdesetih radio za dve zanimljive firme: Crossfield (grafički skeneri), odakle su ga najurili jer je varao mušterije i De La Rue (oprema za štampanje vrednosnih papira i dokumenata); iskustvo iz tih firmi značajno je za Čedinu budućnost. Predstavljao se kao vlasnik rudnika dijamanata i već sve moguće, samo ako je o uglednim pozicijama reč.

Čeda se pojavljuje u Beogradu 1992. ili 1993, pretpostavlja se zato što je stanje u Engleskoj postalo nehigijensko. Kao bistar čovek, počinje da radi na dva „patriotska“ razboja: Republika Srpska i beogradski „nacionalni front“. U Republici Srpskoj predstavlja se kao važan „nacionalni radnik“ na finansijskom planu, „ličnost bliska imperatoru“ i Jovici Stanišiću i u tom pravcu, sklapajući pritom poslovne aranžmane u kojima skuplja pare, ali ne isporučuje robu. Kad je bruka 1995. pukla, u „Vreme“ su se javljali očajni ljudi sa Pala kojima je Čeda ostao dužan po 30-40.000 maraka za obećanu robu. Na beogradskom planu, Čeda se ponudio gusarskoj firmi sa Dunava, tada poznatoj kao Pravoslavna sloga (ali i Bela ruža i nova Vizantija), koja je – pod mudrim rukovodstvom „Kurira“ Jovice Vlahovića i pisca Radomira Smiljanića – ubirala reket od rečnih brodara putem „blokade Dunava“; tu je bila lepa lova na vidiku. Čeda je njima nabavio neke taktičke komunikacijske uređaje (voki-tokije), objasnio im je zašto je važan i ugradio se u posao krajem 1993. godine. „Doveo ga je jedan naš ugledni kulturni i javni radnik, osvedočeni patriota“, tužno je 1995. izjavio „Kurir Jovica“ pokojnom Urošu Komlenoviću iz „Vremena“. Hvalisao se Čeda kako ima helikoptere, kamione, avione i kako je „uplatio na ime pomoći za srpski narod u Republici Srpskoj 110.000 dolara (kasnije se pokazalo da od te pomoći nije bilo ništa). Bili smo impresionirani, nismo mogli ni da pretpostavimo s kim imamo posla“, žalio se Vlahović tada. Dodao je i da je Čeda finansirao posetu Vladimira Voljfoviča, građanina Žirinovskog, Srbiji, onomad kad nam je donosio eliptone.

Kad je bruka pukla, ispalo je da je Čeda izradio nekoliko ljudi u totalnom iznosu od par stotina hiljada maraka. Čak se pojavio opet i gusarima s Dunava poklonio ček na 30.000 dolara – bez pokrića, ispostavilo se, kao i svi njegovi čekovi. Kasnije, tokom aprila i maja 1995, kada su novine krenule u rekonstrukciju događaja, javio se čovek koji kaže da je Čeda izvesnoj firmi iz Linca, Austrija, čije važne sirovine idu baržama uz Dunav, uzimao po 100.000 maraka da im barže pusti kroz beogradsku blokadu, ali da te pare nisu stigle do Jovice, Raše i njihovih ortaka iz „Štaba blokade Dunava“… „Kurir“ Jovica tužno je potvrdio te crne slutnje.

SPORI KONjI I BRZA PAMET: „Čedu će da upropaste spori konji i brze žene“, govorio je Goran Milić nekad davno, dok su radili zajedno. U pogledu žena je pogrešio, ali konji su ostali Čedina opsesija do dana današnjeg; konji su Čedu Mihajlovića upropastili 1994, a Igora Baruha 2002. Tokom 1993–1994. Čeda kupuje neke trkaće konje za poveliku sumu od neke engleske gospođe i plaća ih čekom; ček se uskoro odbija (nema pokriće; tipični Čedin modus operandi), ali su konji već u Subotici. Gospođa pravi scenu, pokreće parnicu i na kraju dobija svoje konje natrag. Čedino ime već je na crnim listama raznih ozbiljnih banaka. Napravio je sličan poduhvat sa nekim kiparskim biznismenima, pa je dospeo na interpolsku poternicu koja – zapazite ovaj detalj, valjaće vam! – važi i danas.

Da je Čeda sa Državnom bezbednošću tada, 1993–1994. nešto muljao – muljao je, inače se ne bi tako lako ugradio u sve te poslove. Izgleda da je u septembru 1994. RDB-u bilo dosta i Čede: dok se vraćao iz Republike Srpske, uhapsili su ga negde oko Loznice i odveli u pritvor. Pretresli su stan njegovog oca i maćehe, inače pristojnih ljudi: osim tih raznih pasoša i službene legitimacije MUP-a, našli su i dva pištolja, ali i 1.862.000 (dobro ste pročitali: milion i osamsto šezdeset i dve hiljade) maraka u apoenima od po 1000 maraka.

U pritvoru su ga stavili pred kameru i rekli da priča. Čeda je čovek bistar i brzo misli; ispričao je kako ga je u Njujorku uhvatila Imigraciona služba da radi bez dozvole i suočila ga sa izborom: ili da ga proteraju, ili da pristane da radi za jednu bratsku agenciju. Izabrao je ovo drugo i sve lepo ispričao; ljudi iz Državne bezbednosti nisu mu poverovali baš sve, znajući čoveka. Ali su već imali opštu ideju kako da ubiju dve muve jednim udarcem: da se otarase Čede Mihajlovića i da istovremeno obrukaju Haški tribunal i one koji za njega navijaju.

Tako počinje velika igra: Čeda biva pušten bez krivične prijave za delo špijunaže koje je uredno priznao, ali odmah odlazi u Makedoniju u svom sportskom autu „Chevrolet Corvette“ i sa porodicom. Iz Skopja se javlja holandskoj ambasadi u Beogradu, tvrdeći da raspolaže „dokumentima koja teško optužuju Slobodana Miloševića“, deponovanim u sefu neke banke. Holanđani šalju čoveka, Čeda ih vodi u banku i vadi svežanj papira; posle kraće analize, Holanđani mu daju privremeni pasoš i on leti u Amsterdam da se stavi na raspolaganje Tužilaštvu; holandska vlada snosi troškove boravka i zaštite. Tužilaštvo, međutim, ima rezerve i na kraju, posle par meseci, Tribunal u celini odbacuje Čedine papire kao lažne. Čeda Mihajlović, uporan i sistematičan kakav je već, ne gubi veru u uspeh svoje misije: obraća se onoj istoj bratskoj agenciji iz Amerike i dobija na vremenu i izdržavanju još tri meseca. Dobri ljudi iz Virdžinije izgleda da su bili došli do iste procene kao i Tribunal, ali su kontali da Čedini papiri ipak nisu za bacanje, pa i papire i njega ustupaju njujorškom „Tajmsu“, novinama nadasve ozbiljnim.

U aprilu mesecu 1995. „Tajms“ puca veliku priču iz pera Rodžera Koena, inače sjajnog novinara koji je donekle ambiciozan (kao i svi u njujorškom „Tajmsu“) i već vidi Pulicerovu nagradu u izgledu. Ispostavlja se da su Čedini papiri falsifikati – i to očigledni do bola. „Vreme“ i druge beogradske novine istražuju stvar i objavljuju nekoliko veoma veselih članaka na tu temu, sa podacima kojima čak ni Državna bezbednost nije raspolagala, ali koji slikaju Čedu kao ono što jeste: prevaranta po vokaciji, čoveka koji će sa istim žarom, motivacijom i naporom ukrasti sto maraka ili milion maraka, svejedno. A konja će ukrasti pa makar propao. Ima u toj slici Čede Mihajlovića nečeg obezoružavajuće bezazlenog, nečeg što ga u današnja cinična vremena čini simpatičnim…

GOSPODO DRAGA, ON JE NESTAO BEZ TRAGA: Čeda se tada herojski pojavio u dva-tri intervjua pričajući svašta, kraće vreme je bio heroj hrvatske štampe, ali je kod ozbiljnih medija izvisio. Kukao je i da su mu ubili tasta, tog istog Krstića kome će posle kupiti motocikl. Poslednji put viđen je u Ženevi maja 1995, a tih dana se javljao i redakciji „Vremena“ da se žali na tretman; na našu ponudu obećao je da će poslati svoju verziju događaja, ali – na žalost – nije održao to obećanje. Ptica sa grane rekla nam je tada da je zapalio za Argentinu; pokojni Uroš i vaš hroničar imali su samo jedan komentar: „Jadni Argentinci“.

Dade se pretpostaviti da Čedi nije bilo lako u međuvremenu: taj skandal sa njujorškim „Tajmsom“ i Tribunalom nije mogao da prođe nezapažen u SAD, ali se Čeda nekako smestio tamo, promenio ime sebi i svojoj ženi, Tatjani Krstić, u Igor i Lea Baruh i nastanio se u tom Vest Patersonu u Nju Džerziju. Ta interpolska poternica ostala je nekako zanemarena u SAD, ali – kako će se videti – i ovde.

Igor Baruh ni u Beogradu nije odoleo zovu hipodroma, tako neodoljivom Čedi Mihajloviću. Tih njegovih osam konja trčali su svuda u susednim zemljama, izlazili i vraćali se sa urednim carinskim deklaracijama, koje su – slučajno – jedini dokaz koji on prilaže u korist tvrdnje da su konji zaista njegovi. U evidenciji Udruženja za galopski sport Konjičkog saveza Srbije, ti konji vodili su se do 3. maja 2002. na štalu „Pegasus Racing Team“, Zemun, Oračka 21, vlasnici Igor i Lea Baruh, takmičarske boje: dres crveno-beli, kapa crveno-žuta. Prijavljeni su 3. marta 2002, po treneru Milani Dudić. Kao datum promene vlasništva sa „Pegasus Racing Teama“ na Ergelu „Surčin“ (trener Dušan Pajić), navodi se 3. maj 2002. Formular za preregistraciju tih grla, međutim, do 13. avgusta 2003. nije zvanično dostavljen Udruženju za galopski sport Srbije.

Šta se desilo?

Igor Čeda Mihajlović Baruh tvrdi da su se početkom 2002. Duća i Legija naglo unervozili, odustali od planiranih privatizacija raznih firmi i da su počeli da se prema njemu ponašaju sve grublje. Mihajlović-Baruh tvrdi da su „početkom aprila 2002. jedne večeri došli dvojica iz pratnje Legije i rekli mi da mi Dušan (Spasojević) i Legija poručuju da ako hoću da ostanem živ moram njihove naloge da izvršim do kraja i da prenesem svoju firmu Gigasoft na nekog koga će oni da pošalju, da mogu da se oprostim od „Ferrarija“ jer je to suviše lep auto za mene, motori im trebaju za pratnju i da zadržavaju sve što je kod njih ostalo jer treba da platim danak Srbiji“ (citirano doslovce). Igor-Čeda dalje tvrdi da se obraćao policiji i tužilaštvu da mu se vrate vozila i stvari u vrednosti od 250.000 dolara, ali da nije naišao na razumevanje, mada su ga saslušali u UBPOK-u. Upadali su mu, kaže, u stan dok je on bio u bolnici (postoji račun bolnice „Sveti Sava“, ali ne i dijagnoza), oteli sat „Rolex“ (a koji bi drugi?) itd. Konje sa hipodroma su odveli takođe: za dva grla tvrdi da su kod Dragoljuba Markovića (Krmivoprodukt) u Surčinu, a da za ostale ne zna gde su.

Ta priča, međutim, nije tako jednostavna. Pre svega, izjava „Igora Baruha“ koju citiramo pisana je 1. aprila 2003. (simboličan datum), usred akcije Sablja, kada je Čeda već mogao da proračuna na koga će svaliti i šta treba i šta ne treba; krivične prijave protiv Duće, Legije, Milane Dudić i Dragoljuba Markovića podnete su u jesen 2003. Dragoljub Marković početkom oktobra 2003. odbacuje te optužbe u potpunosti, a ljudi iz konjičkog sporta imaju svoje tumačenje: u „Kuriru“ od 7. oktobra, ali i u nedavnim kontaktima sa „Vremenom“, ti ljudi kažu da cela priča izgleda drugačije.

KO JE KOGA IZVAĆARIO?: Naime, iz više izvora saznajemo da je građanin Baruh građaninu Spasojeviću uzeo neke pare ne bi li mu nabavio dva blindirana „Mercedesa“ iz Nemačke, jer tamo ima vezu za to. Jedan drugi izvor dodaje da se Bracanović sigurno dosetio da ko je „Igor Baruh“ u stvari i upozorio Duću i Legiju, koji su se unervozili: da šta ovaj sad hoće i odakle on tu s nama? Čeda nikako da isporuči te blindirane „mečke“, pa dolazi do procesa među bizmismenima poznatog kao „kompemzacija“ ili prebijanje: dužan si pare, uzimamo vozilo, motore, „Rolex“, zlatnu kajlu „Cartier“ i ostalo. I konje, hvala lepo, 3. maja. Među poznavaocima konjičkog sporta priča se i da je Čeda-Baruh „neke Dućine konje smestio kod Markovića u Surčin“. Čeda shvata da je đavo odneo šalu i udaljava se iz Beograda u smeru Kosova.

Po svemu sudeći, ovde je došlo do sudara dve vrste različitih genija, od kojih je svaki šampion svoje umetnosti: Čeda Mihajlović je pre svega prevarant i falsifikator, čovek koji radi glatko i gospodski i sam štampa svoje čekovne knjižice, uz ozbiljno poznavanje bankarskih procedura i najmodernijih tehnologija; on radi na šarm i poverenje – i na protok vremena od izdavanja čeka do provere pokrića. Duća i Legija nekako su neposredniji, direktniji u poslovima, staromodni u smislu slavnih Dvadesetih godina u Americi i tradicije najstarije nevladine organizacije na svetu, one sa sedištem u Palermu: CZ 99 pod nos; ponuda koja se ne odbija. Ako je Čeda Duću izvaćario za dve blindirane „mečke“ po Baruhovim cenama (najmanje 250.000 evra), a Duća se naplatio navedenom robom i konjima – onda su tu negde: lapo-lapo, računajući tu i brigu i pretrpljeni strah.

Po izveštajima izvora „Vremena“, krajem 2002. izvesni Čeda „Amerikanac“ otvara u kosovskoj Gračanici kafanu, pa onda i tombolu, s nekim ortakom Nešom. Čeda odgovara opisu, a postoje i kolateralne potvrde identiteta lica. Čeda se razmahuje po Gračanici i Mitrovici, obećava svašta i zajmi pare na veliko, istovremeno gurajući neku gotovinu „čuvarima mostova“. U Gračanici kažu da je od tri Albanca uzajmio po 10-15.000 evra, a od desetak Srba po hiljadu-dve od svakog. Ljudi iz konjičkog sporta načuli su svojim vezama da je Čeda u totalu ostao dužan nekih 150.000 evra po Kosovu i zatim nestao bez traga. Posle se Gračanicom proširila priča da su „Čedu ‘Amerikanca’ ubili Šiptari u Ulcinju jer ih je zavrnuo za lovu“, ali sva je šansa da je tu priču plasirao sam Čeda – da smiri strasti…

U proleće 2003, kažu neki ljudi sa Kosova, taj isti Čeda „Amerikanac“ pojavio se u Novom Sadu; upoznali su ga dok su se raspitivali za lažne pasoše i vize za beganje u svet; nudio je kvalitetnu robu… U Beogradu se pojavljuje u jesen 2003. da tuži pokojnog Duću, odbeglog Legiju, trenera Milanu Dudić i Dragoljuba Markovića. Sve ne bi li povratio „Ferrari 360 Telaio“, dva „Harley Davidsona“, čuku „Rolex“, kajlu „Cartier“, osam konja i ostalo.

Opunomoćio je advokata koga nije platio, jer je u međuvremenu opet nestao bez traga.

Neki drugi tvrde da je nedavno viđen u Bratislavi, Slovačka.

Neka se pričuvaju Slovaci.