Glasova ko salate

One noći u septembru 2000. kada je postalo jasno da Slobodan Milošević gubi izbore od kandidata DOS-a Vojislava Koštunice, neko sa BK televizije pozvao je navodno Bogoljuba Karića i pitao: „Šefe, Milošević gubi, kako dalje da izveštavamo?“ S druge strane žice, kaže ista anegdota, prvo je potrajalo ćutanje, a onda se čula kratka i jasna direktiva: „Forsirajte pobednika.“

Istinita ili ne, tek ova anegdota se za sva vremena zalepila uz imidž čoveka koji je bolje nego iko ikada u Srbiji shvatio odnos između novca i politike, ovladao u potpunosti tehnologijom bogaćenja i u svakoj prilici iznova demonstrirao neverovatnu sposobnost prilagođavanja okolnostima i vremenu u kome živi. Ta priča, uostalom, savršeno pristaje uz onog Bogoljuba Karića koji je svoju životnu i poslovnu filozofiju obrazložio stavom na koji je nedavno u jednom novinskom tekstu podsetio Karićev nesuđeni biograf, novinar Slavoljub Đukić: „Ako nemaš vlast, ili nisi uz nju, poslednji si sluga. Vlast može svakoga da savije, kao prase u pleh, i da ga ispeče u furuni.“

I PARE I POLTIKA: Nepune četiri godine kasnije, i sam Bogoljub Karić postao je u jednoj izbornoj noći gotovo „pobednik“ na predsedničkim izborima. Ne baš toliko pobednik da bi vlasnici raznih televizija posle kraćeg premišljanja naredili dežurnim urednicima ono „forsirajte Bogoljuba“, ali dovoljno pobednik da o njemu i njegovim političkim ambicijama počne da se govori neuporedivo ozbiljnije i da se svi mediji pozabave „fenomenom“ najmlađeg od četvorice braće Karić. A ono što je u prvom krugu minulih predsedničkih izbora prošle nedelje postigao Bogoljub Karić zaista jeste impresivno i predstavlja fenomen – za nekoliko nedelja kampanje i putovanja po Srbiji, od početnih procena da može da računa na samo tri do četiri odsto podrške biračkog tela, bez ozbiljne stranke iza sebe, dogurao je do trećeg mesta i 18 odsto podrške, odnosno oko 600.000 glasova (što bi se reklo, glasova ko salate). Tako je čovek znan uglavnom po tome što ima mnogo para preko noći stekao i značajan politički kapital koji se ubuduće takođe može oploditi i uvećati na različite načine.

„Fenomen Bogoljub“ svodi se zapravo na pitanje kako je čovek koji se u Srbiji obogatio u vreme dok je većina njenih stanovnika tonula ka siromaštvu, za samo nekoliko nedelja postao za mnoge građane te iste države gotovo najuverljiviji i najubedljiviji zaštitnik sirotinje. I to onaj koji strogo opominje i optužuje aktuelnu vlast da joj bar trećina stanovništva jedva preživljava sa dolar ili dva dnevno, dok se istovremeno u bogatoj Evropi „samo na kučiće“ potroši bar pet dolara na dan. Čime se to višestruki dobitnik tranzicije kvalifikovao da govori upravo kao advokat svih gubitnika tranzicije, drmajući lance i katance po zapuštenim fabričkim dvorištima, i kako je uspeo da priču sa sopstvenih privilegija u sticanju bogatstva skrene na priču o sopstvenoj sposobnosti da pravi pare, uz naglasak na ono – ako sam pomogao sebi, mogu i vama?

Pojedini analitičari smatraju da je izborni uspeh Bogoljuba Karića pogrešno objašnjavati samo njegovim silnim parama, ili time što poseduje moćni TV i utiče na mnoge listove, ili samo činjenicom da je imao možda i najbolje savetodavce u kampanji koja je bila prilično jasna i živahna. Karić je, ko što „legne pijanom šamar“, legao izgleda onoj Srbiji umornoj i rezigniranoj ne samo od lošeg života već i od onoga što zatiče na političkoj trpezi. Taj deo Srbije razočaran je postojećom političkom ponudom i među postojećim strankama i njihovim liderima ne vidi jednostavno nikoga ko bi mogao da je u dogledno vreme dovede do lepše budućnosti.

Za Karića su pre svega glasali oni koji na stvarnost gledaju otprilike ovako: država u kojoj žive liči im na teško bolesno dete kome svakog dana treba kupovati lek što se nabavlja tek u ponekoj apoteci u gradu. Otac (političari) koga pošalju po lek sretne usput svoje pajtaše, zajedno s njima udari po pivu i razgovoru, i onda krenu da se svađaju oko toga ko je od njih bolji, pametniji, pošteniji, ili odaniji svome narodu, a završe sa fudbalom, Severinom i ko zna čime još. I tek oko ponoći svi zajedno shvate da je apoteka zatvorena i da dete ostaje bez leka. Boguljub Karić je u kampanji koju je vodio pokušao da pokaže kako kod njega uvek ima leka, a nema dangube, i kako se sa salatom i gajbicom uvijenom u zastavu Evropske unije može prilično brzo stići prilično daleko. Poručio je da „Srbija ima snage“, da ne mora da se svađa („gde još u ovoj državi možete da nađete četiri brata koja žive u slozi i ljubavi“), insistirao na ekonomskom patriotizmu, a nije zaboravio ni na srpsku stvar na Kosovu… Njegovi glasači, kažu istraživanja, mogli su najpre doći iz redova DSS-a, NS-a, ponešto i od radikala i socijalista. U poslednjem broju časopisa „Nova srpska politička misao“ Aleksandra Kostić primećuje da je u finišu kampanje Kariću mogla da priđe i nova podvrsta glasača: seoski japiji, smešteni na sredokraću između kič-glamura brzo osvojenih miliona i onog već poslovičnog, izvirujućeg praziluka.

U istom tekstu, Aleksandra Kostić tvrdi da nam je Karićeva kampanja zapravo dala odgovor i na ono večno pitanje koje je mnogima na ovim prostorima uzrokovalo toliko stomačnih tegoba – „zašto je od hiljade potencijalnih biznismena, nespremnih da se upuste u ozbiljan kriminal, ali zato ipak spremnih na mnogo toga, snalažljivih i željnih bogatstva i uspeha, visprenih, prilagodljivih i nimalo gadljivih, zašto je, dakle, uspeo i opstao jedino Bogoljub Karić?“ Zato, odgovora na sopstveno pitanje autorka ovog teksta, što je (u svemu tome) bolji od ostalih.

JUL, TO JE BUDUĆNOST: Da li zbog potcenjivanja Karićevih izbornih šansi ili zbog njegove sposobnosti da se prilagodi svakoj situaciji, tek njegovi protivkandidati nisu se tokom kampanje gotovo uopšte bavili onim delom Bogoljubove biografije na kojoj je i on sam poslednjih godina prestao da insistira. U luksuzno opremljenim brošurama koje su tokom kampanje deljene na promocijama Bogoljuba Karića mogle su se, na primer, pronaći i njegove fotografije sa Klintonom i Putinom, ali nikada sa Slobodanom Miloševićem i njegovom suprugom, iako je ovih drugih svakako neuporedivo više. Niko od Karićevih protivkandidata nije pokušao da ga propusti kroz „toplog zeca“ satkanog upravo od Bogoljubovih citata iz vremena kada je lično „forsirao“ danas najpoznatijeg haškog pritvorenika. Ne tako davno, u julu 1998, Karić je povodom kongresa JUL-a poslao čestitku Mirjani Marković u kojoj je budućnost izgledala sasvim drugačije nego danas: „Politika i principi za koje se Ti lično i JUL u celini zalažete su oni pred kojima stoji budućnost.“ Ništa Evropa, ništa katanci koji se tada stavljaju na fabričke kapije i nigde pominjanja da se u Srbiji tada živelo sa manje od dolara dnevno, dok su oni evropski kučići i onda jeli bar za pet.

Telegram je inače pisan u možda najtežem trenutku po Bogoljuba Karića. U nedavno objavljenom tekstu u NIN-u, pod naslovom „Forca Srbijo“, Slavoljub Đukić podseća da je Bogoljub prvi put pokazao predsedničke ambicije još u zimu 1997, kada je u vreme opštenarodne pobune poverovao da je došlo vreme za njegovu političku promociju. To je, kaže Đukić, u početku zabavljalo Miloševića, ali je prilično brzo počelo i da mu smeta kada je njegov prvi komšija iz Tolstojeve ulice, Bogoljub Karić, i javno počeo da govori o svojim političkim ambicijama. Čim je pokazao da ga vlast interesuje, Karić je dobio veoma jasnu poruku – režim se obrušio na njegovu televiziju i doveo u pitanje njen dalji rad.

U aprilu 1997. gotovo sva režimska štampa prenela je iz „Ekspres politike“ tekst pod naslovom „(Ne)rešiv rebus Bogoljub Karić“. Braća su u tom tekstu optužena za sve ono što je do juče u istim medijima bilo slavljeno kao pravi srpski uzor i ponos. Optuženi su za posedovanje ogromnih para, televizije, univerziteta, privatne banke i mobilne telefonije koju su upravo tada prigrabili, ali „sa čujnošću koja se kida iza svakog drugog ćoška u Beogradu“. Tada mu je zamereno i da je postao blizak sa opozicijom i da se ponaša po principu „dobar dan, čaršijo, na sve četiri strane“. Prethodno, Bogoljub je u jednom novinskom intervjuu pohvalio Vuka Draškovića kao „prvoborca srpskog višepartizma“, kod Šešelja je hvalio energiju, čvrstinu i veštinu, kod Koštunice mudrost i doslednost. Našao je lepu reč i za Đinđića, koga je nazvao modernim političkim menadžerom i koga je video kao budućeg predsednika Vlade. Nekoliko godina pre toga, Karić je najavljivao i sudski spor protiv Đinđića. Pokojni premijer je upravo u intervjuu „Vremenu“ podrugljivo govorio o Miloševićevim biznismenima i pozvao sve građane da se prisete šta su to braća Karić ikada u životu proizvela osim držalja za lopate i ašove dok su još živeli u Peći.

Uvidevši šta mu Milošević sprema, Karić je tada učinio sve da sačuva svoje poslovne interese. Ušao je u vladu Mirka Marjanovića kao prilično beznačajan ministar, njegova televizija je tada počela da liči na režimsku, vratio se na vreme u kome je svog prvog komšiju beskrajno hvalio, komšinici pomagao da kao akademik putuje po svetu i objavljuje sabrana dela na raznim jezicima, u malom Marku prepoznavao talenat za biznis jer „brzo misli i reaguje“ i ustajao protiv „klevetanja predsednikovog sina“, a malo starijoj Mariji pomagao da se igra radija sa „Košavom“… Vratio se zapravo na ono da „vlast može svakoga da savije, kao prase u pleh“ i pokazalo se da je, što se njega lično tiče, bio u pravu. Iako su ga nove vlasti dočekale sa priznanicom od 67,8 miliona maraka na ime ekstraprofita, on je sebi istovremeno stvorio još više prostora za razvoj novih poslova. Bogoljub je, naime, odavno shvatio da u srpskoj politici postoje četiri načina finansiranja političkih stranaka – reketiranje (ako si na vlasti), torbaranje, žicarenje, a ponekad može i po zakonu, iz budžeta. I tome se, kao i mnogo čemu drugom, prilagodio kao pingvin santi leda. „U osiromašenoj torbarskoj Srbiji, gde su se iscedile sve rezerve, mnogi su bili spremni da poljube Karićevu ruku. Igrajući na kartu poslovične surevnjivosti stranaka i njihovog gloženja u borbi za vlast, on podržava čas jedne, čas druge, a najradije bi da svi odu u vetar“, piše Slavoljub Đukić.

BERLUSKONIZACIJA SRBIJE: Kandidatura za predsednika Srbije bila je, možda, pokušaj Bogoljuba Karića da malo ojača taj vetar ili ga okrene sebi u leđa. Po Beogradu se ovih dana pričalo kako su Bogoljuba mnogi pre nekoliko nedelja pitali – pa dobro, što si toliko navalio da se kandiduješ – i da je on obično odgovarao sa – jer me niko nije zvao. Pre će biti da je samom Kariću dosadila ranija sopstvena računica kako je dobro „imati jaja u svakoj korpi“. Mnogi od onih koji su do sada pokušavali da visoko dobace u politici računali su i sa njegovim parama. Pomagao je mnoge političare i kampanje, sada je možda procenio da je došlo vreme da investira i u svoju. Pre otprilike godinu dana, lider GSS-a Goran Svilanović javno je izražavao sumnju da Karić kontroliše bar četrdesetak poslanika u bivšem sazivu Skupštine Srbije. Ovoga puta je očito poželeo da ima svoje poslanike u Skupštini koji će biti članovi njegove stranke.

Politikolog Dušan Pavlović smatra da je Karić ušao u predsedničku trku sa jednokratnom upotrebom, ali da se u međuvremenu mnogo toga promenilo. Krenuo je sa ambicijom da osvoji pet-šest odsto glasova, izbori se za to da ga država i Dinkić ostave na miru, i stekne nešto što se kasnije može politički razmeniti sa određenom kamatom. Čitav ulog je u međuvremenu znatno narastao i Karićeve ambicije su porasle. Posle ovih izbora on je postao jasno politički etablirana figura, što mu samo može pomoći da kasnije još bolje osigura svoje poslove i imetak.

Bogoljub Karić je ujedno i prvi bogataš koji je izrastao u Miloševićevim vremenima a koji se danas upušta u politiku, možda i s ambicijom da pomalo propere nekadašnju biografiju, što je mogao da bude i latentan cilj njegovog kandidovanja. Pojedini analitičari smatraju da je to možda i početak „berluskonizacije“ srpske politike. Zoran Lutovac predviđa da će mnogi nosioci finansijske moći pokušati ubuduće da legalno utiču na politički život i da će pokušati da formiraju svoje stranke. Uoči ovih izbora naveliko se inače govorilo da i Filip Cepter razmišlja o predsedničkoj trci, a oglasili su se i još neki srpski novobogataši sa tezom da je došlo vreme da se, posle pravljenja para, prihvate i političkog posla.

KUDA ĆE GLASOVI: Prema nekim mišljenjima, onih gotovo 600.000 glasova na političkom kontu Boguljuba Karića možda i nisu njegov maksimum. Stručnjaci za marketing ističu da je sa još kojim danom kampanje i onako mobilizatorskim porukama mogao možda i do drugog mesta i drugog izbornog kruga. Ali ostaje zaista pitanje šta bi bilo da ga ostali kandidati nisu u startu doživeli kao autsajdera i da je proradio onaj „topli zec“ podsećanja i negativna kampanja. Šta bi bilo da su ga politički protivnici terali da se pravda i odgovara na optužbe na koje je i ranije morao da odgovara – „lako je biti bogataš i uspešan kad ti pomaže država“, daj i meni da „pregradim Dunav“ pa ćeš videti šta mogu, i sl.

Na kraju, naravno, ostaje i ključno pitanje ovih izbora – gde će za dve nedelje krenuti glasovi Bogoljuba Karića i da li će oni koji su mu sada poklonili poverenje, a koji ne predstavljaju baš kompaktno i disciplinovano biračko telo, slušati njegov poziv. Sam Karić je u postizbornoj noći nagovestio svoju „trange-frange“ poziciju, da bi kasnije rekao da će podržati onog kandidata (Nikolić ili Tadić) koji je spreman da potpiše njegov program. U tom programu svakako neće pisati „salata“, već pre nešto nalik na „mobtel“.

Jedna, takođe do kraja nepotvrđena anegdota, kaže da je Bogoljub negde posle 5. oktobra dao intervju jednom radiju, rekavši pri tom da, za razliku od većine onih koji su ovde zaradili pare, on za vreme rata i sankcija nije „izvukao svoje dupe“ van zemlje. Kasnije je nazvao istu redakciju i zamolio da „izbace dupe“ iz intervjua jer tako nešto ne spada u rečnik ozbiljnog čoveka. Ubedili su ga da je ta rečenica u stvari prilično šarmantna, s čim se kasnije složio, uz molbu da se prilikom eventualnog kraćenja intervjua „ono dupe ne istrgne iz konteksta“.

Rezultat drugog kruga predsedničkih izbora u najvećoj meri sada zavisi od konteksta u koji će Bogoljub Karić sada pokušati da smesti „svojih“ 600.000 glasova. Dupe nam je, dakle, svima u kontekstu.