Tako je govorio ministar

Od formiranja nove vlade protekli su mnogi dani, ali još nije lako reći koga je više iznenadio izbor Dragana Kojadinovića za ministra kulture: njega samog, ili one koji imaju bilo kakve veze sa ovim resorom. Zaprepašćenje je, dakle, bilo uzajamno, i tako je ostalo sve do danas, mada su obe strane mogle da očekuju ovakav susret.

Naime, već je uveliko poodmaklo licitiranje oko personalnih rešenja u vladi, a niko nije spominjao Ministarstvo kulture. Mada se nijedna partija pre toga nije zaklinjala u pendreke, ključeve trezora i tamnice, već u duhovne vertikale i ostale potporne elemente, niko nije bio posebno zainteresovan za ovo mesto, već su se otimali oko položaja koji obezbeđuju policijsku, ekonomsku i sudsku moć. Bilo je očigledno da se sprema iznenađenje, ali se nije moglo naslutiti kome će zapasti to siroče parlamentarnih izbora. Izgleda da se neko u trenucima rovovskog natezanja sa Srpskim pokretom obnove dosetio da je preostala i ta ministarska stolica, pa su ovo pomoćno sedište dobacili večno zakinutom Vuku Draškoviću protivu njegovog neraspoloženja ponuđenim resorima, kao što prodavac na pijaci ubacuje u ceger mušterija onu malu jabučicu nakon skidanja kese sa kantara, kao gest neočekivanog milosrđa.

…I MEDIJA: Tako je Drašković istresao pred Glavni odbor svoje stranke ministarstva trgovine, turizma i usluga i dijaspore, a negde na uglu stola zakotrljao se i resor kulture. Tada su nastali problemi. Ne računajući kritičara Ljiljanu Šop, koja književne vrednosti nikada nije podređivala stranačkim interesima, Srpski pokret obnove nije imao pogodnih osoba za to mesto. S druge strane, pukla bi bruka sve do Ravne gore da je taj resor prepušten drugim partijama, a ni par preostalih „bubica“ za prisluškivanje ne bi spasilo uši dežurnih oparatera od loma koji bi potrajao u kući, da je na to mesto dovedena neka nestranačka ličnost. Na kraju je prevagnulo to što se ne traži samo ministar kulture, već ministar kulture i medija, tako da je to slovce „i“ spasilo obraz Srpskog pokreta obnove. Spremno je pronađen Dragan Kojadinović, dugogodišnji novinar, prvi direktor televizije Studio B, jedan od osnivača Nezavisnog udruženja novinara i predsednik beogradskog Odbora Srpskog pokreta obnove. Možda bi se mediji nekako zadovoljili ovim izborom, ali su oni koji imaju bilo kakve veze sa kulturom, sumnjičavo vrteli glavom na pominjanje Dragana Kojadinovića. Novopečenog ministra niko, ni uz najbolju volju, nije mogao dovesti u vezu sa bilo kojom granom umetničkog stvaralaštva, čak i ako bi se pisanju za medije, što je on povremeno činio, priznala neka kreativna strana. Osećajući tu vrstu nepoverenja, novi ministar, inače čovek u zrelom životnom dobu, mladalački poletno je razuveravao okolinu, ponavljajući da mu je oblast kulture manje poznata, ali da će brzo ući u problematiku: „Nisam ni baletan, ni glumac, ali sam diplomirao književnost, i mislim da to spada u kulturni domen.“ Izgleda da su ministarska mesta u zemlji Srbiji jedinstvena prilika za lično.

ĆIRILICA: Dok je Dragan Kojadinović šetao pustim hodnicima zgrade koju je napustio njegov prethodnik zajedno sa pojedinim pomoćnicima, i merkao mesto na kome bi se najbolje uklopila figura Dragoljuba Draže Mihailovića, izgorelo je pola Hilandara, što je bila prava prilika da se ministar, barem na trenutak, mane priča o katastrofalnoj situaciji u medijima, koje je ponavljao od prvog dana svog imenovanja. Silom prilika, obnavljanje manastirskog kompleksa postalo je primarni zadatak Ministarstva kulture, koji je potisnuo u drugi plan sve ostale planove, ako ih je uopšte i bilo. U nedostatku drugih ideja, rekonstrukcija bi ostala u fokusu pažnje Ministarstva, da na Kosovu nije stradalo više od trideset crkava i manastira, od kojih su neki bili vredni spomenici kulture.

Već tada se mogla nazreti klica ministrove opsednutosti podzemnim delovanjem svakojakih neprijatelja. Dosledno ranijoj profesiji, on je najpre gromoglasno zatražio da se razotkriju novinari koji su radili za tajne službe, predlažući da se obelodane spiskovi svih policijskih doušnika u medijima. Haos na Kosovu samo je podgrejao njegove najcrnje slutnje, da je i u Hilandaru neko umešao svoje prste, i da je taj požar delo neprijatelja nacije, države, pa samim tim i njega lično, kao zaštitnika kulturnih dobara svih Srbalja. Kao u pitijskom nadahnuću, Kojadinović je u jednom trenutku naglo prekinuo konferenciju za novinare u Opštinskom odboru Srpskog pokreta obnove u Valjevu da bi svoje saradnike zadužio da prenesu njegovu molbu ili zahtev urednicima BK TV-a, a ako treba i vlasniku Mobtela, da se hitno pomogne Srbima koji su u pojedinim mestima na Kosovu odsečeni od sveta besplatnim karticama za mobilnu telefoniju: „Šiptarske horde za čas mogu da budu u Beogradu, i to je njihova namera. Možda ni Hilandar nije planuo sam od sebe, ovaj požar sa Kosmeta može da se prenese i u Makedoniju, a velika je opasnost i Grčkoj, olimpijadi i celoj Evropi“, upozoravao je Kojadinović zaboravljajući da je on i ministar pripadnika tih „hordi“ koje žive na jugu Srbije, i da bi se zbog takvih misli ujeo za jezik čak i Tomislav Nikolić, ne dozvoljavajući više sebi da izgovori nešto slično.

ČEKALA SAM, ČEKALA: No Kojadinovićeva sumnjičenja pripadnika drugih naroda za podmetanje požara u Hilandaru, posustala su pred racionalnijim objašnjenjima o nemaru koji je doveo do paljenja krova, pa je Ministarstvo kulture i medija, umesto istrage koju je telepatski sprovodio Dragan Kojadinović, moralo da se okrene ovozemaljskim poslovima. Na taj iznuđeni izazov sazvana je konferencija za novinare na kojoj je ministar predstavio „predlog programskog koncepta i prioriteta“. U duhu strategije duhovnog pokrovitelja Ministarstva kulture Draže Mihajlovića, čija se voštana figura konačno udomila u predvorju ministrove kancelarije, dočekujući namernike sumornim pogledom teškog gubitnika, prvi postulat tog programa je – čekanje. Jednostavno, čekati i „snimati stanje u kulturnim institucijama i raznim oblastima kulturnog života“. Nakon toga, formirati nacionalni savet za kulturu koji bi činili ugledni pojedinci i javne ličnosti, a čiji bi zadatak bio stvaranje „kulturne strategije“. Treće, osnovati komisije ili radne grupe, sastavljene od filozofa, psihologa, sociologa i drugih stručnjaka iz različitih društvenih oblasti, koje bi se posvetile donošenju „nacionalnog kodeksa ponašanja“. Dakle, trojstvo analiza–strategija–kodeks trebalo bi da bude temelj kulturne politike koju niko, nikada, ovde nije uspeo da sprovede, zato što takva kulturna politika ne postoji. Jednostavno, nema je, na onaj način kako se to ovde zamišlja. Uz sve ograde, kulturnom politikom može se nazvati jedino obezbeđivanje novca za one koji su u stanju da stvore neko delo, ostalo je samo čista tlapnja na skupovima i simpozijumima gde se razmatraju takve teme, a koji će jedino ostaviti traga na već izbledeloj pozadini pantalona i suknji njihovih učesnika. A tog novca Ministarstvo kulture nema, jer je polovina budžetskih sredstava, sručena u koš Radio-televizije Srbije, tako da nema ništa od bilo kakve strategije. Preostaje jedino čekanje na pravi trenutak, koji nikad neće doći.

Tako je i ta formalna obaveza na predstavljanju nečega, pa bio to i „nacionalni kodeks ponašanja“ koji će, valjda, onima koji se žele nazivati srpskim umetnicima zabraniti da se potpisuju latinicom, nedolično ponašaju, piju i baljazgaju naokolo, beše zadovoljena, tako da su Dragana Kojadinovića ponovo počele da kopkaju stare slutnje. Pritisnut mračnim mislima koje mu nisu davale mira, tokom prošlonedeljne posete Zrenjaninu gde je otvorio izložbu fotografija Miodraga Brankovića posvećenu Hilandaru, Dragan Kojadinović je izneo predlog koji podleže sankcijama Opšteg krivičnog zakonodavstva zbog širenja nacionalne, verske i rasne mržnje, da na obnovi Hilandara budu angažovani isključivo pravoslavci: „Postoji jedan veliki problem koji ćemo morati da rešavamo sa grčkim vlastima“, doslovno je izgovorio Dragan Kojadinović. „Grčka strana nastoji da ona dobije ceo ovaj posao a srpski izvođači kao i srpska crkva bi želeli da taj posao radimo mi, ili bar zajedno sa Grcima. Ne samo zbog toga što će, ako mi budemo radili ili ako mi budemo učestvovali, ti radovi biti višestruko jeftiniji, već i zbog toga, što se vrlo često događa da, normalno, preduzimači u grčkoj firmi angažuju jeftiniju radnu snagu, i ono što mi ne smemo da dozvolimo a to je da Albanci, da Šiptari, praktično učestvuju u obnavljanju naših svetinja… Insistiramo na tome da to rade pravoslavci. Jednostavno, plašimo se diverzije.“

TRBUHOZBORENjE: Kao da se i sam malko lecnuo zbog onoga što je rekao, ministar kulture pokušao je da opovrgne vlastite reči. Nije, doduše, posumjao da je to maslo nekog policijskog doušnika koji usput piskara za novine, ali je pojedine medije optužio da su izvukli iz konteksta njegovu izjavu. „Rekao sam da ima i onih koji strahuju da bi grčke firme, koje su u velikom poslu oko pripreme olimpijade, mogle da angažuju i radnike-strance, pa i Šiptare, koji rade sa najnižim nadnicama, i koji bi se prema ovom poslu odnosili kao prema nekom svakodnevnom, običnom“, naveo je ministar u pisanoj izjavi, napominjući da je to njegov lični stav. Dragan Kojadinović nije, međutim, ni ovaj put uspeo da sakrije bojazan „da bi se medju njima (radnicima) mogli naći i oni koji uništavaju naše svetinje na Kosovu, dakle teroristi, te da bi bilo najbolje posao poveriti onima koji su već radili u Hilandaru… po mogućstvu pravoslavcima“, niti je odustao od pogrdnih naziva za albansko stanovništvo. „Dakle, nisam rekao da je to stav Srbije i nisam govorio u ime Srbije“, pravdao se Dragan Kojadinović.

„Oni koji strahuju“ iz njegovog saopštenja, ipak smo „mi koji insistiramo na tome“ iz Kojadinovićevog obraćanja publici u Zrenjaninu, a gde smo „mi“ nađe se mesto i za jedno „ja“, dakle samog Dragana Kojadinovića.

Koliko god to paradoksalno zvučalo, on tu nije previše bitan. Dragan Kojadinović je samo trbuhozborac onog ksenofobičnog duha koji je već galamio kroz usta njegovih prethodnika Đoke Stojčića, Miodraga Đukića i Željka Simića. Slično je i sa njegovim savetnikom Borom Đorđevićem koji u Novom Sadu propoveda o neprijateljima oličenim u „soroševcima“, nevladinim organizacijama i direktorki Centra za kulturnu dekontaminaciju Borki Pavićević. I to se već čulo. Bio je već jedan, Milivoje Pavlović, koji je pomenutu instituciju nazivao petom kolonom u kulturi. Samo su lica nova.

Stvari se ipak vucaraju ka razrešenju, pa bi naslednik Dragana Kojadinovića mogao biti – Radmilo Marojević. Ako ste zaboravili, to je onaj krupni čovek, koji puši tanke, dugačke cigarete. Počasni član Srpske radikalne stranke, bivši dekan Filološkog fakulteta koji se zalagao da se seminar za hrvatsku književnost nazove katedrom katoličkih Srba. On i dalje u tišini svog kabineta poručuje majkama da hrane sinove i šalju ih u vojsku, jer se „Srbija umirit’ ne može“, ali ga njegova stranka skriva od očiju javnosti, da takvim rečima ne prepada narod, barem dok ponovo ne osvoje vlast. Tada više neće biti razloga za lažno predstavljanje, jer se već ispisuje račun za propuštenu priliku da se u skoku izađe iz kaljuge u kojoj su se žitelji ove države valjali duže od jedne decenije. Taj život bez smrada kojim odišu i uvrede pripadnicima drugih naroda, ne dopada se previše većini, koja se već krišom raduje povratku u blato. A nakon požudnog valjanja koje će zadovoljiti najniže porive, sledi novi pokušaj izvlačenja, ali lagano, puzeći, jer je to ritam u kome pulsira ova zemlja.