Skela van jaruge

U predstavi Skela, izvedenoj u Orašcu, povodom obeležavanja dvestogodišnjice Prvog srpskog ustanka, glumac Voja Brajović, govoreći o jeziku našem, i teškoćama u sporazumevanju, kaže da je nerazum duboko u nama. Piscu Goranu Petroviću verovatno nije bila namera da poruke dela budu primenjive i na samoj proslavi, ali desilo se, totalni nerazum, iako se sve dešavalo u krugu od nekoliko stotina metara, politički akteri su uspeli da ponaosob obeleže dva veka srpske državnosti. A ličilo je na to, dan pred proslavu, na duhovnoj akademiji u Beogradu, istoričar, i jošte poslanik sa Koštuničine liste, Radoš Ljušić, rekao je: „Umesto da se sećamo Vožda i onih koji su svoje živote ugradili u temelje Srbije, mi ćemo imati pozorišnu predstavu o jednoj skeli koja luta, ne zna se gde, ne zna se na kojoj reci, izgubljena kao što smo i mi izgubljeni.“ A na dan proslave, iz Novoga Sada, u društvu akademika Vasilija Krestića, akademik Čedomir Popov poručio: „Sadašnja vlast, organizovanjem proslave u Orašcu, na kojoj se ne pojavljuje Karađorđe, već depersonalizovani narod sa tih prostora, obezvredila je srpsku istoriju, zgazila dostojanstvo srpskog naroda i nametnula mu osećanje krivice.“ Tako se desilo da se dosadašnja vlast, koja je organizovala proslavu, i, biće, buduća, sa Koštunicom na čelu, totalno razmimoiđu. Koštunica je bio na licu mesta, u Marićevića jaruzi, Maršićanin je otkrio spomenik Karađorđu, dok su članovi Vlade, neometani, odgledali, ispalo je, svoju predstavu.

ZBOR, PA U KOLONU: Ajde vidimo detalje. Jeste ‘ladno, gore u Orašcu i više nego ‘ladno, ali ima naroda, pristiže. Sve to organizovano, ko kolima ko autobusima. Ima i braće Crnogoraca, kako izađu, nema, ko na ekskurziji, kud koji, zbor, kolona, na čelo zastave i ikone, pravac lice mesta. Disciplina je majka uspeha. Na licu mesta vazdan naroda, na video-bimu, nabavljenom, vele, u Austriji, prenos liturgije koja je u toku. Činodejstvuje patrijarh sa brojnim arhijerejima, prisutni i Koštunica, Maršićanin, prestolonaslednik Aleksandar, Dragan Kalinić od Republike Srpske, SNP Zoran Žižić od srpske Crne Gore… Liturgija u specijalnom šatoru, okolo štandovi Šumadijske eparhije, ima majice sa Karađorđem, ima Karađorđa još, zastave S verom u boga, dva metra 1200 dinara, ima još umetnosti. Ima jedan isti Čiča Draža, ima još koji su isti, šubare, šajkače, uniforme, kose, brade, kokarde… Ima spomen škola, puna naroda, izložba srpskih uniformi, jatagana i kubura, to se razgleda, zastaje, slikava… ima svega, da se bude u toku. Ima Srbin, u Americi 36 godina, govori u kameru, naši ljudi rade tamo punom parom, onaj što drži mikrofon usmerava ga, da se drži ustanka, ovaj uze da se drži teme, Srpski ustanak je ovde, a Srpska narodna odbrana će u Americi proslaviti 22. ovog meseca, što tada budu uslovi da se narod okupi…

Dakle, svega, pred Domom kulture, dva ogromna i pečena vola na metalnim ražnjevima, to se delje i deli, poklon braće Karić srpskom narodu. Ne bi dugo, ostadoše samo kičme ogromnih životinja. Dok se tako kretasmo, mora se priznati, imadosmo i sreće, vidimo jedna koleginica diktira izveštaj, ispravlja reč stenografu, umesto obučeni, da stavi odeveni. O čem se radi, u događaju od decembra, poznaje materiju, izdiktira se i nama, jutros na Oplencu venac položio Prestolonaslednik sa suprugom princezom Katarinom. Onda, bila je tamo udovica kraljevića Tomislava, princeza Linda sa sinom Mihailom, bio je lider SNP-a Zoran Žižić, mitropolit Amfilohije, predstavnik mitropolije, odeven u svečanu crnogorsku nošnju, uneo je u crkvu ikonu svetog Petra Cetinjskog, koja je položena na Karađorđev odar, na odru je gorelo bezbroj sveća, patrijarh Pavle je služio pomen sa više vladika, bio i ministar vera Vojislav Mihailović. Bili su predstavnici Ravnogorskog pokreta odeveni u svečane gardijske uniforme Jugoslovenske kraljevske vojske. Bio i skandal, kakav skandal, ima kopiju depeše kojom Vrhovni savet odbrane odbija molbu Prestolonaslednika da pripadnici Gardijske brigade prisustvuju ceremoniji na Oplencu, prestolonaslednika najsrdačnije pozdravlja načelnik službe, pukovnik Ljubiša Jokić. Što ti je sreća, profesionalna, nisi bio, a ko da si bio na licu mesta.

DA SE REŠI PITANjE: Medijima najinteresantniji oni uniformisani, koje vele, što je u izlogu to je i u radnji, grupa u maskirno obučenih, sa crnom zastavom na močugi, srpski četnici, došli da se poklone Karađorđu, preko Drine su, da krene ovaj srpski pokret, da se omasovi, da se već jednom reši to srpsko pitanje, zato, kao fantastičnu, pozdravljaju ideju o saboru svih Srba sveta… Tek predratni gardisti klasa, to utegnuto, maslinaste uniforme, zlatni širiti, držanje, jedan će, kako nego značajno: „Vreme je da se izađe sa tim na videlo…“

Udario i sneg, ali šta je sneg, vazdan sveta se uputilo u Marićevića jarugu. Dole sve puno, jeste dole ali mobilni rade, Karići udarili antene i predajnike, pun signal. U sred srede, na nekom mostiću pesnik Rajko Petrov Nogo u, biće senatorskoj, crnoj kapici. Eto i generala na čelu sa načelnikom Krgom, bi, Srbija, Živeo kralj. Kad, o’zgo, jedan krupan, sa kravatu i kožnu dolamicu, razgrće, vele DSS predsednik Aranđelovca, za njim na lice mesta lično stiže Vojislav Koštunica, sve sa plavim kišobranom obrubljenim na crveno šarom. Spusti se Voja, sve mašući i otklimavajući, kakav je, ko nov, do desnice mu ko nov poslanik mu Radoš Ljušić sa kapom što se zove kačket. Stadoše naspram generala, Voji priđe jedan general u plavom, biće da komanduje morem ili nebom, i Krga mu dođe na noge. O’zgo se pojavi litija, na čelu ogroman krst, pa barjaci i druga znamenja. Koštunici priđe i jedan u mantiji, pa Kalinić od Srpske, general u plavom i njemu raportira. Eto i Prestolonaslednika, bi, „’Oćemo kralja“, „Živela Srbija“, svi priđoše bliže spomen-obeležju, vladika Atanasije upali sveće, odasvud se srgaše kamermani, Atanasije se dade u teranje kamermana, Prestolonaslenik otpozdravlja, i princezi milo, Atanasije samo što ne bije, poče pomen ustanicima, prisutan i beogradski nadbiskup sa pink kapicom, Koštunici uzeše da se daju Crnogorci, jedan mu gura gusle sa orlušinom na vrhu vrata, priđe i jedan golem sa zeleno-crveni čakširi, pade slikavanje… Kraj pomena, patrijarhu dadoše mikrofon, ču se samo, „Istorija i sloboda“.

POGLED U TREĆI VEK: Nasta povlačenje, Koštunica uze panaiju, belom kašičicom, Kalinić se opredeli za plavu, vikači se izvikaše, Prestolonaslednik izotpozdravlja. Crkva i Voja se povukoše uzbrdo, osta vojska, reč uze Mile Nedeljković, nagradu Odzivi „Filipu Višnjiću“, jednodušnom odlukom žirija, kojim je predsednikovao Matija Bećković, dobio Rajko Petrov Nogo, koji će da otvori pogled u treći vek nacionalne slobode i državnog dostojanstva. Nogo skide kapu, zaturi se, isturi brkove: „Braćo i sestre, valjalo bi ovdje, u Marićevića jaruzi, kratko i jasno zboriti.“ Pa pjesnik kratko prozva savremene planetarne dahije, i ove naše lokalne poturice, u postdejtonskoj i postmodernoj reviziji, ali i proizvodnji istorije, koji se ničim drugim, do sečom knezova, ne bave. Pa nastavi, u prozi i stihu, uz aplauze, pa i ovacije: „Jednog kneza prevarit možete/ jednog poseć, a dva će uteći.“ „Tu dvojicu što su utekli narod je prepoznao i svojijem krilom zakrilio. Nije narod, kako novi usrećitelji govore, njihov talac. Narod im je jatak. Da je drugačije, do sada bi ih na prevaru uhvatili i posjekli.“ Bi i o Hagu, tom za Srbe Hadu, o tome da bi se mnogi zvaničnici, kad bi Karađorđe ponovo u Marićevića jarugu banuo, razbežali, i bi kraj, jašta nego sa poentom, „Iz novih fresaka stara tuga veje/Nije sve propalo kad propalo sve je“. Malo li je reći, iz jaruge se diže poklič, odobravanje, to samo čini, Tako je.

Gore, pa iznad jaruge, špalir žandarmerije, u mrkoplavim, i garde, u svetlim mundirima, vodi do spomenika Karađorđu. U toku osvećenje spomenika, patrijarh i vladike, kad dunu neka koračnica, špalirom stiže cela Vlada, plus Kori, plus Labus i Predrag Marković, plus sa žvaku potpredsednik Skupštine Baki. Podrazumeva se na čelu još premijer Živković, ministri Pitić, Vlahović, Gašo Knežević, potpredsednik Korać, ministar Lečić do najduhovnijeg ministra policije Dušana… Jesu poizdalje, takoreći na repu, ali deluju brate, sve to ko da je lašteno. Pred spomenik stade onaj DSS Milošević iz Aranđelovca, preci krenuli goloruki, ali imali pouzdanje i veru i stvorili državu, ispred opštine Aranđelovac sve pozdravlja i poziva na ručak. Pa se mikrofona primi Prestolonaslednik, u svom prestolonaslednički teget odelu, pa na čistom srpskom reče iz onih artija sa volikim slovima: „Ja sam Aleksandar, sin kralja Petra II, unuk kralja Aleksandra I, praunuk kralja Petra I, čukununuk kneza Aleksandra, potomak Karađorđa, pozdravljam potomke onih koji su na ovom mestu bili pre 200 godina, kao i goste iz zemlje i inostranstva…“ Onima koji čuju neposredan govor vraćaju se reči sa ozvučenja, ali Prestolonaslednik napreduje: „Pre dva veka ovde je raja postala narod, pašaluk država… Kao Karađorđev potomak imam viziju Srbije, to je stabilna Srbija u kojoj mladi imaju budućnost…“ Pomenu i stare ideale, ustav, radna mesta, sve što treba i bez korupcije, završi da želi da bude pomiritelj prošlosti i budućnosti. Bi aplauz, bi i, Živeo kralj.

NADAHNUĆA ZA PREGNUĆA: Aleksandra za mikrofonom nasledi v.d. predsednika Srbije, predsednik Narodne skupštine Republike Srbije Dragan Maršićanin. „Srpski narode, građani Srbije… na današnji dan 1804… na ovom mestu pre 200 godina…“ Pa se dade u izlaganje, istorijski uze da tera, o ustancima i potomcima, ajde da nešto i prepišemo: Ovo sveto mesto, ovaj crkveni, narodni i državni praznik snažno su nadahnuće za nova pregnuća građana Srbije i srpskog naroda, da krenemo u sveopšti narodni i državni preporod, vraćajući Srbiji ponos, dostojanstvo i ugled koji je uživala pre sto godina u Evropi. Dođe i taj čas, Maršićanin stade da otkriva spomenik, visok skoro tri zarez pet metara, od belog venčačkog mermera, rad Drinke Radovanović. Skide belu plahtu, bolje tkaninu, ukaza se Crni Đorđe, veran, sa one dve kubure, da se i Radoš Ljušić podiči. Pa jedan viknu, u mikrofon, Vostani Serbie, da se zalediš od glasa, da te prođu žmarci, „Davno si zaspala, u mraku ležala“… Izjavi se i onaj sa orlušina guslama, ispred svih srpskih plemena Crne Gore, predade poklon Prestolonasledniku, uz tradicionalni ustanički pozdrav, „Jedna zemlja, jedan narod“. Tu bi, ‘Oćemo kralja, Aleksandar ushićeno otpozdravi rukama, diskretno klimnuvši princezi, koja mu svesna važnosti trenutka, istorije i koječega, takođe diskretno, odasla da je sve razumela.

Dunu policijski orkestar, Maršićanin, sad od mesta gde su bili članovi vlade, totalno s druge strane, priđe i položi venac, sa iste strane isto učiniše i Krga, predstavnik diplomatskog kora, Prestolonaslednik. Onda odoše svako na svoju stranu, Crkva i Maršićanin odoše ka crkvi, a članovi vlade, a svi kroz špalir od mundira, ka mestu gde je trebalo da počne predstava Skela. Kako su Labus i Predrag Marković bili u korak sa Svilanovićem i ministarkom Matković, uzesmo da upitamo Markovića, jel’ nešto znači što su on i predsednik mu Labus u ovom istorijskom trenutku u društvu osoba od Demokratske stranke. Mislite da se Marković nešto razmišlj’o, da je za trenutak pogladio bradu, jok, kratko, jašta nego mudro, jašta nego državnički. Danas su u društvu građana Srbije, jer je ovo praznik države Srbije. Primimo k znanju. Dok su se ovi razilazili, svak na svoju stranu, na svojoj strani, kod spomenika, ost’o Žižić sa svoji Srbi, povadili instrumente i zastave, do’vatili se pod Karađorđem, pa to samo čini škljoc.

A vamo počinje Skela, naspram scene montažna loža, montažno natkrivena, u prvom redu, i po sredini, još premijer, još predsednik Odbora za obeležavanje dva veka državnosti, s jedne strane Kori, s druge, ministarka Matković, dalje Đelić, Baki sa žvaku, u drugom redu Labus i Marković mu, Prestolonaslednik u četvrtom redu stajanja, zato što je sve stajanje, nigde Koštunice Voje, nigde v.d. i predsednika Maršićanina, poslanika i istoričara, ili obrnuto, Ljušića, nigde Amfilohija, nigde Atanasija… Krenu predstava, udari neki kijamet, sneg, vetar, izdržaše, i glumci i loža.

A ‘vamo, uz put, ne da je šatra, to dvostruko pa sastavljeno, ko dva hangara, a unutra lomi, muzika sa dalape i fionina, pevačica drma, ima sve sa roštilj i ostala pića, Igraj mala na colove, pa Marš na Drinu, do muzike štabni astal, sastavljen, sve sama uniforma, sve samo znamenje, pa poskoče, pa nazdrave, samo za društvo, iz Kolašina, Mionice, Prigrevice, Jelen dola…

Kijamet još traje, ispred one dvostruke šatre štand, imaju letke, imaju parole, Srbi nikad neće moći da na hrvatskoj abecedi reše svoje puteve u Evropi, imaju i bedževe sa ćiriličnim Ć, literaturu, Srpski jezik pod okupacijom ćirilice, a imaju i megafon, jednom iskočile žile, „Braćo pravoslavci, pozivamo vas da podignemo kulturnu bunu za ćirilicu“…