Na paralelnoj proslavi Prvog srpskog ustanka u Domu sindikata, predstavnici Crkve, vojske i duhovno osvešćene omladine složno su se založili za povratak Srbije u Srednji vek
U subotu 14. februara, u prepunoj dvorani beogradskog Doma sindikata, održan je skup posvećen dvestogodišnjici Prvog srpskog ustanka. Ovu duhovnu akademiju, organizovala je malo poznata grupa studenata Filološkog fakulteta koja pod nazivom „Srpski sabor Dveri“ deluje pod okriljem Srpske pravoslavne omladine. Iako ovaj skup nije bio uključen u zvaničan program obeležavanja ustanka, njemu su prisustvovali istaknuti predstavnici Crkve i Vojske SCG, a od političara, istakao se istoričar Radoš Ljušić, poslanik Demokratske stranke Srbije. Patrijarh Pavle poslao je blagoslov, vladika Atanasije je delio bombone deci iz KUD-a „Bambi“ koja su odigrala kolo, pevao je hor crkve Svetog Marka… Sve u svemu, ova proslava po formi nije odudarala od niza sličnih koje su pod nazivom „Dva veka moderne srpske države“ održane širom zemlje, ali jeste po sadržaju, u čemu nije bilo ničeg modernog. Naprotiv, model buduće Srbije koju su govornici predstavili predstavljao je napad na državu, vladu i ustavni poredak (tim redosledom), te poklič za uspostavljanje klerikalne monarhije koja bi, naravno, obuhvatila sve teritorije izgubljene u davnim i nedavnim ratovima.
Zvuči bizarno, ali sasvim u skladu sa opštim duhom skupa, što je duhovna akademija u čast Prvog srpskog ustanka i osnivanja srpske države otpočela napadom na glavni simbol ustanka i države. Ova čast pripala je mitropolitu crnogorsko-primorskom Amfilohiju, koji je govoreći na svoju omiljenu temu – jedinstvo srpskog i crnogorskog naroda – poentirao sledećim rečima: „I bez obzira na to kako se kretali naši političari, naše jedinstvo, i naroda i crkve, treba da bude put i kriterijum našeg bića, put zajedničke vere i duha. Zato beleg naš nije ovo čudno, razvodnjeno ocilo, ne znam ko se setio da ga uzme za simbol, već pečat Karađorđa i pečat svetog Petra Cetinjskog, orao ondašnje Crne Gore i orao Nemanjića, kao znak vekovnog jedinstva i zajedništva dva naroda, kome se nadam i u budućnosti.“ Inače, za mitropolitovu informaciju, krst sa četiri ocila bio je na zvaničnom barjaku Karađorđevih ustanika, a kao državni simbol uveo ga je Miloš Obrenović kada je Srbija postala kneževina. Uprkos tome što je među prisutnima bilo dovoljno onih koji su na to mogli da mu skrenu pažnju, Amfilohijeve reči bile su praćene oduševljenim aplauzom.
PROIZVODNjA DECE: Ostatak duhovne akademije obeležila su tri govora, od kojih je svaki biser za sebe. Prvi je održao Radoš Ljušić, pod diskretno ambicioznim naslovom „Su čim ćemo izić pred Karađorđa?“ Ljušić je oštro napao zvaničan koncept sutrašnje proslave ustanka, kao i vladu koja ga je odobrila. „Ova naša podanička vlada gospodina Živkovića i Žarka Koraća“, rekao je Ljušić, „ne samo što nijedan dinar nije dala da se podigne spomenik Karađorđu već je sve učinila da se Voždovo ime i imena hrabrih srpskih ustanika, tvoraca ove države ne spomenu.“ Nakon zajedljivih opaski na račun Koraća i Nenada Čanka, Ljušić se osvrnuo na pozorišnu predstavu Skela iz zvanične proslave. „Umesto da se sećamo Vožda i onih koji su svoje živote ugradili u temelje Srbije, mi ćemo imati jednu pozorišnu predstavu o jednoj skeli koja luta, ne zna se gde, ne zna se na kojoj reci, izgubljena kao što smo i mi izgubljeni.“ Izlaz iz tog stanja izgubljenosti Ljušić je našao u povratku na ono što smatra izvornom idejom Karađorđa i svetog Petra Cetinjskog. „Ta zajednička ideja je da srpska država obuhvata tri zemlje: Srbiju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu.“ Sledio je, ponovo, gromoglasan aplauz.
Drugi zanimljiv govor održao je domaćin, Branimir Nešić, ispred pokreta „Srpski sabor Dveri“, inače glavni urednik časopisa sličnog imena „Dveri Srpske“ koji izlazi pri Filološkom fakultetu. Uprkos mladosti i skromnom ustaničkom iskustvu (Nešić je bio aktivista tokom studentskog protesta 1996/97), govornik je na sebe uzeo da sačini modernu verziju Preradovićevog nacrta prvog srpskog ustava pod naslovom „Načertanije za XXI vek“. Ovaj predlog nacionalnog programa od trinaest tačaka („pošto pravoslavni Srbi nisu sujeverni“, objasnio je Nešić), plod je petogodišnjeg rada pomenutog pokreta. Originalan je preko granice zdravog razuma, i šteta je što prostor ne dozvoljava da se doslovno prenese. Umesto toga, evo osnovnih teza: „Svetosavlje je temelj srpskog nacionalnog programa za XXI vek… Ono mora ući u svaku poru našeg bića i učiniti ga dostojnim da se nazovemo potomcima svetog Save“ (tačka 1). „Potrebno je objektivno sagledavanje rada Vuka Karadžića, Dositeja Obradovića, Svetozara Markovića i Jovana Skerlića, koji su pored zasluga imali lična vanzavetna lutanja i skretanja“ (tačka 2). „Naš nacionalni zadatak mora biti da veronauka postane obavezan predmet. Građansko vaspitanje ne treba ukidati, nego proširiti u duhu srpske tradicije, u pravcu domaćinskog vaspitanja kao sistema praktičnog znanja“ (tačka 3). „Ne može se ostvariti srpski nacionalni program bez uspostavljanja srpske hrišćanske elite. Posebna pažnja se posvećuje sveštenicima i lekarima od kojih zavisi fizičko i duhovno ozdravljenje srpskog naroda“ (tačka 4). „Potrebna je pravična i nepristrasna istorija. Najveći broj istorijskih udžbenika u drugoj polovini XX veka su pisali ljudi kojima je hrišćanska, pravoslavna i junačka Srbija bila najveći neprijatelj“ (tačka 5). „Srpski jezik obuhvata čitavo štokavsko narečje. Svi narodi koji govore štokavskim narečjem govore srpskim, i samo srpskim jezikom. Sadašnji hrvatski književni jezik je samo hrvatska varijanta srpskog jezika. Isto važi i za bošnjački (aplauz). Sva državna akta, javni natpisi i javna glasila moraju biti na ćirilici. Ovo se mora urediti i državnim zakonom“ (tačka 6, gromoglasan aplauz). „Svrha srpske privrede mora biti proizvodnja zdrave hrane i zdravih i slobodnih ljudi“ (tačka 7). „U Srbiji vlada bela kuga. Nemajke u Srbiji godišnje ubiju oko 200.000 nerođene dece… Svaka srpska porodica, bez obzira na materijalnu situaciju treba da se trudi da ima barem troje do četvoro dece“ (aplauz). Kada bude ljudstva, biće i naselja. A kada bude naselja, biće i pobedničkih bitaka, i Srbi će ponovo u Prizren doći“ (tačka 8, ovacije). „Dobro organizovana crkvena opština ima neograničenu mogućnost uticaja na društvenu stvarnost, sve do političke vlasti“ (tačka 9). „Govoreći o potrebi što skorijeg okupljanja srpskih istoričara i lingvista već smo otvorili dveri za održavanje strukovnih crkveno-narodnih sabora. Mogući izabrani predstavnici strukovnih srpsko-narodnih sabora, koji bi se sakupili u organizaciji Crkve, konstituisali bi Otadžbinski svesrpski crkveno-narodni sabor. Za razliku od republičke skupštine, u kojoj se svaka stranka bori za svoje uskopartijske interese, Otadžbinski crkveno-narodni sabor brinuće o opštem interesu naroda i države“ (tačka 10). „Prava demokratija je praktično na umoru. Srbi ne prihvataju kvazidemokratske političare koji ne drže do morala“ (tačka 11). „Uspostavljanje kraljevine je neophodan preduslov za raskid sa komunističkom prošlošću. Na prvom mestu srpski kralj mora da služi Bogu, pa onda svojim podanicima“ (tačka 12). „Buduća Kraljevina Srbija će se zalagati za integraciju sa ostalim zemljama Evrope, ali i biti protiv neokolonijalne zavisnosti i duhovne asimilacije“ (tačka 13, aplauz i kraj).
NIŠTA NIJE BILO: Na ovu pastoralnu viziju odlično se nadogradio vladika Atanasije Jeftić, koji je konstatovao da Srbiju „još nismo oslobodili, jer nam i danas nad glavom drže mrtvu ruku Klintona, Solane, Buša i ne znam koga sve ne“. Zatim se glasno zapitao zašto toliko težimo Evropi. „Gospodo, ko nam je došao u posetu devetsto četrnaeste tenkovima? Evropa! Ko nam je došao četrdeset prve? Evropa! Ko nam je došao devedeset devete? Evropa! Je li to Evropa? Još dva veka ćemo se oslobađati od takve Evrope. Imaćemo mi još ustanaka.“
Nešto manje nadahnuto, ali sasvim u duhu skupa, govorio je pukovnik Rade Rajić, profesor Vojne akademije (vidi ovir), a skup je, u ime načelnika Generalštaba Branka Krge, pozdravio pukovnik Vidosav Kovačević, pomoćnik načelnika GŠ za moral u vojsci SCG. Pukovnik Kovačević se ljubazno odazvao na našu molbu da objasni zvanično prisustvo Vojske na ovakvom skupu. „Nema tu ničeg spornog“, rekao je pukovnik Kovačević za „Vreme“. „Ljudi su nas pozvali i mi smo došli, kao što se inače rado odazivamo na slične pozive. Ja sam po naređenju bio na tri proslave, uključujući i tu u Domu sindikata, i nisam uočio ništa strašno, ništa što bi bilo protiv naroda i države.“ Na pitanje da li je primereno da Vojska pozdravlja skup u kome se javno napada vlada i ustavni poredak, Kovačević odgovara: „Otkud smo mi mogli da znamo šta će ko govoriti? Uostalom, niko nije napao Vojsku, jer da je toga bilo, ja bih Vojsku branio.“ Na duhovnoj akademiji, pukovnik Kovačević je organizatorima iz „Srpskih Dveri“ uručio knjigu Počeci moderne srpske države, rad akademika Vladana Stojančevića. Sva sreća da im još niko nije podelio pištolje.
„Nakon Prvog svetskog rata, veoma složeno i rovito državno uređenje, sve izraženija borba političkih stranaka, razdvojenost društvenih klasa, borba naroda i narodnosti koji su sjedinjeni u novoj državi, raznolikost u veri, tradicijama i ulozi u prethodnom ratu, činjenica da nikada između Slovenaca, a naročito između Hrvata i tada Srba muhamedanske vere nije bilo zajedničkog afiniteta niti uzajamne vojne i istorijske pomoći, nego samo ratovanja protiv Srba i srpstva uopšte, prirodno se dogodila podela stanovništva i ometanje opštih osećaja jedinstva u jugoslovenstvu. Sve je to imalo negativnog uticaja kod naroda. Posebni napori u izgradnji nove države su činjeni u oficirskom koru. Međutim, aprilski rat će pokazati uzaludnost jednog takvog naprezanja i verovanja. Opšta izdaja u vojsci pre svega većine Hrvata, ali i Slovenaca, Mađara, Šiptara i Srba muhamedanske vere, postala je realnost. Jugoslovenski koncept prve Jugoslavije, umesto čisto srpskog, nametao je primarno jugoslovenski interes. Zbog toga je penzionisan veliki broj istaknutih srpskih oficira, da bi se napravilo mesta za oficire van prostora Srbije, naročito Hrvate. Isti su ubrzano unapređivani i postavljani na visoke dužnosti. To je doprinelo upropašćavanju oficirskog kora, a posredno i slabljenju cele vojske.
Tokom Drugog svetskog rata postavljeni su osnovi nove Jugoslavije i novog društvenog političkog uređenja. Kao i u vreme Prvog svetskog rata, značajno je bila izražena tendencija potiskivanja i umanjivanja zasluga Srba u borbi protiv neprijatelja. Jugoslovenska narodna armija će se u svom razvoju oslanjati isključivo na revolucionarnu tradiciju jedinica iz narodno oslobodilačkog rata, tako da nijedna jedinica JNA ne samo da neće nastaviti tradiciju bilo kojeg slavnog puka srpske vojske već neće poneti ni njihovo ime, a pogotovo obeležja i srpski vojnički ratnički duh…
Nikako se ne smeju zaboraviti ni ratna događanja od 1991. do 1999. godine, oficiri vojnici, dobrovoljci koji su položili živote za odbranu našeg naroda i njihovih vekovnih ognjišta. Ti sjajni ljudi, znani i neznani, imaju su čim stati pred Karađorđa, pred Miloša, pred Boga i pred narod.“
(Iz izlaganja pukovnika Radeta Rajića, profesora Vojne akademije)
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
