Окончани су инциденти који су протеклих недеља захватили неке, махом забачене делове Пашалука. Чврстом, али зато правичном руком кабадахија, уз несумњиву и искрену подршку српског становништва све три вере, власти успостављају ред. Грађевински предузимачи већ обнављају опљачкане и попаљене ханове, тако да ће предстојећу туристичку сезону дочекати потпуно спремни.
Као што је већ познато, жалосне инциденте, нарочито сад кад им време није, изазвала је необуздана младеж, размажена миром и сигурношћу у царству које мудро, уз подршку Аустрије и благонаклоност Русије, води султан Селим, решен да Турску уведе у Европу. Ипак, мора се рећи, на побуну су подстицали и неодговорни отпуштени аустријски војници, друмски разбојници и полусвет сваке феле, махом они које поштен посао и миран живот не привлачи. Овде се чуло да је Француска добила цара, али тешко да би тамошња превирања и немири, сад ваљда за дуго окончани, овде било шта могли изазвати. Мало света овде је уопште и чуло за Француску, да о Наполеону не говоримо.
С друге стране, виђени Срби одмах су дахијама понудили уверавања да с неодговорним испадима, који највише штете наносе баш њима тј. народу, немају никакве везе. Њихов домаћински рад на успостављању трговачких и добросуседских веза између две царевине наставља се, уз мање застоје због свињског и сточног карантина, углавном несметано. Проток меда, воска, кожа и других извозних производа тече редовно. Исто се чује и за робу која стиже из Аустрије, мада има гласина да су се поједини официри на савско-дунавском Кордону поприлично обогатили тргујући извозницама, па чак и да жена градоначелника Земуна свог лекара њима плаћа. У сваком случају, чак и то потврђује да ствари иду добро и набоље.
Што се тиче пречанских Срба, царских поданика, њихове наде у неки устанак сасвим су пропале. Чак и они који су се обраћали Наполеону, у безумној нади да ће им тај корзикански пропалица пружити подршку, одустали су од очекивања одговора. Исто и они други, који су наде полагали у помоћ руског двора, све тврдећи да „простота, глупост или крајња суровост оног народа, што под Турском облашћу живи“ њихове планове не може осујетити, те да би се „са три или четири хиљаде (руских) војника све у добар поредак могло привести“. Е, касно. Турци то већ успешно раде.
У Београду нема знакова никаквог нередовног стања. Калемегданска тврђава је уобичајено запуштена, шанци углавном затрпани ђубретом, палисаде урушене и климаве као и градске капије. Курварлук цвета упркос повременом бацању роспија с Ороспи-ћуприје у Дунав; Цинцари, Јевреји, Дубровчани нису ни затварали радње. Сви се радују још једном лепом пролећу.
П.С. Поштовани господине,
Шаљем Вам ова запажања с границе империја у великој нади да ће Вас она својом тачношћу навести да ме запослите у Вашој цењеној Канцеларији, чији је рад тако драгоцен за Аустрију и њену безбедност. На ову молбу присиљен сам будући да сам као шеф музике Мустафа-паше званог Српска мајка пре три године остао без посла кад су га дахије убиле. Мој покушај да код Срба развијем осећај за музику – ишло је дотле да сам направио и гусларску банду, али то је све слепац до слепца и глуваћ до глуваћа – није успео. Помоћ очекујем од Ваше милости, али сам, за случај да Ваш одговор не добијем, копију извештаја доставио овдашњим угледним новинама. Можда постанем новинар.
Уз најдубље поштовање и надајући се Вашем одговору, остајем Ваш покорни слуга,
Ф.А.Н.-Ћ.
