Kako je zapaljen Hilandar

Kad bi vam (daleko bilo), zahvaljujući nečijem nemaru ili nebrizi, iznenada izgorela kuća, bilo bi logično da dotičnu nemarnu ili nebrižnu osobu odmah pronađete i da je, ako je već ne kaznite svojeručno, uputite na određene organe kojima je kažnjavanje posao. U tom smislu, sedenje pred izgorelom kućom, zaboravljanje na krivca i povremeno osluškivanje komšijskih priča, bilo bi potpuno nadrealno.

Prema zvaničnom saopštenju, u požaru 4. marta 2004. izgorelo je 42,78 odsto ukupne površine manastira Hilandar (1968,5 metara kvadratnih) ili 54,87 odsto ukupno korisne površine (5761 kvadrat). Izgorela je, dakle, kuća. Ipak, ukućani i njima bližnji ponašaju se, u najmanju ruku, vrlo čudno: ovi prvi besomučno objavljuju sve novije i novije brojeve žiro-računa (za sada smo izbrojali 12), dok ovi drugi tvrde da bi na obnovu trebalo gledati s optimizmom („U prvobitno stanje biće vraćeno gotovo sto odsto kompleksa“). O uzroku požara sklopljen je konsenzus – utvrđeno je da je reč o dimnjaku. O krivcima, međutim, niko ne govori.

DIMNjAK, DAKLE: „Krivica“ dimnjaka najpre je objašnjena sleganjem tla na jugozapadnoj strani manastira: u tački dva zvaničnog saopštenja navodi se da „činjenica da se ovaj deo manastira lagano sleže, odnosno da se naginje upolje i da je to izazvalo brojne pukotine u zidovima i lucima…, što je odavno poznato i našoj i grčkoj službi zaštite, može biti objašnjenje za neispravnost dimnjaka“. Iako je zvanično saopštenje objavljeno 12. marta, već 14. marta „krivica“ dimnjaka dobila je novu dimenziju – u emisiji „Nije srpski ćutati“ BK televizije direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Marko Omčikus izjavljuje da „uvek tu ima starovremskih ljudi koji imaju svoje navike i kojima možda centralno grejanje nije dovoljno“. Ispostavlja se, dakle, da je ono što je najpre bio samo trač, po svoj prilici istina: zimogrožljivi monah ili monah koji nije želeo centralno grejanje, grejao se kraj peći na drva koja je, naravno, povezana s dimnjakom. Ova nova dimenzija krivice otvara, međutim, bezbroj novih pitanja.

Naime, čak i ako je neki monah zaista ložio peć, ostaje nejasno kako je i zašto dimnjak „podlegao“. Zvanično saopštenje i zvanične izjave svode se na to da je zbog sleganja tla dimnjak bio napukao, ali pojavljuju se i drugačija mišljenja. „Čak i ako ta strana manastira klizi, dimnjak po definiciji ne može da klizi. On je najstabilniji deo građevine“, objašnjava za „Vreme“ arhitekta konzervator Marija Jovin koja je tokom svog radnog veka radila konzervaciju 40 kulturnih i spomeničkih objekata. Po njenim rečima, čini se da dimnjak jednostavno nije bio spolja omalterisan, što je inače obavezno. „Da su dimnjaci bili uzgredno omalterisani unutar krova, ne bi moglo da se dogodi da plamen izađe kroz pukotinu. Ovako, mogla je da kresne i varnica i da sve plane. Priča sa sleganjem nema nikakve veze s tim, a i da ima, nije jasno zašto se o tome ranije nije vodilo računa“. S druge strane, Marko Omčikus u razgovoru za „Vreme“ kaže da „pitanje malterisanja dimnjaka nije najvažnije“: „Postavlja se, naravno, uvek pitanje neke krivice, toga koliko je ko kriv i da li je krivica individualna, kolektivna ili ima niz okolnosti koje se spoje, pa dođe do neke kolektivne krivice – znači, da su svi krivi i da niko nije kriv. U ovim okolnostima, čini se da će to tako i ostati“. S jedne strane, Sveta gora i Hilandar imaju određene autonomnosti, tako da će se istraga o pojedinačnoj krivci nekog monaha verovatno svesti na „neku internu priču“. S druge strane, istraga o načinu i valjanosti izvođenja radova u Hilandaru izgleda još kompleksnije.

Naime, direktor Zavoda kaže da se u Hilandaru „radilo uvek kombinovano, u saradnji s grčkim službama“, dok rukovodilac radova na obnovi Mirko Kovačević u intervjuu za „Danas“ ističe da je „sve što smo dosad radili bilo sa prećutnim odobrenjem grčkih stručnih službi, ali nije bilo nikakvih papira o tome“. U prevodu, naše službe su radile i finansirale projekte, ali je za Hilandar zvanično bio nadležan grčki Institut za zaštitu vizantijskih spomenika kulture – memorandum koji su prošle sedmice potpisali direktori našeg Zavoda i grčkog Instituta prvi je zvanični dogovor o saradnji. Kad se sve to sabere i oduzme, lako je zaključiti da je na radovima u Hilandaru učestvovao svako i niko, odnosno da za eventualne nepravilnosti neće postojati konkretno ime koje bi moglo da bude prozvano. „Projekti konzervacije se inače ne rade korektno poslednjih deset – dvanaest godina, a u slučaju Hilandara trebalo bi utvrditi ko je radio i kako je radio, ko je revidirao projekte, da li su projekti podrazumevali protivpožarnu zaštitu i zašto nije urađen protivpožarni projekat za ceo Hilandar za 50 godina“, kaže Marija Jovin. Teško je, međutim, očekivati da će policijska istraga koja predstoji uspeti da se probije kroz autonomiju Hilandara, kroz pitanja nejasnih nadležnosti i, možda najvažnije, kroz lavirinte svih varijacija na temu srpskog nemara. U međuvremenu, možemo jedino da razmatramo onu poznatu priču „šta bi bilo kad bi bilo“.

MERE KOJIH NIJE BILO: Kada je krajem osamdesetih konzervirana Vladičanska rezidencija u Sentandreji, dakle takođe srpski spomenik na teritoriji druge države, čitav projekat revidirale su mađarske službe, ali je posle te revizije naloženo da se konstrukcija preprska obojenim protivpožarnim preparatom. Naime, iako je taj preparat obično bezbojan, mađarske službe želele su da se sa sigurnošću uvere da je on uopšte nanet – puka tvrdnja o prskanju nije im bila dovoljna. Jedna od najvažnijih srpskih svetinja, međutim, nije bila podvrgnuta takvom tretmanu. Za razliku od Marije Jovin, koja tvrdi da Hilandar ne bi goreo na taj način i tom brzinom da je ovo sredstvo bilo upotrebljeno, Marko Omčikus u razgovoru za „Vreme“ kaže da to ipak ne bi bilo mnogo efikasno: „Ima, naravno, preparata koji mogu da zaštite od spoljnih uticaja, ali ako je požar već krenuo, ne verujem da bi ta vrsta impregnacije greda to mogla da spreči“. Kako bilo, ostaje činjenica da na izgorelom delu manastira ovaj preparat nije korišćen, a da je tokom obimnih radova u Hilandaru očigledno vođeno računa pre svega o reprezentativnosti: tokom radova obavljenih povodom 800-godišnjice manastira, obnovljeni su i protivpožarno obezbeđeni južni deo kompleksa i Gostoprimnica, dok krovne konstrukcije i stariji delovi praktično nisu uopšte rađeni.

Tako dolazimo i do još jedne mere koja u Hilandaru nije preduzeta. Naime, već u prvim izjavama posle požara istaknuto je da se vatra (srećom) nije proširila na južni deo kompleksa zato što je između Igumenarije i trpezarije postojao kvalitetan pregradni zid. Kako krovne konstrukcije starijeg dela nisu prerađivane, na severnoj strani takvog zida nije bilo. Iako protivpožarna pravila nalažu da se čak i u savremenim zdanjima na svakih 20 metara postavi pregradni zid, zdanje staro nekoliko vekova ostalo je bez zidova i umesto jednog tavana izgorelo je sve što je izgorelo. Potvrđujući da u Hilandaru nije vršena rekonstrukcija krovova i da protivpožarne brane nije bilo, Marko Omčikus ističe da će hilandarsko iskustvo, ako ništa drugo, biti bar nauk za budućnost: „Konzervatorska struka želi da što više sačuva i zaštiti autentičnost i u gradnji i u materijalu, ali je očigledno da će preventiva morati da se proširi i na uštrb autentičnosti. Ako govorimo o konacima i manastirima u Srbiji, sigurno je da će morati da se uradi neka revizija, da se grede i krovovi preseku, separiraju protivpožarnim panelima. A sad, što ćemo morati da se oprostimo od tih pet odsto autentičnosti, bolje i tih pet nego svih sto odsto štete.“ Znajući običaje ovdašnje, plaćanje ovolike cene za nauk možda i ne mora da čudi.

Što se tiče spornog sleganja tla, već je pomenuto pitanje zašto se o tom problemu nije na vreme mislilo. No, i to pitanje, kao i sva druga, ostaće verovatno bez odgovora. „Mnogo puta skretao sam pažnju na taj problem. Čak smo u Zavodu na konsultacije pozvali stručnjake za fundiranje. Bilo je predloženo da se proširi stopa temelja, ali nismo ništa preduzeli, kao ni grčka služba koja je za to nadležna“, priznaje u intervjuu za „Danas“ Mirko Kovačević, lakonski zaključujući da „sada razmišlja na drugi način“ i da je

„bilo mnogo bolje i jeftinije da stabilizujemo tlo“.

Kad se ima u vidu da su pored dimnjaka sve ove godine bili sporni i pregradni zidovi i adekvatna zaštita konstrukcije i stabilnost tla i ko zna šta sve još, logično je zapitati se kako je to uopšte bilo moguće na mestu koje su posećivali konzervatori, umetnici, političari. Kako je moguće da je instuticija zarad koje su osnovani onoliki odbori i prikupljane onolike pare, u suštini bila tretirana tako loše? S jedne strane, jasno je da je članstvo u hilandarskim odborima bila počasna funkcija. S druge, da su nadležnosti nad radovima bile sve samo ne jasne. Konačno, ono što se dogodilo Hilandaru jeste nešto što bi moglo da se dogodi većini sakralnih građevina kod nas – što zbog nemara konzervatora, što zbog „autonomnosti sveštenstva“. „Kod nas u zaštiti se mnoge stvari ne rade iako bi morale da se rade, pa dovodimo u pitanje najdragocenije spomenike. Recimo, iako se zna da su mnogi naši manastiri bili malterisani i da je s njih malter spao ili namerno obijen, malter se na građevine ne nanosi, što ugrožava živopis“, objašnjava Marija Jovin ilustrujući to pričom o Sopoćanima, inače međunarodno zaštićenom spomeniku. Naime, kada su onomad dolazili stručnjaci iz inostranstva i konstatovali da je jedini spas za sopoćanski živopis malterisanje zdanja, tadašnja konzervatorka konstatovala je: „Ja sam protiv toga, jer je crkva lepša bez maltera“. Nešto novijih primera konzervatorskih grešaka ima i u samom Hilandaru. Naime, po rečima slikara koji su tamo radili, konzervacija crkve na hilandarskom pristaništu urađena je neadekvatno – nije omogućeno provetravanje, skinut je spoljni malter, a vetrovi s mora nanose slane kapljice koje su fatalne za živopis.

Zvanično, do sada konzervatori uglavnom nisu pozivani na odgovornost zbog sličnih propusta, a sva je prilika da toga neće biti ni po pitanju požara u Hilandaru – stav Zavoda je da bi istraga mogla da dovede do „neželjenog ili pogrešnog sumnjičenja“. Ipak, generalno gledano, uz nešto prilježniju kontrolu tekućih radova i tačan popis stanja spomeničkog nasleđa, po pitanju nestručnih konzervacija i obnova možda bi nešto i moglo da se uradi. Na kraju krajeva, činjenica da konzervatorski radovi u Hilandaru očigledno nisu valjano obavljeni (a nisu, imajući u vidu šta sve nije preduzeto u okviru brojnih obnova, pregradnji i dogradnji) i da je nečija stručnost očigledno omanula (a imajući u vidu posledice, jeste – zbog novca, nemara ili bilo čega drugog), mogla bi da inspiriše nadležne da se malčice pozabave istragom i da tako utiču na istragu ranijih propusta na ostalim spomenicima.

Drugi problem, koji se tiče ponašanja sveštenstva, teže je rešiv.

KOMFOR, HRISTU UPRKOS: Prilikom uvođenja centralnog grejanja u Hilandar, u dve kelije u Igumenariji ipak su ostavljena ložišta sa pripadajućim dimnjacima. Tim povodom, inženjer Jovan Mandić koji je radio na hilandarskim instalacijama za „Internacional“ izjavljuje: „Pojedini monasi, naime, želeli su da se greju starinski, na drva. Iz jedne kelije morali smo čak i da skidamo elektroinstalaciju, jer je monah tako insistirao. Žele da izgledaju kao pre 300-400 godina…Oni imaju potpuno pravo da žive po starim običajima, pa tako mnogi od njih idu bosi i po najvećoj zimi, kao što je to radio sveti Sava“. Zadivljujuće, zaista, da poučne priče o podvizavanju monaštva srpskog nemaju i drugu stranu. Naime, na insistiranje istog tog monaštva uvedeno je centralno grejanje u glavnu hilandarsku crkvu, studenička crkva dobila je radijatore, a Žiča, verovatno zarad onih koji idu bosi po snegu, čak i podno grejanje! Uprkos tome što se grejanjem direktno ugrožava živopis, uprkos tome što monaška pravila nigde ne pominju da se prilikom molitve mora biti dobro ugrejan. „Oni jednostavno žele da imaju grejanje. Ja sam bezuspešno pokušavao da im objasnim da je i u vreme svetog Save tehnološki bilo izvodljivo da se u hramove uvede grejanje, a da to ipak nije urađeno“, priseća se Omčikus.

S druge strane, ovde se postavlja pitanje otkud monasima pravo da po sopstvenim željama i nahođenjima diktiraju pravila očuvanja objekata koji imaju nacionalni značaj. Kako je moguće da se dogodi da hilandarski monasi jednostavno požele da koriste ložišta i dimnjake, a da žički jednostavno požele da im nogama bude toplo? Objašnjenje Marije Jovin bazira se na tezi da je konzervator taj koji mora da se sluša: „Vi morate da vodite računa o onome što vam je najugroženije. Pored toga, morate da budete gospodar situacije, vama ne mogu kaluđeri da narede da odstupite od toga. Očigledno, to u Hilandaru nije bio slučaj.“ Druga objašnjenja, pak, tiču se jurisdikcije: „U tim poslovima ima mnogo stvari koje se nužno rade sa određenim kompromisima u odnosu na monaštvo. Oni uvek ističu neke svoje zahteve, neke prioritete koji u stručnom smislu nisu prioriteti. Znači, redosled koraka nije uvek išao na onaj način na koji bi sa stručnog aspekta trebalo da idu“, tvrdi Marko Omčikus. Po njegovim rečima, pregovori s Patrijaršijom možda bi mogli da urode plodom da je reč o manastiru na srpskoj teritoriji, ali da „Hilandar ne podleže disciplini naše Patrijaršije, nego administrativnom središtu Svete Gore i Vaseljenskoj patrijaršiji“, kao i da „tu postoji puno paralelizama i preplitanja nadležnosti“.

I dok ponašanje Hilandaraca još možda (jako uslovno možda) i može da se opravda svojevrsnom autonomijom, ostaje nejasno zašto su isto toliko neposlušni i monasi ovdašnji. Arhitekta Marija Jovin priseća se da je nekadašnji iguman studenički (danas episkop šumadijski) Jovan Mladenović, uz usmenu saglasnost Zavoda, onomad postavio kotlarnicu na potpuno nepropisnom mestu u krugu manastira, ali primera ima još – razlikuju se samo posledice. „Eto, ja imam problema s Filaretom oko Mileševe, sa nekim potpuno nepotrebnim istrčavanjem, nekim samovoljama koje se potpuno nepotrebno iskazuju. I eto, čime se to nekad vrati i plati“, objašnjava Marko Omčikus. No, kako će istraga o pojedinačnoj odgovornosti monaha verovatno završiti na već pomenutoj „internoj priči“, lako je zaključiti da od kažnjavanja neodgovornih neće biti ništa. Znamo, uostalom, kako je prošao i prolazi prečasni Pahomije vranjski zbog optužbi za pedofiliju. Ovdašnja praksa, naime, pokazuje da u sličnim situacijama za grehe onih koji bi trebalo da budu bezgrešni obično plate nevini: bila to deca, nenadoknadivo nacionalno blago ili nešto treće.

Dve sedmice posle hilandarskog požara, konzervatori se bave planovima obnove i povremeno indirektno optužuju monahe. Monasi, pak, apeluju na pomoć postradaloj svetinji ili opominju da je sve što se dogodilo božija kazna za ovu ili ono. Kažnjavanje i plaćanje obavlja se preko žiro-računa. Više nego brojnih.