"Dunav protiče kroz Srbiju", demonstrira svoje znanje gazda Su iz provincije Fuian. "Znam još i za Tita, a gledao sam i Valter brani Sarajevo"
Ciklus kurseva istraživačkog novinarstva naša redakcija vodi već treću godinu. Ovog puta objavljujemo istraživanje o Kinezima u Srbiji koje su obavili Mirjana Sretenović, Svetozar Petrović i Katarina Lazić
Za najveći broj građana Srbije, Kinezi su neko ko prodaje jeftinu robu i mamipare. Dakle: kompleti varjača, termos boce, kišobrani, staze za kupatilo, japanke, majice, kupaći kostimi, pištolji na vodu, loptice skočice, veš, jakne, pevajuće Deda Mrazove – zavisno od sezone.
Za dvadestčetverogodišnjeg Marka sinonim za Kinu su komunizam i Mao Cedung; dvadesetogodišnji Borko dodaće i da je reč o najmnogoljudnijoj državi u kojoj se nalazi Veliki zid; njihovu prijateljicu Cecu, dok zajedno pazare u „kineskom“ tržnom centru u beogradskom Bloku sedamdeset, jedino zanima kvalitet majica i veša i ništa više…
Na pitanje „koji je glavni grad Kine?“, maloletni dečak, prodavac u jednoj kineskoj radnji, koluta očima i pucka prstima…
„Da nije Šangaj?“
„Ah – da, jeste“, odgovara dečak.
A kako kineski pečalbari doživljavaju zemlju u kojoj su došli da zarade?
„Dunav protiče kroz Srbiju“, demonstrira svoje znanje gazda Su iz provincije Fuian. „Znam još i za Tita, a gledao sam i Valter brani Sarajevo.“ Uopšte, sagovornici iz Kine su oprezni i „diplomate“: poneko će napomenuti da je dobro što je Srbija konačno dobila predsednika, setiće se da je Bora Milutinović bio selektor fudbalske reprezentacije Kine, naglasiti da su ovde devojke veoma lepe…
Posle svega, neizbežan je utisak da se sav kontakt kineskih trgovaca i njihovih mušterija svodi na onaj preko tezge.
„Mi i dalje reagujemo na osnovu rasnih predrasuda („Kinezi su prljav narod“) i gledamo ih kao ‘žutu opasnost koja će preplaviti hrišćanski svet'“, kaže za „Vreme“ dr Dušan Janjić, koordinator Foruma za etničke odnose. „Ali slično je, na primer, i u Italiji. Zanimljivo je i da Kinezi nas gledaju kao ‘nižu vrstu’ jer naša civilizacija nema toliko dugu istoriju kao njihova.“
SRBIJA I KINA: „U Srbiji trenutno živi između četiri i pet hiljada Kineza“, kaže za „Vreme“ dr Liu Feng Dun, stalni potpredsednik Udruženja Kineza u Srbiji i Crnoj Gori. „Pre 1998. bilo ih je svega nekoliko stotina. Najviše su dolazili 1999. i 2000.“
Sve je počelo krajem osamdesetih godina prošlog veka kada su se, posle pada komunističkih režima u istočnoj Evropi, otvorila tržišta gladna jeftine potrošačke robe. Ključna zemlja za dolazak kineskih građana bila je Mađarska, koja je za njih između oktobra 1988. i aprila 1992. uvela bezvizni režim. Kineske pijace se, nakon toga, otvaraju u Češkoj, Slovačkoj, Rumuniji i, konačno, u Srbiji 1998. Najveći broj doseljenika potiče iz provincija Zhejiang, Fuian i Guangdong; smatra se da je većina njih u istočnoj Evropi samo u prolazu na putu ka zemljama Evropske unije.
Ono što je bilo karakteristično za Srbiju jeste da je bivši režim Slobodana Miloševića, svojevremeno u potpunoj međunarodnoj izolaciji, pokušavao da domaćoj javnosti NR Kinu prikaže kao nekakvog strateškog partnera. Glavni promoter te politike bila je čelnica JUL-a Mirjana Marković što je kod dobrog dela građana stvorilo odijum preme Kinezima u Srbiji jer su, navodno, imali specijalne povlastice i status na uštrb domaćeg stanovništva. Na sve to se nadovezao i deo tadašnje opozicije tvrdnjama o pogubnosti bliskosti bivšeg režima sa Kinom. Na obe strane, reč je bila o potpunom nerazumevanju politike Pekinga.
„Kod nas postoje dve grupe Kineza“, kaže Janjić. „Jedni su imućna manjina i bave se legalnim poslovima, drugi čine siromašni sloj koji živi od šverca. Ovde nema ozbiljnih kineskih investitora, kineskih banaka, niti luksuznije kineske robe. Interes Kine je da razvija partnerske odnose sa Sjedinjenim Američkim Državama, Evropskom unijom, Rusijom i Japanom, a nerazvijene zemlje poput Srbije su joj na poslednjem mestu.“
Prema podacima Uprave carina, kineski državljani najviše uvoze odeću i obuću; ranije su plaćali 30 odsto carinske stope za tekstil, a sada, u toku harmonizacije odnosa Srbije i Crne Gore – 20 odsto. Roba najvećim delom dolazi brodovima preko luka Rijeka i Kopar, a odatle šleperima u SCG i redovno je poreklom iz Kine. Inače, Uprava carina je pooštrila kontrolu robe koja dolazi iz azijskih i evroazijskih zemalja i to prvenstveno one koja stiže u kontejnerima a namenjena je širokoj potrošnji. Kako je naglašeno reporterima „Vremena“, nipošto nije reč o diskriminaciji kineskih građana ili kineskog izvoza u SCG, no činjenica je da s Kinom imamo najveću spoljnotrgovinsku razmenu tako da se ove mere najviše odnose na proizvode iz ove zemlje.
Roba s pomenutih tržišta carini se u Beogradu, Nišu i Novom Sadu: kontejneri se istovaruju u magacinu, gde se vrši i kontrola kvaliteta. U Upravi carina kažu da kineska roba jeste jeftina, ali i da je opterećuju troškovi transporta – procenjuje se da prebacivanje kontejnera iz Šangaja do Beograda košta oko 40.000 dolara. Zbog toga nisu retki slučajevi da se sva ta roba pakuje u bale, čime je praktično nemoguć njen pregled.
Od početka primene ovih mera Uprave carina, od pre tri meseca, po nekim informacijama, nešto malo je opao uvoz iz Kine. Kineski trgovci su se prilagodili i napravili nove kalkulacije. Desilo se i to da su, na primer, u Novom Sadu počeli da donose fakture sa cenama koje se slažu s orijentacionim listama Carine, to jest sada se za robu za koju se ranije prijavljivalo da košta 0,18 dolara prijavljuje cena od 0,50 dolara.
BLOK 70 I TURSKI PARK: Dvadesetogodišnja Vei kaže da je došla u Beograd sa željom da zaradi i da se potom vrati kući. Ona je, poput svojih zemljaka, zakupila jedan od četiri stotine lokala u tržnom centru u beogradskom Bloku 70. Cena zakupa je 1500 evra za prostor dvadesetak kvadratnih metara u prizemlju, odnosno – 1000 evra za istu površinu na spratu. Vei, kao i svi ostali, radi od 8 do 18 sati svakog dana i objašnjava da joj se život svodi na radnju, magacin i stan. Pojava izvesne starije Kineskinje – u trenutku kada se povela reč o tome kako joj se dopada Beograd – označio je kraj svakog razgovora.
Tri brata, koja ne žele da im se imena pominju u novinama, u Srbiji su već četiri godine i prilično su se „aklimatizovali“. Smestili su se u malom stanu od oko četrdesetak kvadratnih metara za koji plaćaju 300 evra. Nameštaj je razmešten po pravilima feng šuia, a pored mini muzičkog stuba je oko pedesetak CD-ova kineskih izvođača, po jedan album Željka Joksimovića i Željka Samardžića, te kompilacija Srpske rodoljubive pesme.
Retko izlaze – ponekad na neki od splavova u Zemunu, ponekad kod zemljaka na večeru, i posebno na Kalemegdan koji zovu „turski park“. Fascinirani su domaćom omladinom koja u diskotekama ostaje do jutra: „Kako li su u stanju sutra da rade?“
Donekle su ovladali srpskim i u stanju su da ponešto pročitaju u novinama…. Simbol Srbije im je, naravno, neizbežni Bata „Valter“ Živojinović.
„Srpska kuhinja je odlična“, kažu, „mada je malo jaka za naš ukus. Volimo pljeskavice, ćevapčiće i pasulj. Nedostaju nam rakovi i neke vrste riba kojih ovde nema.“
Kao i svi njihovi zemljaci, rade po ceo dan i štede; ističu da ima i onih koji, kada se završi radni dan, do kasno u noć kockaju, ali da oni ne spadaju među te Kineze. Pravi posao bi, tvrde, napravio onaj ko bi organizovao karaoke za njihove sunarodnike.
Konačno, trebalo im je neko vreme da se naviknu da razaznaju likove „belaca“ – svi su im dugo bili isti. Ne sviđa im se što ovde devojke mnogo puše i što ima ljudi koji se izuvaju prilikom ulaska u domove.
PERSPEKTIVE: NR Kina je zemlja u ekonomskoj ekspanziji i robu proizvedenu u njoj ništa neće moći istisnuti sa našeg tržišta, a zavisno od ekonomskih i političkih prilika u Srbiji i Crnoj Gori, menjaće se sastav ovdašnje kineske zajednice. Ukoliko bude bolje – može se računati na ozbiljne investicije, ostane li ovako – i dalje će nam ostati sitni trgovci i šverceri, bude li gore – broj Kineza u Beogradu rapidno će se smanjivati. No i pored sve vrste nerazumevanja i različitosti kultura i tradicija, Kinezi se polako odomaćuju u Srbiji. Premda ima tvrdnji da od svoje vlade dobijaju kredite za iseljavanje Jang Hua, ataše za ekonomiju kineske ambasade u SCG kaže za „Vreme“ da „Vlada NR Kine ne daje nikakav kredit za iseljavanje kineskih državljana, ali odobrava njihovo legalno iseljavanje“.
U svakom slučaju, u osnovnoj školi „Dvadeseti oktobar“ u Bloku 70, prema rečima direktora Jovana Ćukovića, pretprošle godine su bila upisana dva kineska deteta, a prošle tri. Ove godine nijedno od njih nije više pohađalo nastavu niti su njihovi roditelji tražili svedočanstva za upis u narednu godinu. Inače, pomenuta deca su se dobro uklopila u sredinu i relativno brzo naučila srpski jezik. Kao što se rađaju u Srbiji, Kinezi u njoj i umiru. Do sada su zabeleženi retki slučajevi sahranjivanja građana Kine u Srbiji; posle kremacije urne putuju u Kinu.
„Problemi Kineza u Srbiji „, kaže Janjić“, „jesu nerešen status, komunikacija, rasistički incidenti, izloženost mafijaškom reketiranju, neregularno školstvo, skupi zakupi stanova, ali i sopstvena zatvorenost.“
Kineski jezik izučava se na Filološkom fakultetu u Beogradu od 1974, kada je otvoren lektorat, a kao izborni predmet od 1985, osnivanjem Grupe za kineski jezik i književnost čiji je utemeljitelj prof. dr Dejan Razić (1935–1986).
Od 2004. Srbija i Crna Gora su dobile licencu za polaganje međunarodno priznatog ispita iz HSK za poznavanje određenog nivoa kineskog jezika: dobijeni sertifikat omogućava konkurisanje za različite poslove u Kini, SAD i Evropskoj uniji.
Katedru za kineski jezik i književnost godišnje upisuje oko četrdeset studenata, po dva najbolja studenta dobijaju jednogodošnju stipendiju u Kini, a na svake dve smenjuju se profesori sa kineskih univerziteta kao gostujući lektori.
„U okviru učenja kineskog jezika pismo je jedan od najtežih elemenata“, kaže za „Vreme“ profesor sinologije dr Radoslav Pušić. „No, učenje kineskog nije teže od učenja bilo kog stranog jezika.“ Studenti tokom školovanja na Filološkom fakultetu ovladaju sa oko 3500 do 4500 znakova kineskog pisma, što im daje solidnu osnovu za čitanje periodike i književnih dela.
„Uprkos interesu publike, nijedno klasično delo kineske književnosti nije prevedeno na srpski jezik“, kaže profesor Pušić. Od savremenih kineskih pisaca pak, poslednjih godina prevedeni su Ha Đin (Čekanje), Adelajn Jen Ma (Opalo lišće se vraća svojim korenima), Čang Sjaghua (Suza), Vei Hui (Šangaj bejbi roman), a tu su još i Antologija kratke kineske priče i Antologija savremene kineske poezije. Nije malo ako se zna da u Udruženju književnih prevodilaca Srbije postoje samo dvojica prevodilaca sa kineskog.
Na drugoj strani, sa srpskog na kineski ne prevodi se gotovo ništa. Pored Gorskog vijenca Petra Petrovića Njegoša i Na Drini ćuprija Ive Andrića, pre dvedesetak godina, objavljene su Antologija kratke priče i Antologija poezije.
„Ovde ljudi treba da promene tradicionalna i zaostala shvatanja da stranci nisu potrebni i ne treba da budu onemogućeni da kupuju zemlju, stanove i poslovni prostor, jer ko god kupi nešto od pobrojanog, on to ne nosi sa sobom, sve to ostaje ovde. Dalje, stranci koriste domaće sirovine i mašine, zapošljavaju građane vaše zemlje. Na primer, u mom restoranu kuvari su iz Kine, ali su konobari iz vaše zemlje.
Zbog naglog razvoja Kine, zli jezici tvrde da će Kinezi preplaviti ceo svet, ali to nije istina – ničija privreda, tradicija i kultura nisu u opasnosti. Mi smo u okviru organizacije Društvo Daleki istok 2003. dali prilog za decu u Zvečanskoj, skupljali pomoć za obnovu Hilandara i pomagali izbeglima sa Kosova. Trenutno planiramo da kupimo vozila za domove zdravlja.
Ne mislim da Kinezi u Srbiji treba da steknu status nacionalne manjine ili da imaju poseban tretman, već da im se samo omogući boravak i smanje takse. Na primer, zakup stanova za Kineze je skuplji u odnosu na realnu cenu i to je veliki problem. Inače, ja sam u Srbiju došao 1998, a dvadesetak godina sam, posle gledanja filmova Most i Valter brani Sarajevo, imao san da upoznam vašu zemlju.“
„Ambasada ima kontakte sa udruženjima Kineza u Srbiji i Crnoj Gori i upućuje ih da u poslovima treba da poštuju zakone i propise ove zemlje i da pošteno zarađuju, te sklapaju prijateljstvo sa domaćim stanovništvom“, kaže za „Vreme“ ekonomski savetnik u ambasadi NR Kine u Beogradu Jang Hua. „Između SCG i Kine postoje redovni ekonomski odnosi. Bilateralna robna razmena još uvek je glavni vid ekonomske saradnje. Kineski izvoz u SCG je u 2003. iznosio 136 miliona dolara, a kineski uvoz iz SCG 14 miliona dolara.“
„VREME„: Koliko iznosi dug Srbije i Crne Gore prema Kini i da li je deo tog duga otpisan?
JANG HUA: Do kraja 2003. NIS je imao dug prema kineskoj firmi SINOCHEM u iznosu od 260 miliona dolara za naftu. U međusobnim pregovorima je postignuto da će SINOCHEM otpisati 70 miliona dolara i da će preostalih 190 miliona biti isplaćeno u narednom periodu.
Da li i kako preduzeća iz Kine učestvuju u privatizaciji u SCG?
Preduzeća iz Kine još ne učestvuju u privatizaciji u Srbiji i Crnoj Gori. Za učestvovanje u ovom procesu potrebno je solidno poznavanje preduzeća koja ulaze u privatizaciju i solidno poznavanje celokupnih prilika u ovom podneblju; kineska preduzeća očigledno nemaju dovoljan uvid u sve to.
Kineski radio internacional radio je NR Kine namenjen inostranstvu. Osnovan je 1941. pod nazivom Radio Peking, a od 1993. nosi sadašnje ime.
„Naš rast je pratio razvoj Kine“, kaže zamenik direktora KRI-ja Čen Minji.
Ovaj radio svakog dana emituje 211 sati programa na 38 jezika i pet kineskih dijalekata prema više od 200 zemalja i ima, pored 40 dopisništava u Kini, 27 dopisnika u raznim krajevima sveta.
Redakcija na srpskohrvatskom jeziku osnovana je 1961. i pravi polučasovni dnevni program. Pored pregleda vesti, tu su i rubrike „Društveni život Kine“, „Zanimljivi kineski idiomi“, „Kinesko kulinarstvo“, „Kineska kulturna baština“, „Most“, „Privredni život“…
Klub slušalaca KRI-ja osnovan je u Srbiji i Crnoj Gori 2002. na inicijativu Društva Daleki istok. „Širom sveta deluje oko tri hiljade klubova slušalaca KRI-ja“, kaže Čen Minj.
Frekvencije emisija na srpskohrvatskom:
Područje slušanosti SCG, BiH, Hrvatska
Lokalno vreme 21.00 – 21.30
Pekinško vreme 04.00 – 04.30
Frekvencija 11.680 Khz
Antrafile 5
Ilegala
„Građani Narodne Republike Kine stizali su u Srbiju avionima, brodovima, kamionima – neki i preko neobezbeđenih graničnih prelaza“, govori za „Vreme“ Predrag T. Milojević, stalni sudski tumač za kineski jezik Okružnog suda u Beogradu. „Avionske karte su bile rasprodate, i za četiri-pet dana unapred rezervisalo se i 14-15 komada na jedno ime, a ime putnika nije se u JAT-u moglo proveriti.
Između Kineza iz siromašnih sredina obično se bira jedan koji će uz saglasnost porodice ilegalno biti prebačen u inostranstvo kako bi obezbedio novac i za izlazak ostalih. Za ovu vrstu usluge obično se plaća, to jest obeća se oko 20.000 dolara po prispeću na željenu destinaciju. Tako ‘ilegalac’ postaje dužnik koji mora da odradi za ‘gazdu’ ovaj dug, često radeći samo za stan i hranu, a može biti i preprodat nekom drugom ‘gazdi’.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
