Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Pesimista će reći da Vojvodine nema više; nepopravljivi optimista da je nema još; realista (?) da je naprosto nema, ili da je možda još ima tu i tamo, ali je u uzmicanju i odumiranju
U ono zlaćano i hmeljno jesenje doba pre skoro četiri godine, Nenad je Čanak pompezno ušetao u Skupštinu Vojvodine kao Oslobodilac – što je, da se ne lažemo, u izvesnom nimalo beznačajnom smislu i bio – i kao simbolički predstavnik i overeni prvoborac velikog egzorcističkog pokreta koji je sebi dao u zadatak da počisti svo ono radioaktivno đubre koje se u toj i sličnim institucijama nataložilo u prethodnoj deceniji i kusur divljanja Organizovane Niskosti. Trebalo je to da bude „početak jednog velikog prijateljstva“, tačnije čak nekoliko njih: između Čanka i Vojvodine, između onih koji treba da upravljaju Vojvodinom što iz Beograda, što iz Novog Sada, što iz Subotice (a bio je jedan iz Čačka, ambiciozan čika), pa onda(k) između Vojvodine i demokratije, tolerancije, multikulturalizma, „Evrope“… Bez obzira na realna ovlašćenja pokrajinskih vlasti – tada mikronska, posle tek nešto proširena čuvenim kombibus zakonom – sam je sastav postpetooktobarske Skupštine Vojvodine bio znakovit, čak nekako veoma nalik ostvarenju utopije Petog oktobra, mnogo više, jače i čistije od takvih institucija u Beogradu: zahvaljujući što ishodu glasanja, što autentično kretenskom izbornom sistemu koji se osvetnički okrenuo protiv svog dedinjskog tvorca, od 120 pokrajinskih poslanika čak ih je 118 bilo iz hiperheterogenog „izvornog DOS-a“, radikala nije bilo ni u tragovima, a svega dvojica sirkova tužnih brez igđe ikoga provukoše se u zgradu rahmetli Banovine sa liste Socijalističke partije Srbije, i to oba iz nesrećne opštine Odžaci, koja je vala još onomad u „AB revoluciji“ bila među prvima i najgrlatijima za brukanje i uneređivanje, mada ipak nije doživela onakvu slavu i priznanje kao vazda progresivna i ustanička Bačka Palanka. Džaba oduševljenje narodnijeh masa kad nema Bracike! Bez sve šale, dobro se sećam nekih tadašnjih statistika: vidi đavla, svih nekoliko vojvođanskih opština sa procentom nepismenih iznad deset odsto (B. Palanka, Vrbas, Odžaci, Kovin i sl….) upadljivo je prednjačilo u masovnom budalesanju i pravljenju belaja koji su posledično proširili Miloševićevu vlast dalje od Batajnice i Padinske Skele! Tja, ima neke starozavetne pravde u tome što su taj izvorni greh platili potonjom socijalnom kataklizmom – a neki osobito usijanih glava ili pak osobito malerozni bogme i glavom, zaludu ostavljenom na nekom od ratišta krvavog post-Yu Apsurdistana. Elem, element ostvarene utopije sadržan je u svojevrsnoj baršunastoj okupaciji celog „legitimnog“ političkog prostora od udruženih antirežimskih rogova u vreći: sve ono što je i delatno i simbolički predstavljalo „stari režim“ i sramne devedesete bilo je odgurnuto u zapećak, ćušnuto pod tepih, ili naprosto izbačeno napolje, da ne smrdi po kući. Otuda su i sva politička raslojavanja koja će uslediti u ove četiri godine koje upravo ističu per definitionem bila pisana po scenariju koji kao da su osmislili „reformistički talibani“ (kako ih već od milošte naziva ljupka okoštuničena inteligencija, s karakterističnom lucidnošću i rafiniranim smislom za DSS-kreacionistički humor): i kada se Iznuđeni Monolit „izvornog DOS-a“ raspadne na nekoliko prirodnijih celina iliti političko-stranačkih konglomerata, i dalje će i vlast i opozicija biti iznedreni iz te „prvobitne magme“ Petoga Oktobra, jer ničega drugoga i nema. To jest, ono „drugo“ su raskantane olupine iz soba i predsoblja one vlasti kojom je vehementno carevao jedan masovni ubica, i koja je Srbiji na diku podarila tek dva-tri omanja genocida, a i to tek u nužnoj samoobmani; ta ite molim vas, šta je to prema onome što su mogli da učine, samo da nisu bili tako dobri i specifično pravoslavno duševni?! E, ta se i takva Utopija Petog Oktobra definitivno okončava već za koji dan, koliko u nedelju uveče kada budu poznati rezultati lokalnih i pokrajinskih izbora. A već sada je sigurno da sastav pokrajinske skupštine neće biti ni nalik dosadašnjem, što zbog spektakularnog oporavka Zombija Devedesetih (tačnije – samo radikala; svi ostali su prirodno izumrli i potom posthumno „usrkani“ u protomajčinsku telesinu radikalskog Osmog Putnika), što zbog proporcionalnog izbornog sistema, koji će se bar na pokrajinskom nivou najverovatnije pokazati kao fenomenalan autogol „dosovske“ elite, ne mnogo manje upečatljiv od onog koji je postigla ona „slobistička“. Ako je, dakle, Čanak („kao metafora“) gotovo ujahao u Skupštinu kao Oslobodilac, da li je moguće da će se za koji dan iskrasti iz nje kao Sumnjivo Lice koje se izdajnički isprečilo na putu nezadrživog vaspostavljanja Monolitne Nacionalne Države? Prostije kazano, nedelja uveče će verovatno pokazati kako glasi – trenutna ili trajna? – odgonetka one stare pitalice Mite Boarova: ima li još Vojvodine? Hm. Pesimista će reći da je nema više; nepopravljivi optimista će reći da je nema još; realista (?) će kanda ustvrditi da je naprosto – nema. Ili da je možda još ima tu i tamo, ama je u poodmaklom procesu uzmicanja i odumiranja, zagušena što gigantskim demografskim promenama oličenim u beskrajnim naplavinama nekog Novog Sveta koji je ne razume i ne oseća je svojom – a dovoljno je brojan, jak i tvrdoglav da je prilagodi sebi, a ne obrnuto – što u stupanju na scenu nekih novih generacija, zastrašujuće mutiranih u potpunosti u skladu sa onom vrstom genetskog inženjeringa koji je devedesetih oblikovao naše živote, a od kojeg su oni najteže mogli da se mentalno odbrane, jer nisu posedovali iskustvo – najčešće čak ni iole konzistentnu ideju i predstavu! – nekog drugačijeg življenja, fundamentalno različitog od Organizovane Mozgoispiračke Paranoje i varvarske borbe svih protiv sviju, kao jedinog realno viđenog društvenog stanja u njihovom životu, kao jedine „životne pouke“ i trajno kontaminirajućeg nasleđa kanibalske epohe u kojoj su odrasli. Šta nam, otuda, govore sve one priče o „sukobima na nacionalnoj osnovi“, o „incidentima“ u kojima se mladići X psuju, mrze i biju sa mladićima Y, ponavljajući i prigodno varirajući retardirane reči svojih „političkih lidera“ i nacionalnih paraintelektualnih vračeva? Iju, komšinice, ta otkud takvo šta u našoj lepoj Vojvodini, u našoj mirnoj Bačkoj? Ma, šta mi napriča? A ko vam uopšte kaže da su ti ratoborni klinci, ti Mutanti Devedesetih, odrasli u Vojvodini, manj’ kao čisto geografsko-meteorološkom pojmu? Hoću da kažem, ako je Vojvodina nekakva specifična vrednost, neki entitet iznad puke geografije, ako je ona „mentalitet“ (što bi rekao jedan znameniti novosadski kritičar iz nekoliko poslednjih država), ako je oličavaju – i, nota bene, na životu održavaju!!! – određeni civilizacijski kodovi i rituali, te ako je ona bogme pri tome i stanovita institucionalna struktura koja sistem(at)ski potpomaže organizovanje civilizovanog života u kojem niko nikome ne smeta i niko ne želi, ne može i ne sme da veselo repuje po žulju svojeg bližnjeg, e, onda je ta i takva Vojvodina svečano ukinuta još pre deceniju i po, i to uz „narodnu“ ciku, vrisku, veselje i masovni tresiguz. Zato je jedino čime je „nova“ politička elita trebalo danonoćno da se bavi upravo multidisciplinovani, organizovani, inteligentni povratak – ako je, to jest, ikako moguć – te i takve, mučki likvidirane Vojvodine, one u kojoj su ljudi na razne vešte i nevešte načine čak podsticani da budu bolji od svojih nižih nagona, umesto da pojure vođeni njima kao pobesneli pit-bulovi čim se neka nevolja pojavi na horizontu. I ne One Vojvodine kao zasluženo propalog političkog sistema, dakako, nego kao podrazumevanog civilizacijskog standarda. Svako bi, počev od gorepotpisanog, o tome mogao iskazati svoje mišljenje (koje je, što kaže inspektor Hari, kao i dupe: svako ga ima), ali tek ćemo u nedelju saznati da li je „oslobodilačka“ politička struktura učinila nešto – a valjalo bi razmotriti i pitanje koliko je mogla da učini u sendviču između centralne vlasti i provincijalno samozadovoljne „krugdvojkaške“ prestoničke čaršije koja je ponosna na svoju apsolutnu neinformisanost i brižljivo uzgajano neznanje, te onog dela sopstvenog (razgalamljenog) žiteljstva koje je unapred alergično na svaku naznaku elementarnog, samozaštitnog ovojvodinjenja Vojvodine, jer je to, Bože moj, isto što i izdaja, separatizam i, uopšte, Antisrpska Zavera. Hanibal je, dakle, pred vratima, i nestrpljiv je da uđe; neki mu već, s ljigavim osmehom profesionalnog sluge, prostiru crveni tepih, da ne prlja bakandže koje – u poverenju – nije skinuo još otkad se vratio sa filozofsko-guslarsko-artiljerijskog „oslobađanja zapadnih srpskih zemalja“. Novosadska, pokrajinska politička elita (plus „lokal“, plus partnerska mala subotička etnokratija) nije istinski uradila i pametno dovršila, ergo do logičkih konsekvenci sprovela bogzna šta dobro – dočim se upetljala, ili se dala upetljati, u seriju kompromitantnih budalaština – ali najstrašnije je to što ne samo da je njoj suprotstavljena, opoziciona kontraelita nekoliko miliona puta gora od nje, nego što i dobar deo severne intelektualne elite – i to one antinacionalističke i „provojvođanske“, one koja je koliko-toliko čuvala čast Vojodine u devedesetim – u ovom veku nije činio ništa drugo do tupog dremeža na lovorikama, ili pak prostačkog grabeža za sinekure kojima će se, uz raskošne kamate, naplatiti „revolucionarni staž“. E, zato su razni „miletićevci“ i slična squadra govorili i pisali o Vojvodini sve u šesnaest, kad je već ovima prvima to bilo tako teško! O najtužnijoj, medijskoj (nadri)eliti neću ni da govorim – to je žalosno, i još gore; uostalom, jeste li recimo čuli poslednjih godina da u Novom Sadu izlaze neke novine, a? Jok, nema šanse. Mediokritetstvo i ziheraštvo pojeli su sve, nema iole kvalitetnog, otvorenog i pluralističkog prostora za ozbiljno i svestrano promišljanje vojvođanske „epohalne situacije“ na njenom izvoru, a kamoli da bi bilo neke relevantne i verodostojne medijske tribine koja bi kvalitetno „zračila“ prema spolja, koja bi bila pažljivo praćena i u Beogradu, i u… recimo, Zaječaru, a ne još, gluho bilo, i u balkansko-srednjoevropskom susedstvu. Na drugoj strani, ima neke nepravde, ili barem nedopustive površnosti, u tome da se za mogući sunovrat… ne „autonomije“, ne ove ili one stranke političke stranke, nego emancipatorskog civilizacijskog projekta „Vojvodina“ optuže s jedne strane oni koji prirodno žele njenu smrt i s druge strane oni koji, jelte, nisu umeli da je odbrane, a toliko su se na sva usta zaklinjali da im je to smisao života. Jer tako nam funjarski izmiče iz vidokruga ona treća strana, možda najvažnija: naš dražesni „nacionalni mejnstrim“, sve sa vladavinom samoproglašenog „političkog centra“ u prestonici, te sa njegovim intelektualnim kreatorima ili barem opslužiteljima. Ako Vojvodina – pu!, pu! – i kljokne na jednom važnom ispitu, ako se pokaže da je kanibalski ujed recentne istorije, kombinovan s kataklizmično brzom i temeljitom demografskom promenom kakvu valjda (uzevši proporcije u obzir) nijedna Amerika ne bi mogla lako da apsorbuje, isuviše duboko zagrizao u samo „meso“ Vojvodine i zarazio ga jednom vrstom osobito odvratnog besnila za koje još nema leka, niko od onih naših „ekstremnih umerenjaka“ kakvih je puna recentna vlast i krugovi njenih javnih obožavalaca, nema moralno pravo na seirenje: jer, sve je to u konačnici njihovo maslo. Pogledajte samo najnovije licemerno zgražavanje Establišmenta nad „etničkim sukobima“, preuveličanim ili ne: kako neko ko smatra da je na ovom svetu sasvim legitimno i normalno postojanje frankenštajnovskog entiteta zvanog Republika Srpska – koji nije ništa drugo do direktan proizvod organizovanog etničkog čišćenja monumentalnih dimenzija – ili ko, sada kad su Srbi u ne samo brojčanoj nego suštinskoj manjini i defanzivi, pledira za prikrivenu etničku podelu Kosova – kako, elem, neko takav sme i da pomisli da zucne nešto o „tolerantnoj i multikulturalnoj Vojvodini za koju se mi zalažemo i koja je lokomotiva Srbije“ bla-bla-truć? Uostalom, kako onaj ko se pravi mutav ili nevešt glede Vukovara, Sarajeva ili Srebrenice, može nešto suvislo, ljudski pošteno i vredno da kaže o jednoj takvoj složenosti kakvu predstavlja Vojvodina? I kako taj može da ne laže čim zine? Ne, dragi moji, manite se demagogije: ama baš svaki šamar u Vojvodini upućen Drugom samo zato što je Drugi, ma, svaka ružna reč i prek pogled ka Drugom – sve je to vaše, sve ste to vi ustoličili, sve je to demonski produkt jedne dugogodišnje Dubinske Kontaminacije Duša. I sva ta deca ponoći, koja se uredno biju sa Drugima ili zapišavaju njihove grobove, sve su to vaša čeljad, sve su to tužni mutanti stvoreni u vašim laboratorijama. Re-uljuđenje tog razljuđenog sveta pitanje je na kojem će Vojvodina opstati ili treskom pasti. I zato sada još samo preostaje da se vidi hoćete li na kraju uspešno izjesti tu Vojvodinu – ne kao prostor, nego kao ideju i (povremenu) praksu dostojnijeg i gospodskijeg ljudskog življenja – ili će vas ona ipak sažvakati i ispljunuti, ili vas naprosto svariti u svom glomaznom laloškom trbuhu, pretvorivši vas koliko do ponedeljnika u ono što ste drugima namenili da jedu, a čemu zapravo težite, kaogod muve što teže onom svom prirodnom Paru, s kojim čine neraskidivu celinu, vo vjek i vjekov.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve