Zakona ima, nema ljudi

U poslednjem broju „Vremena“ kao plod istraživanja na temu zaštita na radu – objavljen je tekst pod naslovom „Ruski rulet radničke klase“. Pretpostavljam nažalost da je povod za reakciju lista veliki broj povreda na radu sa smrtnim ishodom, naročito u poslednja tri-četiri meseca. Od toga se nekoliko smrtnih povreda dogodilo na gradilištima u prestonom gradu. S tim u vezi želim da iznesem sledeće činjenice.

Već u prvoj rečenici autori navode primer iz SAD, jedne od tri države u svetu koja ima Fakultet zaštite na radu. Preostale dve su Rusija i SCG. Fakultet zaštite na radu u Nišu postoji od 1968. godine, a samostalno kao visokoškolska ustanova radi od 1972. godine. Koliko su uposleni, koliko se koriste i uvažavaju znanja i iskustva inženjera zaštite na radu, svakako potvrđuje i povod za vaše istraživanje. Jasno je da smo ravnopravni sa svetskim silama, što se bar fakulteta tiče, ali razlika u nivou zaštite na radu kod njih i kod nas je očigledna.

Uz prvu fotografiju na kojoj su prikazani građevinski radnici na fasadnoj skeli upotrebljen je termin koji nikako ne odgovara trećem milenijumu, već vremenu neposredno posle Drugog svetskog rata. Termin HTZ (higijensko-tehnička zaštita) nastao je upravo tada, ugrađen u tadašnje propise (od kojih neki ili njihovi delovi nažalost i danas važe) i predstavlja samo jedan deo multidisciplinarne oblasti koja se zove zaštita na radu. Osnovni zakon o zaštiti na radu donesen je još 1965. godine. Sledeći je donesen 1978, a treći i važeći Zakon o zaštiti na radu 1991. godine sa izmenama i dopunama 1993. i 1998. godine. Dakle, u zemlji Srbiji zaštita na radu zakonom je uređena već četiri decenije i predstavlja ustavnu kategoriju.

Građevinarstvo je jedna od najstarijih ljudskih delatnosti i jedna od najopasnijih grana privrede. Osim Zakonom o zaštiti na radu, rad u građevinarstvu je regulisan Pravilnikom o zaštiti na radu pri izvođenju građevinskih radova, kao i drugim važećim saveznim i republičkim propisima. Da ih poštuju investitori i izvođači radova, stanje ne bi bilo krajnje zabrinjavajuće.

Pomenuta prva fotografija snimljena je verovatno na jednom od beogradskih gradilišta. Uprkos svim nemilim događajima, građevinski radnici i dalje ne nose zaštitne šlemove. Čak ni za slikanje. To je najbolja potvrda nivoa njihovog obrazovanja i nivoa njihove svesti.

Fasadna skela mora imati uputstvo za montiranje i upotrebu, koje daje proizvođač skele. Izvođač radova skelu montira prema uputstvu proizvođača. Nakon montiranja, stručna komisija vrši pregled i prijem skele za rad, o čemu sačinjava i potpisuje zapisnik u najmanje tri primerka. Tek kada su ispunjeni svi tehnički uslovi, osposobljeni za bezbedan rad, zdravstveno sposobni i opremljeni odgovarajućim sredstvima lične zaštite, građevinski radnici mogu početi rad na skeli. I to s povećanom pažnjom. Da je bila ispoštovana ovakva procedura, posledice ne bi bile tragične i ne bi u strogom centru Beograda bila snimljena tužna povorka na fotografiji kojom ste dva puta ilustrovali temu istraživačkog rada.

Izdavačka kuća Jugozaštita je ispunjavajući svoje obaveze, pored ostalog, do sada izdala tri komentara aktuelnog Zakona o zaštiti na radu, kao i Pravilnik o zaštiti na radu pri izvođenju građevinskih radova. Koliko su vlasnici preduzeća i izabrani predstavnici radnika zaista zainteresovani za ovu oblast, potvrđuju i reči vaših sagovornika.

A sada jedno malo istorijsko podsećanje. Pre skoro 4000 godina Hamurabi je doneo zakon uklesan u kamenu koji je bio postavljen na javnom mestu. Pet članova ovog zakona definisali su odnose između poslodavaca i radnika, štiteći prava muškina – radnika. U njegovom uvodu je pisalo: „Neka kažnjena ličnost koja drži da je u pravu ode pred spomenik i na tom spomeniku pročita i sazna moje dragocene reči, koje jasno govore o njegovom slučaju i vidi koji je zakon za njega primenjen i neka mu se srce smiri.“

Razmišljam i pitam se: kako nas vide mravi, pčele i ptice? Šta možemo naučiti od njih i njihove građevinske veštine?

Nadam se da će „Vreme“ i ubuduće pažljivo pratiti ovu oblast.