Kao počasni član radikala, Milošević bi istovremeno ostvario nešto što nije pošlo za rukom još nikome pre njega – on je i dalje predsednik SPS-a, tako ga doživljavaju i zovu i u udruženju Sloboda koje liči na stranku u projektu, počasni je predsednik stranke Branislava Ivkovića, viđen je za počasnog člana radikala i uz sve to, jedini je počasni stanovnik zatvora u Ševeningenu jer osim zatvorske sobe ima u tom objektu i svoju kancelariju
Da je vest tačna, bila bi to do sada svakako najspektakularnija haška nagodba: pošto je sam sebi priznao da su ga njegovi socijalisti odbacili (a to mu teže pada nego svih 66 tačaka optužnice Karle del Ponte), Slobodan Milošević se u zatvoru u Ševeningenu nagodio sa Vojislavom Šešeljem da pređe u radikale. Time je Milošević nastavio stopama ćerke Marije koja se u SRS, kao „jedinu preostalu patriotsku snagu u Srbiji“, učlanila još prošle godine, ali je ujedno pogazio omiljenu sociološku teoriju svoje supruge Mirjane koja je na jednom kongresu JUL-a rekla da bi „levica trebalo da nadmudri desnicu i prevede je na svoju stranu, umesto da s njom vodi sporove“. U ovoj priči ispalo je da je profesorku Marković ponovo izneverila praksa, da je desnica „nadmudrila“ levicu i da je Milošević izgubio većinu čak i u Ševeningenu.
Vest o formiranju radikalske partijske ćelije u haškom zatvoru biće moguće proveriti tek posle 12. marta kada bivšem predsedniku SRJ bude ukinuta dvomesečna zabrana komuniciranja. Ovako, na prvi pogled, ta vest ne zvuči baš previše ubedljivo: radikali su zaista istinski iznenađeni i zatečeni; sumnjivo je zatim i koliko su se socijalisti odrekli Miloševića; istovremeno nije logično da se glavni haški zatvorenik odriče svojih i prelazi kod Šešelja dok ne vidi hoće li mu socijalisti preko podrške manjinskoj vladi obezbediti trajnije finansiranje najskuplje faze sudskog procesa u kojoj on priprema i izvodi (i sve to mora da plati) svoje svedoke; Miloševićevi pravni savetnici (kojima doduše, nije posao da sa njim pričaju o aktuelnim političkim prilikama), tvrde kako je, kada su poslednji put s njim razgovarali (a čine to nekoliko puta dnevno), njihov klijent još bio socijalista; do sada je već bilo stranaka čiji su čelnici tvrdili da će se Milošević kada mu proradi telefon javiti baš njima i reći – vi ste od sada moji, ja sam sada vaš; naposletku, vest dolazi iz krugova koji su do sada u nekoliko navrata davali slične „pouzdane“ informacije i o Milanu Milutinoviću, Nebojši Pavkoviću i mnogim drugima sa haške liste.
PODRŠKA ZA TOMU: Za svaki slučaj, radikali bi mogli da ozbiljnije razmotre ovu vest i odluče da ponude počasno članstvo u partiji Miloševiću koji je na predsedničkim izborima u jesen 2002. iz zatvora već podržao njihovog kandidata Vojislava Šešelja, neposredno pre nego što je i sam Šešelj stigao do haškog zatvora. Sada bi takvu podršku dve „haške senke“, što bi i dalje da vladaju Srbijom, mogao da očekuje i već najavljeni radikalski predsednički kandidat Tomislav Nikolić koji uskoro, kada počne predizborna kampanja, najverovatnije ulazi (umesto Šešelja) i u onu staru radikalsku mitingašku pesmu – „Oj, Srbijo majko, ote mi se krik, Tomo će ti Nikolić biti predsednik“.
Kao počasni član radikala, Milošević bi istovremeno ostvario nešto što nije pošlo za rukom još nikome pre njega – on je i dalje predsednik SPS-a, tako ga doživljavaju i zovu i u udruženju Sloboda koje liči na stranku u projektu, počasni je predsednik stranke Branislava Ivkovića, viđen je za počasnog člana radikala i uz sve to, jedini je počasni stanovnik zatvora u Ševeningenu jer osim zatvorske sobe ima u tom objektu i svoju kancelariju (kancelariju u Ševeningenu ima još jedino upravnik zatvora).
Od eventualnog prelaska u redove radikala Miloševića u ovom trenutku svakako neuporedivo više zanima sudbina dokumenta od 430 strana koji su prijatelji suda početkom marta predali sudskom veću kao svoje viđenje dosadašnjeg toka „procesa stoleća“ (na zvaničnom sajtu Tribunala može se pročitati osnovni podnesak koji sadrži „samo“ 95 stranica). U tom obimnom dokumentu „amikusi“ su naveli niz zločina iz optužnice za BiH, Hrvatsku i Kosovo, za koje, po njima, tužilaštvo nije u prvom delu suđenja pružilo nikakve dokaze, ili su u pojedinim slučajevima ti dokazi bili previše anemični i neubedljivi. Prijatelji suda zaključili su, inače, posle prvog dela suđenja isto što i većina pravnih eksperata (čak i onih koji služe kao neka vrsta nezvanične logistike tima Karle del Ponte) – da tužilaštvo nije uspelo da dokaže odgovornost optuženog za genocid u BiH, odnosno postojanje posebne Miloševićeve „namere“ da tako nešto učini. U istom viđenju dosadašnjeg toka procesa, odbacuje se i Miloševićeva odgovornost za „saučesništvo u genocidu“, druga najteža tačka optužnice za koju su pojedini pravni eksperti tvrdili da je već dokazana van svake sumnje i da će, otpadne li na kraju njegova odgovornost za genocid, to biti sasvim dovoljan argument da tim gospođe Del Ponte na kraju suđenja zaključi kako je, ipak, uspešno odradio posao. Kod prijatelja suda nadvladala je nešto drugačija logika – oni su izgleda smatrali da Milošević koji je ujedno optužen da je stajao na čelu i u centru zajedničkog zločinačkog poduhvata, kao osoba koja je praktično sve zločine osmislila, organizovala ili inspirisala, ne može samim tim biti odgovoran i kao saučesnik.
BEZ RAČKA: U istom dokumentu o kome će se u naredne dve nedelje izjasniti i haško tužilaštvo, sudijama se preporučuje da optužnicu u nastavku procesa protiv Slobodana Miloševića skrate za još nekoliko ključnih tačaka. Prijatelji suda naime smatraju da bi kosovski deo optužnice koji se proteže na događaje od 1. januara do 20. juna 1999. godine, trebalo svesti na period od 24. marta do 20. juna iste godine. Tek u tom periodu, kaže se u podnesku, na Kosovu je postojao „oružani sukob“. Sve ono što se događalo pre 24. marta „amikusi“ karakterišu kao „razbojništvo, pobunu, ili terorističke akcije“, što, po njima, ne bi trebalo da zanima ovaj Sud. Ako bi sudije pristale na ovakvo viđenje rata na Kosovu iz optužnice bi u nastavku ispao slučaj Račak (15. januar 1999.) kada je ubijeno 45 Albanaca. Ocena međunarodnih zvaničnika da se u Račku radilo o „masakru civila“ poslužila je svojevremeno i kao direktan povod za NATO intervenciju, a na Račak je kao na izuzetno važan događaj „potrošeno“ i nekoliko svedoka čiji se iskazi, doduše, nisu u mnogo čemu podudarali, ostavljajući sumnju da događaji u ovom kosovskom selu još nisu do kraja ispričana priča.
Slično skraćivanje prijatelji suda predlažu i u hrvatskom delu optužnice, iznoseći stav da se rat u Hrvatskoj ne može od samog početka tretirati kao međunarodni sukob, jer je ovaj deo bivše Jugoslavije tek kasnije stekao međunarodno priznanje. Sve ono što je u optužnici pomenuto od 8. oktobra 1991. trebalo bi, po ovom viđenju ratnih događaja, naprosto zanemariti u nastavku suđenja, i baviti se događajima koji su sledili nekoliko meseci kasnije, od trenutka kada je Evropska zajednica priznala Hrvatsku.
Lako je pretpostaviti da se haškom tužilaštvu ovakva ocena onoga što se do sada zbivalo na suđenju Slobodanu Miloševiću neće nimalo dopasti i da će veoma brzo uslediti odgovor u kome će tim Karle del Ponte pokušati da odbrani ono što je do sada uradio. Konačni sud o vrednosti podneska prijatelja suda trebalo bi da donesu sudije do 8. juna kada se planira nastavak ovog sudskog procesa. Čak i delimično prihvatanje ocena iz dokumenta koji je potpisao Britanac Stiven Kej, o onome što do sada nije dokazano i na šta ubuduće ne bi trebalo trošiti vreme, moglo bi prilično da olakša posao još neimenovanom sudiji koji će u ovom procesu ubuduće zameniti bolesnog sudiju, takođe Britanca Ričarda Meja. Svaka odbačena tačka optužnice, značila bi da novom sudiji ostaje da iščita nekoliko hiljada stranica dokumenata manje i samim tim nešto ranije bude spreman za nastavak suđenja Miloševiću.
O kakvom je poslu i računici inače reč, govori se ovih dana i u jednom tekstu haške agencije Sense. Tamo su izračunali da su u Miloševićevom procesu tužioci do sada iskopali oko dva miliona stranica iz njihovih arhiva ne bi li optuženom priložili tačno 441.751 stranicu raznih dokumenata koji mu mogu ići u prilog i umanjiti njegovu krivicu. Čitava ta operacija je do sada koštala oko milion i po dolara, ali haška pravila su takva da tužilaštvo mora optuženom pružiti na uvid sve ono do čega je došlo, a što može da mu bude od koristi u pripremanju sopstvene odbrane.
Neki od socijalista koji prilično površno prate suđenje svom partijskom šefu, tumačili su ovih dana na svoj način zbivanja u ovom sudskom procesu („Mej se razboleo, nema šansi da novi sudija sve ono ubrzo iščita“, „šta ako se razboli još jedan sudija, onda mora sve iz početka“, „glavnu tužiteljku kritikuju mnogi ugledni svetski listovi, mora da se tu nešto menja“, „genocid i još ponešto će sigurno da mu otpišu, ma ovi mu ništa nisu dokazali“…) i gotovo u strahu naokolo postavljali pitanje – postoji li mogućnost da se on uskoro vrati, gde baš sada, šta da radimo s njim, najbolje je kada je on tamo, a mi ga odavde bodrimo i pomažemo.
Bodriće ga, naravno, i pomagati prilično dugo. Osim ako ga, u međuvremenu, ne preuzmu radikali.
Nekadašnji glavni američki pregovarač za Balkan Ričard Holbruk otkrio je nedavno sarajevskom „Dnevnom avazu“ da je sa Radovanom Karadžićem 1995. godine, posle Dejtona, napravljen sporazum po kome se bivšem predsedniku RS nudila zaštita od Haga ukoliko pristane da ode sa političke scene. Holbruk je brže-bolje ovu izjavu sutradan povukao i demantovao sam sebe, valjda pošto je shvatio da je takvom izjavom prilično jasno i arogantno priznao kako ima onih koji mogu biti stariji od Haškog suda i svake međunarodne pravde. Nekadašnji ministar inostranih poslova RS Aleksa Buha tvrdio je, međutim, prošle nedelje u razgovoru za „Večernje novosti“ da je lično prisustvovao dogovoru o sudbini Karadžića koji je vođen u Miloševićevoj rezidenciji u Beogradu. Sastanku je prisustvao još i Milan Milutinović, dok je Karadžić sve vreme bio na Palama i u razgovore se povremeno uključivao telefonom. Za konačnu verziju dogovora Holbruk je lično rekao da je dobra – prema tom papiru Karadžić je trebalo da se skloni sa političke scene i pređe u ilegalu, SDS je time izbegao da bude zabranjen kao stranka i za bivšeg predsednika RS je time, navodno, bila zauvek uklonjena haška pretnja.
U junu 1997. Amerikanci su izgleda ponovo procenili da je Karadžićev simbolički uticaj u RS i dalje prepreka za ozbiljniju promenu vlasti. Mesec dana kasnije, Biljana Plavšić je u razgovoru sa potpisnikom ovog teksta i jednim stranim novinarom posvedočila da joj je lično Medlin Olbrajt ponudila da pronađe Karadžića i još jednom mu ponudi da se skloni sa političke scene, posle čega SAD više neće pominjati njegov odlazak u Hag. Karadžić je tada, po rečima Biljane Plavšić, odbio takvu ponudu, rekavši da ne veruje previše Amerikancima.
Bez Holbruka kao svedoka, mnogi haški procesi će zaista biti prilično manjkavi.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
