Ksenija Pajčin,
„najbolja guza srpske estrade“, promovisala je novi album, a na pitanje šta očekuje rekla je:
„Od ovog albuma očekujem pre svega ljubav, zatim dobro zdravlje, ali i novac.“
(„Blic“)
Nebojša Čović,
predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, o situaciji:
„U situaciji smo da su Unmik i Kfor postali bukvalno taoci svojih čudovišnih kopiladi koju su začeli u braku sa OVK, a sada KZK. To je sada višeglava hidra koja hoće da proguta Unmik i Kfor. Oni međutim neće u rat i neće da pokažu zube zbog nekoliko hiljada Srba i šačice monaha.“
(„Glas“)
Ljubomir Protić,
pomoćnik ministra za predškolsko, osnovno i srednje obrazovanje, bivši direktor Matematičke gimnazije u Beogradu, o sada već čuvenim seminarima za nastavnike:
„Bio sam u Nišu. Sreo sam direktorke dveju gimnazija. One su imale identičan seminar. I onda, jedna od njih je uspela da sa aviončićem prebaci pet metara, a druga nije, pa je jedna bila uspešna na tom seminaru. Ali, obe su govorile o toj poniženosti. Drugi seminar je, recimo, o debati. Jedna je šećer u zrnu, a njena koleginica, profesorka Dinka Todorović, ona je šećer u kocki. Obe su profesorke Pete beogradske gimnazije i žale mi se kako su bile tamo da razgovaraju, pazite, radi se o fizici, da li je optimalniji šećer u zrnu ili šećer u kocki. Pa je nađeno kompromisno rešenje da je kocka bolja od sitnog šećera ako se pije crna kafa, jer može da se bolje srče uz kafu.“
(B92)
Bora Đorđević,
savetnik ministra za kulturu, priča „kako vidi svoji misiju u državnoj službi“:
„Kao glavni izazov vidim borbu protiv raznih gluposti na koje svakodnevno nailazimo. Glupo je na primer i da ploča Koreni i pravoslavlje grupe Legende, koju je blagosiljao patrijarh, bude oporezovana kao šund.“
Da li će biti rok koncerata?
„Naravno. Organizovaćemo zabavu za narod. … Bićete pozvani u Bor, Majdanpek, na koncerte na Kopu… Ima mesta za rok, samo to mora da bude primereno vremenu u kojem živimo.“
Ko bi trebalo da bude predsednik Srbije?
„Vrlo je nezahvalno biti predsednik zemlje koja ne postoji, ali bih ja na tom mestu voleo da vidim Matiju Bećkovića, jer je on jednostavno najpametniji.“
(„Glas“)
Robert Čoban,
medijski magnat, misli da za predsednika Srbije treba da se kandiduje princeza Jelisaveta Karađorđević jer mnogo bolje govori srpski od političara koji su se kandidovali za tu funkciju:
„Princeza Jelisaveta Karađorđević ima impresivan životni put, a njen izbor za predsednika se ne kosi sa principima republikanizma, jer je i bugarski kralj bio premijer. Osim toga, i vizuelno i po karakteru bila bi odlična za tu funkciju.“
(„Glas“)
Milica Mica Mijatović,
u javnosti poznatija kao „baba Mica iz beogradskog Diplomatskog naselja“ koja je „pola godine gajila krmaču u stanu“, posle ozbiljnih pretnji komšija morala je svoju ljubimicu Cicu da pokloni rođacima u Ubu:
„Došao prošle srede moj sin sa kolegom Vitomirom da vode Cicu na Ub. Kolega u kratkim pantalonama, a podebeo. I boji se svinja, a Cica, ko za baksuz, poludela. Misli, stigli gosti. Jurca po kući, skviči od radovanja, kopa po parketu, rokće luda. Kako prase potrči k njemu, on za vrata. Beži Cica, beži i on. Porušili puzavice, poispadala mokra zemlja iz saksija. Pljus po tepihu. To je cirkus bio. On čovek ne zna ‘r’ da kaže, viče, ‘Pviđi, Cico’, a Cica mesto njemu, hop na krevet. Taman se odmakne, kad Cica se zaleti, pa prilepi ga uza zid. Šta će Vita, pobegao na stepenište. Pitam kako će je nositi do ugla kad bega od nje. Jedva smo je savladali. Uzesmo najveći kolut lepljive trake i sad ćemo kao da joj zalepimo njušku da ne ujeda. Cica se ne da, jaka kažem: ‘Vito, sine, nemoj, ja ću je primiriti, sav selotejp ćeš potrošiti!’ I na kraju, u’vati je moj sin za prednje, kolega za zadnje noge, i spustismo je niz stepenice. Što je Cica drečala! Zgrada se orila!
U kolima selo prase iza Vite, njuška ga, duva u vrat, on vozi, a sve gleda u retrovizor. Zamakli niz Ibarsku, pikira moja Cica Vitu otpozadi, a on će meni: ‘Teta Mico, dvži je. Živ sam se usvo…’“
(„Glas“)
Velimir Ilić,
ministar za kapitalne investicije u Vladi Srbije, rekao je da Bogoljub Karić ima 13 odsto u Telekomu Srbija, odnosno u mobilnoj telefoniji, što je potkrepio rečima:
„To je jedno zakukuljeno i zamumuljeno stanje.“
(„Glas“)
Dr Zoran Gluščević,
akademik, književnik, „govori ekskluzivno o znacima vremena i onome čime sami hranimo strašnu nepravdu koja nam se ponavlja“:
„U dva svetska rata mi smo najdragoceniju krv biološke supstance srpskog naroda velikodušno, u srpskom epskom stilu, spiskali i proćerdali da bi Slovenci, Hrvati, Bošnjaci, a na tom putu su Šiptari i crnogorski ‘zelenaši’ dobili svoje države – bez mnogo žrtava, neki bez ijedne žrtve, sem ako se ne računaju goloruki mladići na odsluženju vojnog roka u domžali…“
(„Srpske novine Ogledalo“)
Milan Milovanović,
sveštenik iz Konjević Polja kod Bratunca, kaže da je „za vreme prepodnevne službe muslimanka povratnica Fata Orlović, razbijala crkveni inventar i vređala prisutne na liturgiji“:
„Fata je za vreme službe ušla u oltar i fizički nasrnula na mene, pokušavajući da me udari svećama i čirakom.“
Ovaj incident je izazvao veliko uznemirenje među pravoslavnim vernicima iz reda izbeglih Srba u Konjević Polju.
(„Kurir“)
„Balkan“
objavljuje demanti vesti o Beograđaninu koji je pre tri dana, kako su neke novine pisale, pao sa petog sprata zgrade u Ulici Stevana Filipovića 37 i ostao živ. On se zove Miloš Gajić (52), a ne Živorad, i nije pao sa petog, već sa prvog sprata zgrade u kojoj živi. Takođe, „posle pada sa petog sprata nije ostao nepovređen“, već je bio u kritičnom stanju.
„On jeste malo popio, ali da je izašao na terasu da se malo osveži i da se sunovratio sa balkona, nema uopšte nikakve veze sa istinom“, kaže uzrujano Gajićeva nevenčana supruga Zlata Vukmanović i upućuje kritike zdravstvenim ustanovama koje je sutradan zvala. Oni joj, kaže, nisu mogli pružiti pravu informaciju o zdravstvenom stanju njenog muža, koji se trenutno, kako saznajemo, nalazi u šok sobi Urgentnog centra i oporavlja se. Vidno uznemirena, Zlata nam je potvrdila i to da nije u pitanju pad sa petog sprata, već je istina da je nesrećni Miloš pao preko gelendera sa prvog sprata na prizemlje.
Mare,
jedan od posetilaca internet sajta www.cedajovanovic.com, poslao je sledeću poruku svom idolu:
„Zovem se Marko. Imam 23 god. Iz Beograda sam. Iskreno da ti kažem, ranije te nisam baš mnogo gotivio, ali u poslednjih godinu dana pratim tvoj rad; nisam član nijedne stranke, ali bi voleo da budem u DS samo pod uslovom da ste ti i Živković glavni, a ne onaj šmokljan Tadić i smrduljko Pajtić. Brate, gotivim te mnogo, voleo bi da te upoznam i pomognem u borbi oko ovih komunjara u stranci, značilo bi mi kad bi mi nešto napisao, mnogo si jak, ako treba nešto javi se.“
Nikola,
još jedan posetilac:
„Čedo, imam samo 15 godina, ali sam ‘na ulici’ od ’96. godine i znam šta znači vraćanje Miloševića i jedini ko može da nas izvuče iz ovoga si TI. Uzdam se u tebe!“
(„Balkan“)
Jana Sušreščić i Jelena Pundar,
pevačice benda Neverne bebe, o obožavaocima:
Jelena: „Desila se i jedna zanimljiva situacija. Kada smo letos svirali u Herceg Novom cela jedna grupa tinejdžera iz Gornjeg Milanovca, koja je tada bila na ekskurziji u Budvi, pobegla je od svojih profesora i došla da nas sluša. Kasnije, na koncertu u Gornjem Milanovcu, primetim ja njih u prvom redu u publici, mašu mi, i kažem to Jani. Ne možete da zamislite šta su nam radili kada smo sišle sa bine.“
Jana: „Potpuno su nas rasčerupali. Jeleni su skinuli šal a meni strgli minđušu, a jedna klinka mi je tražila i drugu. Ali bili su baš slatki.“
(„Balkan“)
Isidora Bjelica,
pisac, o svom izgledu:
„Ja sam ono što jesam. U svakom smislu sam porušila standarde, zadržala sam svoj nos, iako je plastična operacija tako jeftina. Odbijam da ličim na razne pevaljke, više volim da imam nos kao Milena Pavlović-Barili. Sjajno sam građena i stalno imam problema sa manijacima, da sam još operisala i nos, bila bih idealna i ne znam kako bih se odbranila. Šešir je moj fetiš, imam ih preko 150, a porušila sam i taj zadnji tabu – da uz uspešnu ženu književnicu ne ide beba. Još od Virdžinije Vulf to je nešto što, naprosto, ne ide uz književnicu, ili ide teško. Brak od deset godina i dvoje dece i za mene je najveći šok, zato što to nisam htela. Dok sam bila mlada, nisam sebe zamišljala kao srećno udatu, nego kao nesrećnu, koja luta od jedne ljubavi do druge.“
O receptu za uspešnu Srpkinju:
„Nije moj put jednostavan, pišem od 16. godine, i vreme je da do 35. napravim pare ili da promenim zanimanje. Čini mi se da je to bolji put nego sudbina Vladimira Arsenijevića koga ‘izduvaju’ preko noći, daju mu Ninovu nagradu, a onda ne može da proda drugu knjigu i nema ‘leba da jede“.
O pet televizora:
„Imam televizor čak i u kuhinji i to je totalna strast – dok seckam šargarepu, gledam u TV ekran. Oduvek sam TV manijak, pripadam generaciji koja je dobila prvi kolor televizor u četvrtoj godini, i danas smo kao oni najgori Amerikanci – do poslednjeg pogleda gledam u televizor, ima setovano da se isključi kad zaspim, i da se ponovo uključi u pola dvanaest, kada se budim. Dakle, apsolutno sam ‘TV frik’, živim za televiziju i gledam sve – od stranih programa i Si-En-Ena do filmova, političkih emisija i raznih serija. Sada sam ponosna, za 8. mart sam dobila ovaj veliki televizor sa pipom, i sada mogu da gledam 16 kanala istovremeno.“
(„TV novosti“)
