ŽDRAL: Znaš da sam u partiji, prvi put otkako se Savez komunista raspao?
LISICA: U kojoj?! Čoveče, ti i partija! Jesi primljen na nečiju preporuku ili si pisao molbu? Vrbovali te, a?
Ž.: Da prvo popijemo po jednu…
L.: Ako imaš tepsiju formata A4, sipaj jedno tri milimetra, a ti gustiraj iz krčaga, samo govori kome si pristupio…
Ž.: Evo, živela ti meni sto godina! Da, kad smo kod toga, koliki je prosečan lisičiji vek, svaki put hoću da te pitam i svaki put razgovor sklizne u politiku, a ono što je lično ode u drugi plan…
L.: Sa tim ti je kao i sa ovim istraživanjima javnog mnjenja, rejtinga partija i pojedinaca: oni koji nas tretiraju kao štetočine tvrde da lisica živi sto četrdeset godina, da okoti hiljadu dvesta naprednih lisičića, društva za zaštitu životinja nam pak skraćuju vek, po njima, osam od deset lisica ne doživi pubertet, lisci, što zbog nezdrave sredine što zbog lovokradica, žive još kraće…
Ž.: Sa ždralovima je isto, jedni navode legendu Golije, ždrala koji je živeo tristo devet godina, drugi se smeju i tvrde da ždral jedva sastavi sedam-osam meseci, po tome ja ispadoh natprosečan…
L.: Slušaj, Natprosečni, ti još ne reče u kojoj si partiji, a ja gorim od želje da čujem ko su ti novi drugovi i drugarice…
Ž.: Liki, draga, dugo se znamo, ne bih voleo da moja partijska opredeljenost nešto, razumeš…
L.: Znam te, znaš me, kome god da si prišao prišao, si iz najplemenitijih pobuda…
Ž.: (sipa). Evo, ups, ima jedno trinaest milimetara, popij koliko možeš, o tome se i radi, što mislim da sam uradio pravu stvar a prvobitne pobude nisu mi bile baš za podičiti se… Elem, nisam za sve ove godine nikad upoznao nijednog člana Srpske radikalne stranke, a ti znaš da me svuda ima! Nigde nijednog člana, nijednog simpatizera nisam video, radikali uzeli trećinu mesta, radikali uzeli polovinu, a niko za njih nije glasao… Ko je ovde lud, mislim se…
L.: I rešiš da stvar lično ispitaš, kao onaj novinar, „Špigla“ li beše, što se maskirao u turskog radnika pa napisao članak i knjigu o diskriminaciji…
Ž.: Bingo! Iz čisto kognitivnih pobuda rešim da ih prvo malo špijuniram, da vidim ima li tu ikoga osim tih dvadesetak funkcionera koji na televiziji ponavljaju sedam-osam fraza od kojih mi svaki put pozli…
L.: Pa ne bih rekla da su to fraze, ima tu…
Ž.: Da ti dospem još malo? Hteo sam da vidim ko su članovi, kako izgledaju sastanci, kako se dogovaraju o akcijama, hoću li dobiti zadatak da se javljam dok je uživo neka emisija, da li smem da govorim iz glave ili ću dobiti instrukcije…
L.: Čoveče, nikad za tebe ne bih pomislila da ćeš prići nekoj stranci, a za radikale bih stavila šapu u vatru da ti nikad ne bi…
Ž.: Slušaj amo. Jedno prepodne sletim na njihov sims, i to ne u mojoj opštini, da malo voajerišem, ali su bili toliko simpatični, i ja, ono što kažu u magnovenju, uđem, dobar dan, dobar dan, dugi niz godina pratim vaš razvoj, uspon i postignuća, pridružio bih vam se rado u borbi za bolje sutra, oni ljubazni, imali su jednog ždrala koji je stradao u Vukovaru, da nije neko od mojih, ispostavi se da nije…
L.: Nisu ti dali komplete „Velike Srbije“?
Ž.: Dali mi… Otkud znaš?! Dali su mi veliki popust na predsednikove knjige i besplatno dva ukoričena kompleta „Velike Srbije“, ali kako ti znaš?
L.: I guess, my friend!
Ž.: Pitam ih da li ću polagati prijemni ispit iz ove literature, ne, ko god dođe čista srca, dobro je došao, ja tu pocrvenim jer znam šta znam…
L.: Kad je to bilo?
Ž.: Pa ima bogami neke četiri godine, ako nije i pet, još je Sloba bio…
L.: E da sam juče umrla…
Ž.: Još si puna predrasuda, ne zameram ti, i ja sam bio takav, ali sam već na prvom sastanku shvatio koliko su, barem u mom odboru divni ljudi, toliko oklevetani, a toliko predani boljitku… Znam šta ti misliš o njima, sećam se i šta sam ja sve lupetao, sad, međutim, kad znam istinu, drukčije gledam na stvari…
L.: Jesi se ti ono javljao telefonom kad su na televiziji gostovali onaj kreten iz DS-a i ono govance iz SPO-a…
Ž.: Ja! Bio sam i u studiju dva puta, znaš da kad radikal kaže nešto efektno neko prvi počne da aplaudira i tako ohrabri one do kojih poenta docnije stiže, e, to sam ti ja bio, imao sam tamne naočare, ponajviše zbog tebe…
L.: Ti nisi pri sebi! Taman da si otišao u G17 ne bi se ništa promenilo, nego, čekaj, onaj kompjuter što ste odneli muftiji, jesi to ti nosio?! Sad kad vratim film…
Ž.: Ja! Kućište, kablove i tastaturu sam odneo ranije, a monitor kad je bio zvaničan susret…
L.: A znaš ko je instalirao programe?!
Ž.: Ko?
L.: Tvoja drugarica! Da. Koja se učlanila dve godine pre tebe!
Ž.: Pa što mi ne reče?! Tolike godine…
L.: Pa što ne reče ti meni?! I ja sam znala da o nama misliš sve najgore. Kad sam svoje predrasude prevladala, učlanila sam se i krila se kao predratni komunista…
Ž.: Tako znači! Sad su i meni neke stvari jasnije: nova jazbina, nov zamrzivač…
L.: Grešiš dušu, dobila sam samo plac, ništa još nije legalizovano…
Ž.: Šalim se, kumice, kamen mi pao sa srca, podozrevao sam da si nekome prišla, ali da si sa nama, to jest da sam ja sa vama, da smo zajedno, to je neverovatno…
L.: To što se nismo videli ni na jednom skupu samo govori koliko nas ima, daj nam još po jednu, pa ću ti reći ko je još u mom odboru, pašćeš u nesvest!
Ž.: I ja za tebe imam iznenađenje, pokazaću ti spisak naših članova, mecena i simpatizera, ali strogo među nama, oni još nisu što bi homoseksualci rekli „izišli iz šifonjera“, još kriju svoju prirodu, pa pogledaj koliko je meni i tebi trebalo… Slušaj, kooptiran sam u tim za podršku generalima…
L.: „Srbija, sigurna muška kuća“!
Ž.: Znaš i za to!
L.: Nas četvoro smislilo slogan!
Ž.: Čoveče, kao da sam znao, imam deža vu…
L.: I ja! Ako sad zapevamo ono što mislim da ćemo zapevati, onda je ovo stvarno već bilo i sad se vraća…
Ž.: (nakašlje se kratko, uzrujan je i neraspevan, ali počinje kao da je čelni u Slavoniji): Nas dva brata…
L.: (pridružuje se u ne baš najčistijoj terci) Oba ratujemo…
SVI: Ne plač, majko…
Zavesa
