Velimir Ilić,
demantovao je da je za dnevni list „Balkan“ izjavio da će iseći prste mafiji Mlađana Dinkića. Ministar za kapitalne investicije kaže da je novinaru „Balkana“ izjavio kako nikome neće dozvoliti da obezvredi sve što je urađeno i da će se potruditi da se problem hitno reši:
„Veoma mi je nezgodno, i zbog ministra Dinkića, jer to nije ni bila tema, a vidim da se vrti i mnogo zloupotrebljava po medijima. Ja tu izjavu nikada nisam dao, a ako neko ima snimak, voleo bih da ga čujem. Tema razgovora bila je kriminal, i apsolutno nije bilo ni pominjanja imena Dinkića, ni sečenja prstiju, ni Dinkićeve mafije.“
(„Tanjug“)
Kosta Čavoški,
akademik, u beogradskom Domu sindikata na skupu Branilaca časti i obraza Srbije i svekolikog srpstva koji je „održan u atmosferi prepunoj emocija prema vojnicima stradalim na Kosovu tokom bombardovanja NATO-a i prema haškim optuženicima“ u svom izlaganju pohvalio je za njega proslavljene ratne generale Pavkovića i Lazarevića:
„Oni su bez straha i mane komandovali našom dičnom vojskom na Kosovu i Metohiji i odbranili naš narod i našu državu. I da nije bilo Kumanovskog sporazuma i slabosti nas Beograđana, kojima su zbog nedostatka struje počeli da se tope frižideri, Kosovo bi sigurno bilo naše, a ne pod okupacijom. „Ukoliko neko pokuša da izruči generale, a potom kao Pontije Pilat opere ruke, valja ga upozoriti da će mu ruke, možda, biti krvave.“
Smilja Avramov,
na istom skupu, ministru inostranih poslova Draškoviću zamerila je što prilikom nedavne posete američkog podsekretara za politička pitanja Marka Grosmana, kako je rekla, „američkom emisaru“ nije rekao „ne“ za izručenje generala:
„Nažalost, doživeli smo bruku i sramotu pred TV kamerama. Zaboravio je naš ministar one vatrene poruke koje je upućivao narodu sa Ravne gore, zaboravio je i ono što je naučio na Pravnom fakultetu kao student. Savio je kičmu, skrušeno, odrekao se i sebe i svog naroda.“
(„B92“)
Tomislav Nikolić,
zamenik predsednika Srpske radikalne stranke, čovek „koji se razume u gljive, ali ne ume od njih ništa da spremi“, govori o svojim interesovanjima i stremljenjima:
„Ja sam od onih koji čitavog života uče, i uvek im je malo znanja. Treba čovek da pročita mnogo knjiga, mnogo zakona, da bi mogao da se bori u skupštini. Očeličio sam se početkom devedesetih godina kada sam prvi put ušao u republičku skupštinu. Bilo mi je kao u lavljim čeljustima, s jedne strane SPS kadrovski jak, s druge strane tadašnji DEPOS, u njemu profesori fakulteta, književnici, sami su za sebe govorili da su ‘so soli srpske pameti’. Bio mi je to najteži ispit u životu.“
Kakvu muziku voli:
„U selu najbolje punim baterije. Kada sam u Beogradu, onda mi prija muzika. Nekada sam voleo bluz i gospel i na tranzistoru slušao Radio Monte Karlo. Sada mi više prija klasika, volim dobre tenore i horove. Ne bežim, ni od one naše prave narodne muzike. Ona sa iranskim zvucima para mi uši.“
Šta voli da čita:
„Omiljeno štivo mi je Ćosićevo Vreme smrti, Šolohovljev Tihi Don i Šešeljeva Ideologija srpskog nacionalizma.
(„Ilustrovana politika“)
Damir Dokić,
otac teniserke Jelene, rekao je Zapadu „do viđenja“ i skrasio se u Vrdniku. Na brdu iznad varošice Damir gradi svoju imperiju. Kuća kao iz bajke. Ispred nje ribnjak, teniski teren. Na visokom jarbolu od prohroma vijori se srpska zastava.
(…)
Otvara vrata male spavaće sobe:
„Ovo je kutak mog sina Save. Četrnaest mu je godina i već je nosilac crnog pojasa drugi dan u karateu. Sobu je sam opremio, nisam se mešao. I slike četničkih vojvoda, sva ova ravnogorska znamenja, fotografije Karadžića i Mladića i sve ovo ostalo donosi iz Beograda kad dođe. Tamo žive on i moja supruga. Sada su otišli na more…“
(„Ilustrovana politika“)
Emina Jahović,
„atraktivna Novopazarka“, kaže da mrzi mačke:
„Kada čovek hranu donosi psu, pas kaže: ‘Pogledaj mog gazdu, donosi mi hranu. On je moj Bog, verujem u njega.’ U istoj situaciji mačka kaže: ‘Misli da sam Bog, pa mi donosi hranu.’
Nedavno mi je jedna ružna mačka prešla put. Morala sam da obiđem jedan krug da razbijem maler.“
O snovima kaže:
„U sedmom razredu osnovne škole sanjala sam crvenokosu ženu sa žutim mantilom i klompama. Prelazila je ulicu i čudno me gledala. Dva dana kasnije videla sam je na javi. Situacija je bila identična onoj iz sna.“
(„Star“)
Sandro Marković,
član Prsluk benda, otkriva zbog čega ne razgovara sa bivšom devojkom Jellenom:
„Došla kod mene jedna prijateljica, inače poznato estradno ime, i kaže mi da je posetila nekakvu vračaru. Na njeno iznenađenje, kod te babe je ugledala moju sliku. Na pitanje otkud joj moja fotografija, baba je odgovorila da je kod nje bila Jellena. Nije htela da objasni šta je trebalo da mi radi. Ta moja prijateljica je otkupila moju sliku, donela mi je i sve ispričala. Priča mi se učinila realnom jer sam znao da je Jellena poreklom iz Bosne gde su takve stvari normalna pojava, a znao sam i da je sujeverna, da stalno nosi neke končiće oko ruke i slično…“
(„Svet“)
Divna Ljubojević,
solista i dirigent u horu Melodi, na inauguraciji predsednika Srbije pevala je Bože pravde, priča o smešnim scenama sa generalne probe:
„Gardisti su nebrojeno puta ponavljali korake, dok mi nismo mogli da se uozbiljimo. Sedeli smo u publici, a Boris Tadić je intonacijom ozbiljne besede govorio smešne rečenice, obraćao nam se direktno. Uopšte nije vežbao tekst koji je sledećeg dana govorio.“
(„Večernje novosti“)
Bata Spasojević,
modni kreator, komentariše kreaciju kolege i konkurenta Zvonka Markovića, koju je na muzičkom festivalu u Herceg Novom nosila izvesna Romana, koja je istom prigodom i pobedila:
„Jeste to bilo hrabro sa Romanine strane, ali ovo je malo prejaka haljina za nju. To nije njen stil, ovakav način oblačenja više priliči folk pevačicama. Međutim, nije samo razotkrivanje fascinacija, već je bitan i nastup, pesma ili šminka. Ne mislim da je u pitanju modni trend oskudnog oblačenja, ali treba imati u vidu da kada se više pevačica pojavi u tom izdanju to postaje konfekcija i deplasirano. Uostalom, zašto nešto novo i originalno ne može istovremeno da bude i pristojno?“
(„Blic“)
„Blic„,
u tekstu „Njegove erogene zone“, daje korisne savete svojim čitateljkama:
„Muškarci imaju nizak prag bola i većina njih, za razliku od žena, ne voli da im se diraju bradavice. Međutim, neki ipak uživaju da im se jezikom dodiruju i da se sisaju. Treba probati. Uopšte, ono što uzbuđuje ženu neće isto delovati i na muškarca. Žene imaju više erogenih zona od muškaraca i dok žena može da poludi od ljubljenja kolena, prosečan će muškarac gledati na sat dok mu se draga bavi kolenima i razmišljaće treba li da dolije ulje ili ne. Ali zato su im stopala veoma osetljiva. Malo je žena koje će probati da svog dragog počaste sisanjem palca na nozi. Muškarci većinom nisu ni svesni da im je to erogena zona, ali one koje se odluče na takav korak svakako treba pohvaliti jer malo ko to može dugo da izdrži.“
Aleksandar Apostolovski,
u tekstu „Tačno u podne“, prenosi atmosferu sa inauguracije predsednika:
„Još dok su svirali u Idolima, Krle i Šaper su važili za dobre momke ‘novog talasa’, muzičkog zemljotresa koji je zaludeo Beograd i bivšu SFRJ početkom osamdesetih godina. Već tada se govorilo da će ovaj tandem daleko dogurati.
Sada su bliski predsednikovi ljudi. Hoće li pozitivna energija Idola prodreti i u mističnu zgradu predsedništva, u kojoj dve godine nije bilo gazde, čija su poslednja dva stanara – Slobodan Milošević koji je stolovao Srbijom od 1990. do 1997. godine i njegov naslednik Milan Milutinović (1997–2002) – sada u haškim ćelijama?
Boris Tadić u teget odelu, neboplavoj košulji i sa crvenom kravatom, svojoj omiljenoj odevnoj kombinaciji, stiže u 11.40 pred zgradu parlamenta. Čovek koji obećava da će biti predsednik na terenu a ne u kabinetu deluje odmorno. Svež, nasmejan i samouveren, otpozdravlja građanima. Trebaće mu kondicija maratonca i nervi čistača minskih polja kako bi izdržao petogodišnji predsednički mandat i reformisao posvađanu, siromašnu i ogorčenu Srbiju.
Jedan od tri v. d. predsednika tokom poslednje dve godine, Nataša Mićić, ulazi gotovo neprimećena u zgradu Skupštine Srbije. U kratkoj haljini koja otkriva nadaleko čuven par ‘v.d. predsedničkih nogu’ prošla je iza leđa Vučića.
Jedan beli golf probija sve barikade kroz zatvorenu ulicu, ali nikome iz službe bezbednosti ne pada na pamet da zaustavi ovog taksistu uljeza. Iz starog golfa izlazi Dobrica Ćosić, replicirajući scenu s početka devedesetih, kada je, takođe iz starog taksija, pred saveznom skupštinom izašao veliki srpski pisac da bi prihvatio ulogu predsednika SRJ.
Građani mu oduševljeno aplaudiraju.“
(„Politika“)
