Radmilo Bogdanović,
upamćen kao prvi ministar unutrašnjih poslova u višestranačkoj Srbiji, skroman kao i uvek:
„Više ne merim vreme, živim od danas do sutra. Od aprila do novembra budem u Jagodini, a onda se vraćam u Beograd da prezimim. I dalje čitam sve dnevne novine, a uveče mi dođu prijatelji, ili supruga i ja odemo kod njih. Ponekad se čujem sa bivšim kolegama iz policije, a sa partijskim drugovima ne komuniciram već poodavno….“
(„Glas javosti“)
Nenad Bogdanović,
gradonačelnik, najviše novca troši:
„Na garderobu.“
(„Blic“)
„Blic“
svoje verne i radoznale čitaoce blagovremeno informiše o honorarima najvećih estradnih imena u novogodišnjoj noći:
„Ceca još uvek nije odlučila da li će novogodišnju noć provesti radno. Ona najviše voli da ponoć dočeka sa Veljkom i Anastasijom otvarajući poklone ispod jelke. Ipak, Ceci sa svih strana sveta stižu ponude. Američki menadžer nudi joj za Novu godinu i reprizu cifru od koje boli glava. Ovih dana se očekuje Cecin odgovor. Priča se da je prošle godine u Budvi za nastup dobila 100.000 evra.
Dragana Mirković i Lepa Brena će Novu godinu dočekati sa svojim porodicama. Šaban Šaulić će pevati u Čikagu za, kako se priča, 20.000 evra. Isto u Čikagu, ali na drugom mestu, pevaće Dara Bubamara (20.000), Baja (10.000) i Marinko Rokvić (10.000). Seka i Stoja su rekorderke kada je o honorarima reč. Gazda diskoteke Palma iz Berna Stoji će da kešira 25.000 evra, koliko i njegov kolega iz Olimpa u Sent Galenu, ali Seki.
Goga peva u Palasu u Roterdamu za 10.000 evra, Šako Polumenta u Skali u Cugu za 20.000, a Džej u Amsterdamu, takođe za 20.000. Nešto skromnije honorare (8000 evra) dobiće Dejan Matić i (7000) Srđan M. za nastup u Stokholmu.
U inostranstvu, ali onom komšijskom, u sarajevskoj diskoteci Akva pevaju Saša Matić (20.000) i Ana Nikolić (10.000).
Miroslav Ilić će zabavljati goste na Kopaoniku, u hotelu Grand za 20.000 evra, Haris Džinović u hotelu Park u Novom Sadu (20.000), Maja Marijana na Žabljaku za 4000 evra, Anica Milenković u Svilajncu (5000)… Vlado Georgiev, Neno Belan, Van Gog, Ortodoks Kelts, Kristali pevaju na Trgu Republike u Beogradu, a gradske vlasti honorare drže u tajnosti.“
Radivoje Stevanović,
penzioner sa Zvezdare, rođen 1914. godine, kaže:
„Ja bez dva puta nedeljno ne mogu da živim. Seks bilo kakav da je, mnogo je koristan. Čuva zdravlje, živce, i volju za radom. Održava kondiciju i produžava život. Najbolje je imati seks svaki dan, a ukoliko to iz nekih razloga nije moguće, onda bar vežbajte sami u krevetu masturbacijom. Da ne kažem drugim rečima. Nađite načine, stvorite okolnosti, i nemojte da ste lenji, jer se lenjost nikada ne isplati. Ukoliko sebe ne možete da nađete u svemu tome, znači da ste male inteligencije i malog znanja. A što je čovek manje inteligencije i manjeg znanja, utoliko je više uveren da sve zna bolje od drugih pa makar oni bili i stručnjaci.“
(„Glas javnosti“)
Milovan Vlahović,
inženjer iz Prijepolja, prvak Srbije u izradi gusala, otkriva neke tajne svoga zanata:
„Strune su od pecaroškog najlona, a gudalo od konjske dlake.Odem na pijac da pazarim i vidim, seljak vodi konja. Lep rep ima. Kažem: ‘Ja sam guslar, je l’ može malo repa da iščupam za gusle.’ ‘Može sinko, kako da ne, samo čupaj.’ Vičem da je dosta, a on navaljuje da uzmem još.“
(„Glas javnosti“)
Marko Vidojković,
pisac, na komentar da ga „smatraju kultnim piscem mlađe generacije“, i pitanje: u čemu je tajna“, odgovara:
„Tajna je u tome da sam u ovom trenutku verovatno jedini pisac mlađe generacije koji nije ponikao sa Filološkog fakulteta, već sam došao pravo iz života.“
(„Večernje novosti“)
Ramuš Haradinaj,
premijer Kosova, na pitanje da li mu je neka srpska enklava simpatična, kaže:
„Za Srbe iz Gračanice mislim da su pametni. Oni su otvoreni. Idu kolima, dolaze u Prištinu. Mi idemo tamo da popijemo kafu. Često prolazim kroz Gračanicu i ako u tom trenutku nemam cigarete izađem i kupim. Gračanica je uveče dobar grad. Ima barove i život noću.“
(„NIN“)
Miloljub Albijanić,
šef poslaničke grupe G17 plus u Skupštini Srbije, poreklom iz Čačka, kaže da poslednjih godina toliko radi, da uopšte ne stiže da se bavi zimnicom. Ranije je, veli, znao da pomogne roditeljima, čak i oko klanja svinja:
„Ove godine uopšte nisam stigao da spremim zimnicu, osim što je moja gospođa ispekla nešto paprika i stavila ih u zamrzivač. Zimnicu obično prave moji roditelji na selu. Od njih ponesem kući kiseli kupus i ostale stvari…“
Branka Bošnjak,
arhitekta, kandidatkinja za gradonačelnicu Beograda, poslanik G17 plus, kaže da ove godine ima toliko posla da je stigla da napravi samo turšiju:
„Razno povrće sam stavila u turšiju. Inače, obožavam da spremam zimnicu, čak i ajvar. Poslednje dve godine ne, ali kupus uvek stavljam. Turšiju ne mogu da preskočim jer to i nije neki veliki posao.“
Živorad Smiljanić,
poslanik SPS-a u Skupštini Srbije:
„Kupus obavezno mećem i to ovaj futoški isključivo. Ne ja lično, već imam one koji to rade za mene. Ja sam lekar ginekolog i znam te koji znaju to da rade, a ja samo pomažem.“
Dragan Todorović,
radikal, kaže da je ove godine od zimnice pripremio jedino kiseli kupus, po recepturi stranačkog kolege Tomislava Nikolića:
„Stavio sam oko sto kilograma kupusa, nešto u glavicama, nešto ribanog. Po savetu Tome Nikolića, kupus više ne kiselim u kaci, nego u najlon džakovima. Na taj način se izbegava prisustvo vazduha, a ne stvaraju se ni neugodne bakterije. Zbog nedostatka drugog prostora kupus držim u garaži.“
(„Kurir“)
Predrag Danilović, sportista,
priča šta mu je košarka uzela od života u zamenu za ono što mu je dala:
„Preskočio sam jedan period koji je za moj uzrast bio veoma važan, a samim tim i sve one stvari koje rade svi normalni klinci. Oni su, na primer, išli na more kad hoće, odlazili u kafiće, družili se, išli na žureve… A te stvari su bitne za fazu odrastanja. Ja sam za to vreme trenirao. Dve godine nisam igrao. Samo sam trenirao, kao lud. Želeo sam u Partizan. To mi je bio životni cilj i san. I ostvario sam ga. To mi se sad vraća. Odem u prodavnicu da kupim Olgi neku igračku i opazim gliser. A, ja volim jedrenje i samoću pučine i kažem prodavačici: dajte mi taj gliser. Ona me odvraća rečima: to je velika igračka za dete u tom uzrastu. Ja kažem: navići će se. Odem kući s gliserom i stavim ga u kadu, pa se ja igram. E, to je ono što mi je košarka uzela, nisam imao vremena za igru.“
(„Ilustrovana politika“)
Mirjana Pejak,
novinarka, o nedavno završenom izboru za Mis sveta i tome kako je prošla kandidatkinja Srbije i Crne Gore Jelena Pejić, zapisala je:
„Suprotno očekivanjima, ova sedamnaestogodišnja lepotica ne samo da je ostala bez lente već se nije plasirala ni među petnaest najlepših na planeti. Interesantno je da Jelena nije bila jedina Srpkinja na ostrvu Hajnan. Mis Kanade Tijana Arnautović, rodom iz Konjica na Neretvi, predstavljala je zemlju u koju je došla kao izbeglica, a koja joj je u međuvremenu postala domovina. Ni Tijana nije dobila lentu, kojom se nije okitila ni predstavnica Albanije, inače iz Peći. Mada politiku ne bi trebalo mešati sa lepotom, i mada nije bilo začuđujuće što je predstavnica susedne nam zemlje odenula haljinu koja kao da je bila sašivena od albanske zastave, faktor iznenađenja nije izostao, jer su neupućeni na osnovu njenog predstavljanja mogli da zaključe da je Peć u – Albaniji. Koliko se to uklapa u priču da izbori za mis nisu samo zabava miliona već i način da se svet promeni nabolje, pitanje je koje izlazi iz okvira ovog izveštaja.“
(„Ilustrovana politika“)
Andriela Vitić,
magistar ekonomskih nauka, zabeležila je 7. decembra u svom dnevniku:
„Dan mi protiče u obavljanju administrativnih obaveza. Posmatram ljude koji mahom djeluju kao da nose neko teško breme. Sjetih se da se moja prva impresija u vezi sa ljudima u Americi odnosila na osmjeh kao univerzalni način komunikacije. Gdje li se nama osmjeh sakrio?
’Naši ljudi žele negativnu pažnju’, reče moja rođaka iz Kalifornije, opisujući kakav utisak ima pri komuniciranju s ljudima kad dođe u rodni kraj… I gle, čitav svijet nam se na to svodi… Svakidašnja jadikovka, sa ili bez povoda… A riječ je zapravo o pojedincima koji su željni pažnje, sa nedostatkom hrabrosti da je direktno traže. Riječ je o društvu, u kom je ustaljeni modus ponašanja onaj koji bi Amerikanci nazvali judgemental (osuđivački). Koncept sopstvenog samopouzdanja gradi se na osuđivačkom stavu ili nedovoljnom poštovanju prava na izbor kod drugih. Nerazvijeno civilno društvo, moglo bi se reći.“
(„Monitor“)
Milan Kalenić,
glumac, kaže da je „u fazonu, daj šta daš“:
„Voleo bih da glumim u bilo kom filmu za bilo kog reditelja.“
(„Blic“)
